Jutros sam čula da je Bris Taton, Francuz koji je došao u Srbiju da odgleda poslednju utakmicu u svom životu, preminuo u Kliničkom centru. Znam, mnogi će reći da je nasilje na fudbalskim utakmicama svuda u svetu normalna pojava. Meni se čini da je nasilje u svakodnevnici mladih Srba normalna pojava. Nadam se da će huligani koji su pretukli dvadesetsedmogodišnjeg Tatona imati nekih četrdesetak godina u zatvoru da dobro razmisle o tome da li je bilo koji fudbalski rezultat ili nacionalna pripadnost dovoljno važan razlog za oduzimanje jednog mladog života, a policija i vlast ove države da li je opravdano održavati militantne organizacije u životu kako bi se skupljali politički poeni kada je potrebno dokazivati nezadovoljstvo građana (kao u slučaju otcepljenja Kosova), pa makar po cenu tuđih života.
Svojim drugarima koji beže u beli svet, uvek sam pokušavala da dokažem da treba ostati u Srbiji zato što nam se pruža prilika da nešto promenimo, da učestvujemo u kreiranju bolje sutrašnjice. Sada mi se gadi pomisao na sutrašnjicu u Srbiji. Možda zvučim kao ogorčeno dete 5. oktobra, koje je očekivalo da posle revolucije raste novac na drveću, ali zaista nisam. Ja sam samo očekivala nove društvene vrednosti. I evo me sada, skoro deset godina posle iste, sedim za kompjuterom i prenosim svoj izanđali bes na virtuelni papir. Ne smeta mi toliko ekonomska propast kao propast čovečnosti u ovoj zemlji. Još mi više smeta nedostatak hrabrosti kod onog drugog, preostalog čovečnog dela Srba. Pa dobro, zašto trpimo grupice umobolnih, mržnjom zadojenih huligana? Da li su oni toliko brojni, toliko moćni i organizovani ili smo mi suviše apatični jer NAS ne biju? Da li su oni jači od većine Srba, od policije, od države? Ako jesu, zašto bi bilo ko normalan ostao da živi u ovoj zemlji?
Pogledajte nekoliko godina unazad, i naćićete jezive primere moći odrđenih militantnih grupica, odnosno jeftine trikove vlasti da potegne za nasiljem kad god treba da se opravda određena vrsta politike. Setimo se samo nereda kada je palo Kosovo. Grupica golobradih momaka pali amabasade, tadašnji premijer drži ustreptali govor po ugledu na poluludog Čaveza, miting zakazan pred sumrak, a dobro je poznato među bezbednosnim sručnjacima da je masa razularenija kad padne mrak, decu puštaju iz škole da bi na ulicama grada branila Kosovo…. Rezultat: jedna mlada žrtva. Koga smo krivili – ni pet ni šest nego neke zamišljene marince u američkoj ambasadi u koju su ta deca provalila. Zadatak policije je tada bio ne samo da brani ambasade koje nije branila, već i živote onih koji su izmanipulisani, sebe dovodili u opasnost. Nijedan od zadataka ona nije izvršila. Sa prozora u centru grada snimala sam tada pomahnitale klince koji se obračunavaju sa semaforima, videla sam kako se huligani ponašaju prema specijalnim odredima policije, kojima tepamo sa „kornjače“. Ti robokapi su sedeli mirno u svojim džipovima i puštali klince da uriniraju po njihovim vozilima. Koliko se sećam, isti ti policajci su devedesetih znali da biju i da rasteruju hiljade demonstranata, ali izgleda da su u datom trenutku zaboravili svoje borilačke veštine, to je bila valjda neka trenutna amnezija. Volela bih i ja da doživim amneziju, ali skorašnji događaji mi često vraćaju sećanje.
Marševi neofašista i neonacista u Novom Sadu podsetili su me na to koliko je uspešna naša policija. No, kada je Dačić (iz garniture režima u čije vreme policija nije imala amneziju) došao na čelo policije, činilio se da je tome kraj. Protest neonacista i kontramiting, Antifašistički skup u Beogradu, prošli su bez incidenata. Jednostavno, policija je išla gradom pre protesta i skupljala ćelave tipove u martinakama. Da li je to zaista toliko bilo komplikovano? Da li su to mogli da urade i u Novom Sadu? Možda im je Dačić pokazao neke trikove….
I taman kada sam mislila da sam bezbedna u sopstvenom gradu, počeli su da se dešavaju sitni ispadi, koji su kulminirali prebijanjem francuskih navijača u centru Beograda. Ovde moram da povučem paralelu sa događajima uoči pada Kosova. U centru grada, u Balkanskoj ulici, huligani su divljali. Ljudi su zvali policiju kojoj je trebalo bezmalo pola sata sa dođe i rastera golobradu bandu. Hoće li neko da mi objasni zašto je za vreme riskantnog skupa policiji trebalo toliko vremena da dođe u sam centar grada? Da li su možda bili raspoređeni negde po Borči a saobraćaj na mostu je bio zagušen? Takođe, hoće li neko da mi objasni kako je moguće prebiti čoveka na smrt nasred Oblićevog venca? To je valjda neka tradicija, na Zelenjaku već godinama stoji spomenik Draganu Maksimoviću, glumcu koji je zbog svoje romske etničke pripadnosti skončao na pločniku glavnog grada. Elem, nersećni momak, Bris Taton, preminuo je od povreda zadobijenih dok je pio piće, a potom i udarce u glavu.
