Cilj našeg putovanja bio je plesni seminar, ali kako smo kročili na Ohrid zaturili smo cipelice, obukli patike i kupaće kostime, i uživali u blagodetima jezera okruženog planinama i pričama vodiča o arhitekturi, ratovima i manastirima sa ovog područja.
Jedne oblačne beogradske noći krenuli smo na dalek put, na Ohrid, velikim autobusom, poznatim u srpskom jeziku pod imenom dabl deker. Kažem dalek, zato što je trajao 14 
sati. Posle desetog sata vožnje, kada smo već uveliko bili u Makedoniji, virili smo kroz prozore u nadi da ćemo ugledati jezero, ali vozač se malo zbunio pa je skrenuo u zapušteno seoce, u kom su nas ljudi gledali kao da smo ušetali na dvoglavim zmajevima, a ubrzo smo shvatili i zašto – drveće je nisko a ulice su male, te osim što nismo pola sata mogli da okrenemo autobus, grane su udarale u prednja stakla i ostavile svoj trag po istima. U pomenutom selu, uspeli smo da vidimo automobile koji čak ni kod nas više ne postoje, od Aleka do Tavrije. Tako smo, u ritmu udaranja grana, zapanjeni ruralnošću mesta kroz koje se jedva provlačimo, neko vreme proveli skrećući „levo od Albukerkija“, da bi konačno, na izdisaju snaga i higijene, stigli na Ohridsko jezero. Odmah nam je bilo jasno da se put isplatio.
Jezero, veće nego što smo očekivali (površine 358,2km²), nalazi se na nadmorskoj visini od 695 metara, i prava je zdravstvena (pre svega respiratorna) oaza, sem za one koji su izbegli turski dnk, te lako izgore na suncu. Samo jezero je okruženo planinama, čiji vrhovi prestižu i po 2000 metara, a njegova specifičnost ogleda se u tome što se tokom dana boja vode menja u zavisnosti od položaja sunca. S obzirom na nadmorsku visinu, vazduh je prijatan, a dnevni vetar „Vjeternik“ duva sa obale ka vodenoj površini i ublažava vrućinu. 
Ohridsko jezero nije preterano toplo, ali dokle god traje obdanica možete se kupati u njemu. Međutim, u večernjim časovima, vetar „Strmec“ (koji lokalci zbog blagotvornog delovanja zovu Doktor) nateraće vas da ogrnete jakne u noćnim šetnjama. Naravno, ovo važi za mesta koja su udaljenija od grada, koja u principu jedina imaju prave plaže, poput morskih, dok sam Ohrid uglavnom pruža zadovoljstvo skakanja u vodu sa betonskih ponti. Zato je najbolja varijanta za putnike namernike da dođu kolima (a kasnije smo saznali da takav put traje 7 sati, uz umerena skretanja od Albukerkija), kako bi se stacionirali dalje od grada i uživali u netaknutoj prirodi, a za večernje časove iskoristili vozilo za šetnju po gradu, ili po klubovima. Naravno, treba odvojiti deo obdanice za posetu gradu, radi upoznavanja istorisjkih dobara. Sam Ohrid nije veliki, ima oko 30 000 stanovnika, ali ako imate dobrog vodiča, možete za njim militi ceo dan i slušati o istoriji drevnog grada. Prvo što će vam lokalci savetovati je da posetite Samuilovu tvrđavu, prostranu građevinu iz doba prve države makedonskih Slovena, koja je posle Samuilovog poraza od Vizantije spaljena, ali ne i uništena. I dan danas se ponosno uzdiže na najvišim vrhovima grada, i svedoči o brjonim okupatorima koje je preživela, od Vizantijaca, do Turaka.
