XXI vek je definitivno vek digitalizacije. Koristimo digitalne fotoaparate, digitalne kamere, digitalne knjige, digitalne novine, digitalne satove. Međutim, ovde je nedavno počelo i uvođenje digitalne televizije, koja će nam unaprediti prijem tv programa sa tehničke strane, ali i pojačati doživljaj istih.
U svetu u kome se sve digitalizuje bilo je za očekivati da se to desi i sa televizijom koja polako prelazi iz analogne u digitalnu eru. Digitalna televizija donosi mnoge tehničke inovacije i pogodnosti svom auditorijumu i celoj radio-televizijskoj produkciji. Ali digitalizacija se ne sme posmatrati kao isključivo tehnološki fenomen. Ona donosi i političke, ekonomske, kulturne implikacije. Šta nam ona novo donosi, a šta gubimo?
Prelaz na DTV
Osnovna prednost digitalne tehnologije u odnosu na analognu je što se na jedan TV kanal, u kome se na analognoj televiziji emituje samo jedan program, može smestiti 4 do 10 digitalnih programa. Time će se bolje iskorišćavati TV kanal, čime će broj programa i mreža biti mnogo veći. Iskustva evropskih zemalja pokazuju da se uvođenjem digitalne televizije broj postojećih TV kanala povećava 3 do 4 puta.
Digitalna televizija nudi i bolji kvalitet slike i zvuka, koji postaju mnogo oštriji i jasniji, skoro na nivou studijskog. Ona nudi bolju rezoluciju slike, a tu je i veći format televizijske slike. Ušteda električne energije na predajnicima je mnogo veća, a samim tim niži su troškovi prenosa signala. DTV pruža i mogućnost prijema signala u pokretu, u automobilu, u vozovima, autobusima, na mobilnim telefonima, čime se omogućava i pružanje novih servisa. Tako se očekuje da DTV u budućnosti omogući servise poput pristupa Internetu, e-Uprave, e-Trgovine i slično. Konačno, prelazak sa analognog na digitalni signal oslobađa do tada zauzete frekvencije za druge svrhe, na primer za uvođenje interneta u ruralna područja. Jednom kada se uvede DTV „njegovo visočanstvo gledalac“ moći da, kao nikada do tada, izabere šta, gde i kada će gledati.
Prema poslednjem saopštenju Evropske Unije, 26 od 27 zemalja će biti spremno za isključenje analognog signala do utvrđenog roka 2012. godine. Za sad, samo Poljska zaostaje u ovoj trci. Ostale evropske zemlje imaju rok do 2015. da se izbore sa ovim izazovom. U SAD-u će proces digitalizacije televizije biti završen do kraja ove godine, a u Japanu do kraja 2011. godine. Naravno, postoje zemlje u kojima je analogni signal već isključen, konkretno, to su Švedska, Finska, Švajscarska, Nemačka, Holandija i Luksemburg.
Normativne prepreke
Srbija je još uvek priključena na analogni televizijski program i čini se da zaostaje za ostalim evropskim zemljama. To je posledica činjenice da televizijske stanice ne nude odgovarajuće digitalne platforme i ne pokazuju interesovanje za pružanje ove usluge svom gledalištu.
Sa druge strane, država još nije odredila načine za sprovođenje digitalizacije. Postojeći i aktuelni Zakon o radiodifuziji samo se načelno bavi pitanjima digitalne televizije, a o novom se još glasno ne govori. Potrebno je doneti nove zakone, dodeliti prava na emitovanje, uvesti „pravila igre“. Ali čini se da se ovde još uvek niko ne bavi tim pitanjem. Ne postoji strateški pristup budućnosti medijske scene u Srbiji. Verovatno se razmišlja po oprobanom principu da smo se izborili i sa mnogo većim problemima. Prema ugovoru koji je Srbija potpisala sa ITU (Međunarodnom oragnizacijom za telekomunikacije) poslednji rok za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje programa je 17. jun 2015. godine. A 2015. se bliži….
Još jedan problem koji postoji u Srbiji je pokrivenost teritorije kablovskom mrežom. Razvijenost kablovske mreže značajno utiče na brzinu prelaska sa jednog na drugi signal. A kako je Srbija zemlja u kojoj kablovski prijem nije dovoljno razvijen i samo isključivanje analognog programa će se postepeno odvijati.
