Kutije sa logom najpoznatije braće sa Volstrita u koje su izbezumljeni radnici skupljali delove svoje prošlosti postale su sinonim početka kolapsa svetskog finansijskog sistema. Godinu dana kasnije, ništa više nije isto kao pre, no ostaje veliko pitanje da li je suštinski išta promenjeno? Kako je domaći finansijski sistem pregrmeo lomove na globalnom tržištu i da li je njegova budućnost išta jasnija nakon turbulentne godine za nama?
Iako se ne možemo podičiti reprezentativnim tržištem kapitala čija uloga u domaćem finansijskom sistemu nije nikada odmakla dalje od epizodne role, prvi znaci globalnih potresa upravo su registrovani na Beogradskoj berzi koja je i pre septembra 2008. godine uveliko beležila pad vrednosti najlikvidnijih akcija. Kolaps svetskih berzi koji je usledio dodatno je ubrzao potonuće domaćeg tržišta akcija, dok su se efekti svetske krize počeli prelivati i na ostale delove srpskih finansija. Panika deponenata bila je najvidljivija kategorija prvobitnog udara na domaći finansijski sistem, dok je nešto kasnije usledila snažna depresijacija domaće valute, pojava ne toliko strana u to vreme i nekim drugim istočnoevropskim ekonomijama. U drugom kriznom talasu, gorući problem bile su javne finansije čija je višegodišnja, hronična neuravnoteženost u punoj meri došla do izražaja. Sklapanje aranžmana sa MMF-om, koje je usledilo, bila je ključna odrednica koja je dala crtu stabilnosti poljuljanim domaćim finansijama ali verovatno neće mnogo doprineti njihovom dugoročnom postavljanju na zdrave noge.
Berza
Tokom protekle godine, mereno indeksom Belex 15, domaće akcije izgubile su tri četvrtine vrednosti. Veći deo pada usledio je u poslednjem kvartalu kada je samo nelikvidnost domaćeg tržišta sprečila njegovu jaču turbulenciju. S početka godine, slaba aktivnost inostranih investicionih fondova donela je postepeni silazni trend tržišta dok je njihovo aktiviranje na strani prodaje neumitno značilo nastajanje silovitog silaznog trenda. Slaba institucionalna infrastruktura ovdašnjeg tržišta kapitala sa domaćim investicionim fondovima u povoju i marginalnom ulogom penzijskih fondova i osiguravajućih društva, jedan je od ključnih činilaca koji je onemogućio barem ublažavanje panike ulagača.
Globalni stampedo portfeljnih ulagača ostavio bi očito posledice i da je domaće tržište kapitala bilo kudikamo zdravije, ali su brojne interne slabosti znatno doprinele njegovom dubljem padu. U jeku krize, jedna od akcija sa A listinga (Metals banka) iskompromitovala je ionako tananu ovdašnju regulativu, dok je kulminacija krize sa ovom kompanijom bilo uvođenje prinudne uprave i spašavanje banke direktnom intervencijom Narodne banke Srbije. I druge hronične anomalije ovdašnje berze pojavljivale su se na videlo po principu „prljavog veša“ koga ima najviše kada stvari krenu negativnim tokom. „Slučaj Banini“, u kojem je većinski vlasnik selektivno otkupljivao akcije manjinskih akcionara, gotovo u potpunosti je iskompromitovao domaći zakon o preuzimanju akcionarskih društava, dok je nemoć Komisije za hartije od vrednosti samo dodatno potvrdila stanje u kakvom se nalazi Beogradska berza. Položaj berze i akcionarstva slikovito prikazuje i „slučaj NIS“ u kojem su se tek nakon velikog pritiska javnosti državne birokrate prihvatile da ispoštuju zakonske odredbe i raspodele akcije, naravno uz neizbežno probijanje zakonskog roka.
Ipak, uprkos takvoj situaciji, nakon što je pad tržišta produbljen u prvih par meseci tekuće godine, usledio je oporavak domaćih akcija vođen pre svega promenom trenda na globalnom tržištu kapitala. Od martovskog istorijskog minimuma domaća berza oporavila se više od 100 procenata ali je stigla tek nešto iznad petine nekadašnje rekordne vrednosti postignute u maju 2007. godine. Interni faktori, ne računajući veliki pad tržišta koji je svojim trajanjem stvarao sve plodnije tle za preokret trenda, teško da su doprineli boljitku berzanskih igrača. Domaći poslovni ambijent nije ništa bolji nego što je bio, štaviše u mnogim aspektima je znatno pogoršan, dok su se mere državne pomoći berzanskom poslovanju svele na jednogodišnje zamrzavanje poreza na kapitalnu dobit. Istina, u toku je procedura usvajanja ko zna kojeg po redu zakona o hartijama od vrednosti koji bi trebalo da uvede više reda na tržištu, no svaki iskusniji učesnik domaćeg berzanskog poslovanja, posle svega, morao bi biti prilično uzdržan po tom pitanju.
Javne finansije
I dok je berzanska panika bila nešto što je prošlo nezapaženo, što zbog marginalne uloge berze u domaćem finansijskom sistemu, što zbog malog broja domaćih građana uključenih u berzanske tokove, panika deponenata je bila dosta ozbiljnija stvar posmatrano sa aspekta nosilaca domaće izvršne vlasti. I dok su prethodne godine u istom periodu obeležile jesenje „nedelje štednje“ kojima su građani podsticani da deponuju novac u banke po primamljivim kamatnim stopama, protekli oktobar doneo je veliki beg štednih uloga vođenih panikom njihovih vlasnika. Naravno, veliki doprinos ovakvoj situaciji dala je ne toliko daleka prošlost prošarana brojnim finansijskim proneverama, te su ponovo „slamarice“ postale najbolje utočište za ušteđeni novac. Mada nije bilo zvaničnih podataka koliko je novca izašlo iz domaćeg bankarskog sistema, očito da je to bio najveći udar na šaltere domaćih banaka u postpetooktobarskom periodu.