Istorija
Najdalji dokazi o stanovnicima Ohrida govore da su to bili Iliri, još u 12. veku pre nove ere. Posle punih 8 vekova, oni se upoznaju sa grčkom kulturom, da bi Lihnidos – kako je tada nazivan Ohrid – sredinom 4. veka pao u ruke Filipa II Makedonsog. Tada već kulture počinju da se mešaju, da bi ova raznolikost postala uočljivija u trećem veku naše ere, kada su masovno dizani hrišćanski religiozni objekti. Trista godina kasnije stižu i prvi Sloveni na ove prostore, kako bi zapečatili multietničnost. Bliža istorija nam je uglavnom svima poznata, Kliment i Naum, najpoznatiji učenici Ćirila i Metodija, učinili su Ohrid žarištem slovenskog prosvetiteljstva. To nas vodi na novu lokaciju – Sveti Naum. Istoimeni manastir je udaljen od Ohrida 29 km, što je vodenom linijom nekih sat i po vožnje brodićem. Kada pristajete na ovo romantično ostrvce, možete videti Crni Drim kako ističe iz jezera, i prostrane peščane plaže, sa drečavo zelenim vrbama. Sam manastir izgrađen je u 10. veku na steni iznad jezera, od strane Nauma Ohridskog, pod imenom Sv. Arhanđel. Za vreme Turaka manastir je srušen, ali je u srednjem veku po starim temeljima obnovljen, te danas izgleda egzotično, žute fasade završavaju se na kaldrmisanim ulicama kojima se šepure jata paunova. Istorijski, ovo je lokacija koja se ne sme zaobići. Međutim, i estetski, ako ste ljubitelj prirode, trebalo bi da prošetate plažama na Sv. Naumu, za koji se smatra da je jedan od najlepših priobalnih delova Ohridskog jezera, koje je baš zbog bujne prirode i specifičnog ekosistema pod zaštitom UNESKA.
Ljubazni lokalci
Putovanje nije uspešno ako ne upoznate kulturu naroda. Ohrid je malo mesto, stanovnici su opušteni i bezbrižni (ribolovac kome smo rekli da nemamo mnogo vremena smejao nam se i objašnjavao da je vreme relativan pojam), a ono što će vas kao srpskog turistu iznenaditi je ljubaznost prema svojim pravoslavnim komšijama. Situacije koje su nam to dokazivale su se nizale, te smo ostali pod toplim utiskom nasmejanih ljudi, koji, kada čuju naš govor, sednu da ćaskaju o tome kakva je situacija u Beogradu. Mlada prodavačica u poslastičarnici je bila uporna u tome da nam naplati manje zato što smo Srbi. Tako smo dobili fiskalni račun sa upadljivo većim kusurom nego što je realno bio. Sledeći dan sreli smo je na ulici i stala je da nam se javi. Gledano i sa ekonomske perspektive, Makedonci nas vole, te smo imali priliku u svakoj prodavnici da kupimo vodu Vodu, Smoki, Pionir čokolade i sl. Usput su nam neki meštani čuvši kako pričamo izlvačili iz torbi diskove srpskih narodnjaka, da nam dokažu kakko oni vole našu (ne)kulturu. Osoblje hotela u kome se održavao plesni seminar bilo je toliko veselo da ste u neko doba noći mogli videti sredovečne konobarice koje sa nama plešu na podijumu, da bi usled jutarnjeg mamurluka sa istim osobama imali problem pri naručivanju kafe – niti smo mi lepo naručivali, niti su one pamtile šta naručimo, što naravno u takvoj atmosferi nije predstavljalo neki problem, čak smo imali utisak bliskosti sa ljudima tamošnjeg mentaliteta. Posebno su nas nasmejali nazivi trgovinskih objekata pisani ćirilicom, počev od Leskovačkih ćevapa, Meka koji ne prodaje svoj zaštitni brend – pomfrit, do sendvičare “Elevn”. No, kada je došlo vreme za povratak znali smo šta nas čeka, putovanje duže od elevn aurs, beogradski smog i nostalgija za brčkanjem u velikom makedonskom jezeru, staništu retkih životinjskih vrsta i ljubaznih preplanulih ljudi.
Marija Dukić
broj 57/58, jul/avgust 2009.