Srbija je bila zaprepašćena posle ovog događaja, ali vrlo brzo su svi nastavili da vode svoje mirne živote, u nemirnom gradu. Zatim je trebalo da se održi Parada Ponosa. Vlast je dvosmisleno ukazala podršku istoj, ograđujući se od nje dovoljno iskusno da onim zadrtijim sugrađanima pokaže kako misli da je homoseksualizam bolest. Ispostavilo se da država kojoj je na čelu Skupštine psihijatar a predsednik je psiholog, još uvek veruje u tradicionalne dogme o tome kako se emocije moraju tretirati kao bolest. A kada postoji bolest, postoji i lek. Lek je ovde, kao i u mnogim drugim situacijama, bio batina. Stručnjaci za bezbednost su nedelju dana pre Parade govorili da je sve obezbeđeno, te da neće biti incidenata. Kažu, na izradi bezbednosnog plana se radilo tri meseca. A onda, pod pretnjom nekih novih golobradih klinaca, tromesečni rad policije, državne bezbednosti i stručnjaka sa univerziteta, pao je u vodu. Da li su te ogromne organizovane bezbednosne institucije imale neku dojavu (tipa da desničarske pokrete vanzemaljci opremaju najnovijim nuklernim naoružanjem, jer šta bi ih drugo toliko uplašilo posle rada od tri meseca na obezbeđenju jednog skupa) ili je neko ocenio da se mora popustiti istreniranim grupicama ksenofobskih blejača, ne znamo.
Elem, za vreme natezanja oko gej parade i nemogućnosti policije da radi svoj posao, pretučen je još jedan stranac, australijski državljanin koji je došao ovde na svadbu. Čovek je krenuo do javnog toaleta na Kališu, ali stigao je do bolnice. Neki likovi koji valjda nemaju šta pametnije da rade pratili su ga po gradu i prebili ispred klonje. Šta je njegov greh? Volela bih da znam, ali teško mi je da uđem u mozgove ovih naših junačina baitnaša što uglavnom biju ljude kad ih ih ima bar dva puta manje nego tih patriota. Da se Australijanac ne bi osećao usamljeno, pošto je Francuz već bio u komi, odlučili su da mu daju društvo u vidu Libijca na Tašmajdanu. To je bio četvrti napad na strane državljane u Beogradu, za samo 12 dana. Ispunjena kvota. Forumaši i blogeri su već počeli, pošto se mi Srbi ponosimo crnim humorom, da se zezaju na kontu toga da je udarna vest dana – Danas nije pretučen nijedan stranac u Beogradu. A meni sve nešto nije do zezanja. Gledam šta pričaju političari, slušam izjave policije, sve mi se nešto čini da u ovoj državi nema mesta za pošten nenasilan svet. Ne znam da l’ da nosim suzavac kad krenem u grad ili da se i dalje uzdam u rad policije, mada mi se druga opcija čini manje sigurna od prve. Da mi je neka šuma blizu već bih isklesala toljagu od punog drveta, al’ plašim se da sam toliki baksuz da će policija početi da privodi nasilnike baš kad ja postanem jedna od njih.
Ne bi mene toliko nervirala policija da se nije desila ta kap koja je prelila čašu. Naime, Biljana Cincarević je organizovala izložbu pod nazivom „Gospode pomiluj“ u kojoj daje svoj osvrt na crkvu i kritiku na njen rad. Svi mi dobro znamo da je crkva postala sinonim za nacionalizam, a vala i za dobru zaradu. No, tu se odmah javio pokret „1389“ koji će opkrenuti tužbu protiv umetnice jer je, kako kažu, povredila njihova verska osećanja. Koliko ja znam, u Srbiji se slabo odgovara za povredu osećanja, ali i tela i imovine. Možda će ipak njima neko da odgovara, pre njima nego ostalom narodu. Elem, ono što me je najviše iznerviralo je činjenica da je policija “savetovala” autorki izložbe da istu odloži, opet iz bezbednosnih razloga. Pa dobro, dokle više pošten svet da pravi ustupke pesničarima? Više niko ne sme da izrazi mišljenje, seksualno opredeljenje, kosmopolitsku ideologiju, svoju nacionalnu pripadnost? Svi se povlačimo pred grupicama nasilnika, zato što smo normalni, zato što sami ne volimo nasilje. Koliko će nas to koštati? Hoćemo li do kraja života biti osuđeni na ćutanje?
I tako dolazimo do bolne istine – ono što je počelo sa simbolom pesnice, razvilo se pesnicokratiju. Dok mi radimo svoje mizerne poslove i živimo u tišini, imidž u svetu a i bezbednost u gradu, kroje nam instrumentalizovani klinci željni krvi, Amfilohijevih blagoslova i Srca Srbije. U poretku koji kreiraju neki novi klinci ne samo da je izgubljeno Srce Srbije, izgubljena su srca uopšte. Izgubljena je čovečnost, ljubav, pravi patriotizam, a i onaj pristojan deo građanstva izgubio je hrarost da se ovoj retardizaciji suprotstavi. Ne znam da li ste gledali film Idiocracy, ali ako niste nemorate ni da ga gledate, samo prošetajte ulicama grada i komunicirajte sa novim patriotskim nadama ove države. K’o da smo mi reditelju bili inspiracija!
Elem, frustracije samo naviru a tekst je odveć dugačak. Iako ne želim da ističem svoje političko usmerenje i da ga naturam drugima, apelujem na vas koji ovo čitate da dođete u četvrtak na Marš protiv nasilja. Ne da bi pokazali bunt, ne da bi se obračunali sa nekim ili podržali određenu političku opciju, već da bi dokazali da nisu svi Srbi batinaši, da smo brojniji mi koji želimo demokratiju, poštovanje ljudskih prava i koegzistenciju svih dobrih, a i onih drugih ljudi u Srbiji, u miru. Možda još uvek možemo nešto da promenimo.
Marija Dukić