Uporedo, devizni kurs počeo je da beleži oštre fluktuacije, tačnije, dinar je počeo naglo da slabi dok su devizne rezerve Narodne banke Srbije posle dužeg vremena krenule da se tope. Samo u periodu oktobar-decembar dinar je depresirao preko 15 procenata dok je u januaru oslabio dodatnih 6,2 odsto. Posledično, klizanje kursa vodilo je gomili drugih problema koji su opteretili kako finansijski sistem, tako i celu ekonomiju. Svakako najvažnija posledica bila je otežano servisiranje kredita od strane privrede i stanovništva što je ubrzo dovelo do gorućeg problema domaće ekonomije – velike nelikvidnosti.
I dok su se privredni subjekti i građani borili sa svojim problemima, ni država nije bila lišena muka. Neuravnoteženost budžeta naprasno je zainteresovao državu za tržište kapitala s obzirom da je od februara tekuće godine postala važan igrač na tržištu duga, naravno u funkciji zajmoprimca. Zapisi trezora (najpre tromesečni, pa šestomesečni i godišnji) postali su glavni instrument kojim je država pokušala nadomestiti sopstvenu nelikvidnost. U početku održavane traljavo, usled nesinhronizovanosti sa Narodnom bankom i visinom referentne kamatne stope koju ova institucija propisuje, aukcije trezorskim zapisima postale su sve uspešnije te je država prikupila znatan iznos sredstava u cilju prevazilaženja sopstvenih problema. Aukcije su postale toliko intenzivne da se postavlja pitanje budućeg servisiranja narastajućeg duga, dok je efekat „isisavanja novca“ iz bankarskog sistema, inače preko potreban privredi, uveliko prisutan problem.
Antikrizne mere
Ne može se reći da su najviši državni zvaničnici slegnutih ramena ispratili prelazak globalne krize preko Horgoša, ali su prve njihove reakcije u kojima su u takvoj situaciju videli šansu za domaću ekonomiju najbolje pokazale čemu se možemo nadati. Populistički orijentisana vlada svakako je bila najosetljivija na klizanje kursa i paniku deponenata, te je raznim merama pokušala da ublaži ove probleme. I dok je pitanje kursa postalo rešivo tek usvajanjem aranžmana sa MMF-om, deponenti su motivisani ukidanjem poreza na prihode po osnovu kamate na devizne i druge depozite do kraja tekuće godine. Iako gromoglasno najavljivana, ova mera stigla je tek početkom tekuće godine, zahvaljujući sporom birokratskom aparatu, kada je prvi talas panike uveliko minuo prostim protokom vremena. U istom paketu zakona bilo je i ukidanje poreza na kapitalne dobitke na akcije, od kojeg se neće previše ovajditi berzanski ulagači koji su kupovali akcije u ranijih par godina. Za popunjavanje poreske prijave u kojoj će prijaviti dobitak moraće sačekati svakako duže od godinu dana, a tada će ove mere, ionako skromne, već biti van snage.
Treba reći da je doneto par uredbi i u vezi sa poslovanjem investicionih fondova kojima je omogućeno značajnije investiranje u inostranstvo, te ulaganje kapitala od strane povezanih lica, čime su ovi subjekti značajno dobili na likvidnosti. Ipak, ove mlade finansijske institucije, što zbog momenta u kojem su osnovane što zbog svoje pionirske uloge u najtežem mogućem vremenu, postale su toliko slabe da se u takvoj situaciji bilo koja vrsta pomoći ne bi pokazala delotvornom. Antikriznim merama valja dodati i početak rasprave na zakonu o hartijama od vrednosti koji je i ranije najavljivan ali će efekti nove regulative, pod pretpostavkom da konačno bude na mestu, biti vidljivi verovatno tek u narednim godinama.
Pitanje nelikvidnosti privrede država je pokušala da reši subvencionisanim kreditima ali su efekti ovakvih rešenja bili prilično ograničeni. Po principu „protočnog bojlera“, ova sredstva nisu mnogo odmakla od klasičnih subvencija sa pogubnim dugoročnim uticajem, dok je klasična kreditna funkcija banaka znatno utihnula njihovim povećanim učešćem na poslovima sa državnim hartijama od vrednosti.
Sve u svemu, domaći finansijski sistem je nekako pregurao prvu kriznu godinu. Bankarski sektor zahvaljujući pre svega ranijoj restriktivnoj politici Narodne banke i reformskim merama koje je ona sprovela u tranzicijskom periodu. Javne finansije su ostale među živima pre svega usled „veštačkog disanja“ od strane MMF-a, dok se berza koliko-toliko oporavila usled promene sentimenta na globalnom tržištu kapitala. Pre ili kasnije, ipak, moraćemo se sami suočiti sa sopstvenim slabostima, bile one u akcionarstvu ili javnim finansijama, a tada će doći do izražaja istinska spremnost domaćih političkih elita za dugo odlaganim reformama.
Nenad Gujaničić
broj 60, oktobar 2009.