“Efekti kampanje, pre svega su u jačanju svesti običnog čoveka da kupujući i birajući domaće proizvode bude svestan da tim pomaže kvalitet obrazovanja, status penzionera, bolje zdravstvo u našoj zemlji, i da, drugim rečima, birajući domaće pomaže samom sebi”, predstavio je 14. septembra ministar trgovine Slobodan Milosavljević akciju “Birajmo domaće”, koju je pokrenula nevladina organizacija “Moja Srbija”.
“Moja Srbija” je nevladina organizacija koja treba da “poboljša imidž Srbije u svetu” i dozvoli bolji život u Srbiji. Ovu “Moju Srbiju” ne treba brkati sa “Mojom Srbijom” Branislava Lečića, koja je na izborima maja 2008. dobila 0,21 odsto glasova.
Ova, četvrta mobilizacija građana Srbije nakon slavodobitne 2000. da im se uvaljuje, a ne da biraju, stimuliše zabačenost i samodovoljnost srpske privrede. Samo 5,8% od 3.000 anketiranih malih i srednjih preduzetnika u Srbiji oseća posledice zbog smanjene tražnje na inostranim tržištima.
Udeo “Delte” na tržištu Srbije je “manji od 40 odsto”, izjavio je pre godinu dana Milosavljević, koji je i ministar usluga. Direktor “Delta Maksi“ Srbija Rajko Mandić kazao je da će ta kompanija podržati Milosavljevićevu kampanju.
U aprilu 2008. a pod naslovom “Srpski proizvođači pljačkaju domaće potrošače”, list “Blic” je utvrdio da “radnje koje pod imenom ‘Tropik’ posluju u Republici Srpskoj i ‘Maksi’ supermarketi u Crnoj Gori, a koje pripadaju ‘Delta maloprodaji’, srpske proizvode nude i do 50 odsto jeftinije nego ovdašnji ‘Maksi’ supermarketi”.
Tada je isti Mandić, i tada na istom položaju, objasnio da ovakvi šamari po džepu kupaca ne zavise od trgovačkih marži, već od proizvođačkih cena i državnih izvoznih subvencija.
Državne subvencije su na krilima galeba doplovile do Čikaga, grada u kojem živi najviše Srbo-Amerikanaca, jer je tamo čokolada „Galeb“ 10,67 dinara jeftinija nego u Subotici, gde je smešten njen proizvođač.
“Politika” je 12. marta 1999. pod naslovom “Poziv na ekonomski patriotizam” prenela saopštenje sa sednice Glavnog odbora Jugoslovenske levice. Suprug predsednice Jugoslovenske levice je iskoristio dejtonske pregovore da pokupuje više primeraka cipela marke “Timberland” koje u proseku koštaju 90 dolara. Ovih dana je ista američka firma sponzor serije u porodično, nedeljno popodne na I programu RTS-a.
U Srbiji je tada bilo prodavnica cipela, ali ni onda ni sada nije bilo ni trodelnih ni kombinovanih srpskih frižidera, šumadijskih TV aparata, apatinskih mobilnih telefona, sjeničkih banana, prokupačkog viskija….
Korejski “Hjundai” “made in EU” proizvodi se u Češkoj.
U Kragujevcu se do sporazuma o zajedničkom ulaganju Italije i Srbije proizvodila “zastava 10”. Isti Fijatov auto se posle toga zvao “punto”. Prevedeno sa kombinacije italijanskog i latinskog, ime ovog modela glasi: “Neka bude tačka”.
U proleće 2008. je Beograd potrošačima iz zemlje čiji je nacionalni dohodak 35 milijardi evra predložio bojkot zemalja kao što je Nemačka, sa nacionalnim dohotkom od 2.300 milijardi evra, ili SAD sa oko 13.000 milijardi dolara. Uočeno je da je njihova “Ahilova peta” priznanje nezavisnosti Kosova.
Pitomci Milosavljevića, nacionalisti-konzumeri zgazili bi i sunarodnike koji rade u inostranim firmama ili žive od međunarodnih ulaganja. Strani investitori direktno zapošljavaju deset odsto iz kontingenta zaposlenih u Srbiji.
Obični građani su u danima krize još imuniji na pošast “kupovine domaćeg”. Stalno tumaraju u potrazi za jeftinijom robom i uslugama.
Zahvaljujući ljudskoj mani – sebičnosti, odnosno žrtvovanju za lične, a ne opšte interese, te martovskom saznanju “Moje Srbije” da dve trećine ispitanika ne zna ekonomski definisati “domaći proizvod”, spasena je čast naše Srbije.
Osim što podstiču neproduktivnost, pozivi na ekonomski nacionalizam podučavaju druge zemlje da slede protekcionistu, pa ovaj ostaje bez prekograničnih kupaca za svoju robu.
U martu je u Bosni i Hercegovini počela kampanja Udruženja “Kupujmo i koristimo domaće kvalitetno, proizvedeno u BiH”. Kampanja je mobilizovala proizvođače sokova, mesnih prerađevina, kafe, krem namaza, marmelade, kečapa, majoneza, tahan halve, deterdženata, ali i firmu koja proizvodi i puni ketridže, sve izvorno bosanskih patenata, sa obrazloženjem sličnim onom “Moje Srbije”, ali i dodatnim argumentom da će kupci bosanskog time “pojednostaviti obrazovni sistem”.
Poslovna zajednica slovenačke prehrambeno-prerađivačke industrije obnovila je u maju 2009. lanjsku akciju “Kupujmo slovenačko”. Međutim, prema anketi lista “Dnevnik”, Slovenci su nacionalno najsvesniji kada se radi o mesu i mleku, a ne haju za nacionalno poreklo testenina, alkoholnih i bezalkoholnih napitaka.
Hrvatska je u ovom veku, za razliku od Stjepana Radića i njegovog gesla “…moja lisnica u mome džepu!” imala nekoliko kampanja pod geslom “Kupujmo hrvatsko”. Tokom jedne je kandidatkinja za EU “dobila po prstima” zbog slogana koji je Evropskoj komisiji mirisao na protekcionizam.
Da bi zavarala, Hrvatska gospodarska komora (HGK) je akciju preuzela od države uoči prošlogodišnjih božićnih i novogodišnjih praznika, a pod mutiranim sloganom: “Ovih blagdana, odaberimo najbolje – kupujmo hrvatsko!”.
HGK je znakom “Izvorno hrvatsko” žigosala više od 100 proizvoda, među kojima i kafu.
U SAD se artikli ukrašavaju nalepnicama: “Budi Amerikanac, kupuj američko”. Godišnje SAD poseti 56 miliona turista, nebrojeno biznismena, ali niko od njih nije stekao državljanstvo SAD na kasi hipermarketa.
Kovanicu “ekonomski nacionalizam” je u vreme nemačkog romantizma, u prvoj polovini 19. veka upotrebio nemački ekonomista Fridrih List (Friedrich List).
Do 1914. List i Marks (Marx) su bili najpoznatiji nemački ekonomisti i razvojni teoretičari. List je 1818. osnovao udruženje trgovaca Frankfurta, tražeći da se ukinu carinske barijere među nemačkim državama. Neki su to videli kao nagoveštaj ekonomskog i političkog ujedinjenja Nemačke koje je uspelo Bizmarku (Bismarck), a drugi kao izvidnicu zajedničkog evropskog tržišta.
Tamara Kaliterna
broj 60, oktobar 2009.