Ipak, znajući mentalitet domaćeg stanovništva, čini se da se ljudi u Srbiji najviše plaše toga da neće moći da priušte nove televizijske uređaje koji primaju digitalni signal. Ovde je, pre svega reč o neobaveštenosti. I stari analogni prijemnici mogu registrovati digitalni signal dodavanjem jednostavnog uređaja pod nazivom Set top box (skraćeno STB). Tako će ona domaćinstva koja nisu u materijalnoj mogućnosti da priušte nove televizore koji dekodiraju digitalni signal kupovinom ovog uređaja (čija će cena kod nas prema nekim procenama iznositi oko 25 eura) moći da prate televizijski program na starim televizorima. Druga mogućnost za hvatanje digitalnog programa su naravno TV prijemnici sa ugrađenim digitalnim tjunerom ili različite interne i spoljne kartice za praćenje programa na računarima.
Proces digitalizacije stavlja akcenat na javni servis. Da li će on uspeti da odgovori izazovima digitalizacije i ispuni svoju društvenu ulogu u okruženju ogromnog broja konkurentskih kanala, ostaje da se vidi, posebno u Srbiji u kojoj je do skoro vladao medijski haos.
Radio televizija Srbije počela je sa emitovanjem digitalnog televizijskog signala za područje Beograda 6. aprila 2005. godine, a ubrzo nakon toga i za područje Novog Sada, na 27 i 31 UHF kanalu. To je oko 1 500 000 potencijalnih gledalaca. RTS emituje svoje televizijske i radijske kanale i jedan eksperimentalni program pod nazivom RTS Digital. Ovaj program je počeo sa emitovanjem 26. novembra 2008. godine. Za sada je koncipiran kao celodnevni kulturno-umetnički kanal, sa posebnim akcentom na džez i klasičnoj muzici, baletskim i operskim izvođenjima, koncertima simfonijskog i RTS orkestra. Javni servis Srbije planira da do kraja 2011. pređe na digitalno emitovanje. Ono što je značajno napomenuti je da već dve godine RTS digitalizuje arhivu kako bi se programi od nacionalnog značaja sačuvali za budućnost.
Serbia Broadband kablovski i internet operater (poznatiji kao SBB) prvi je uveo u svoju ponudu satelitsko digitalno emitovanje 2006. godine. Broj pretplatnika ove platforme se polako povećava. U ponudi SBB-a nalazi se satelitska digitalna DTH (direct to home) usluga, poznatije kao Total TV. Ona nudi različite pakete kanala u skladu sa afinitetima korisnika. Televizija Pink, kao najmoćnija domaća komercijalna stanica, jedina je uvela programski paket koji se nalazi u ponudi SBB-a preko DTH-a (ali, ti programi su dostupni i na analognim prijemnicima).
Kvalitetniji prenosi kiča
Kada se navedu sve prednosti novog medija jasno je da se treba ubrzati korak ka njegovom uvođenju. Održavanje statusa quo nas neće nigde odvesti. Međutim, ovde kao da uvek postoji ono „ali“…
Problem je i što su svi postojeći TV kanali izdati nacionalnim, regionalnim i lokalnim emiterima do 2015. godine a do tad bi se već uveliko moralo preći na digitalno emitovanje. Dobra vest je da i bez inicijative države, emiteri, kablovski i satelitski operateri postepeno uvode digitalne usluge.
Krajnji rok za prelazak sa analogne na digitalnu televiziju je 17. jun 2015. godine u ponoć i jedan minut. Do tada, potrebno je izvršiti ozbiljne pripreme. Pre svega, neophodno je početi sa pripremama u državnim organima, doneti određene zakone, odrediti „pravila igre“. Oni koji su zaduženi za medijsku regulativu u Srbiji treba da usklade propise i odrede strategiju za prelaz na DTV. A nakon toga da nadgledaju sprovođenje plana i blagovremeno reaguju.
Zatim, treba pripremiti radio i televizijske stanice, a potom uputiti slušaoce i gledaoce u sam pojam digitalne televizije i prednosti koje ona donosi. Poželjno je i organizovanje javne debate u kojoj bi učestvovali medijski profesionalci, stručnjaci, univerzitetski profesori.
Naravno, treba imati na umu da je potrebno podići i kvalitet programa koji se emituje na domaćim televizijama, jer ni jedno „čudo tehnike“ neće umanjiti količinu neukusa i ispraznosti kojima smo svakodnevno izloženi. Zato se ne sme zaboraviti da pitanje digitalizacije nije samo tehničko pitanje nego i pitanje sadržaja emitovanog programa.
Marija Dragić
broj 57/58, jul/avgust 2009.