Pre par meseci napisao sam tekst o tome kako je štampar poslao uterivača dugova da naplati dug od izdavačke kuće moje žene. To je bilo jedno od najgorih iskustava u mom životu, mnogo gore nego kada sam dobio upalu pluća i žena je mislila da ću umreti. Onda, ovog leta, zaključili smo da izdavačka kuća neće preživeti i da ćemo morati da je zatvorimo. A sada, ko bi rekao – i dalje postoji.
Kao i vi, čitam da je svetska ekonomija u boljem stanju, ali ono što stvarno znam jeste ono što se meni događa. I ono što ja vidim jeste da stvarno postoje znaci da se stvari malo popravljaju. Možda su to neke obične stvari, ali su stvarne. Kompanija moje žene nije propala i čak je dobila ponudu iz Sarajeva o kupovini bosanskih prava na knjigu. Pa, ako Bosanci žele da kupe i prevedu knjigu sa engleskog, to mora biti dobar znak.
Evo još jednog primera. Moja deca pohađaju francuski Lycée u Londonu. Pre par meseci deca su došla kući iz škole sa užasnim pričama o tome kako deca nestaju iz škole i odlaze da žive u vikendicama jer su njihovi roditelji, koji su uglavnom radili u velikim finansijskim institucijama, dobili otkaze i, pošto nisu našli novi posao, ne mogu više da priušte da žive u Londonu. To je bilo nešto nalik savremenoj verziji Moskve iz 1937. kada su čitave porodice nestajale preko noći. Sada stvari izgledaju drugačije.
Evo kako znam: moja kćerka je odlučila, što je uobičajeno u Britaniji, da pauzira godinu između gimnazije i fakulteta. Sada radi i štedi kako bi mogla da putuje sledeće godine. Potražila je posao i našla ga za 24 sata. Znači da i nije toliko teško, zar ne? Pokupi jednog dečaka iz Lycée-a i odvede ga kući, pomaže mu sa domaćim i spremi mu večeru, dok se njegovi roditelji ne vrate kući. Bila je iznenađena predatorskim majkama koje se šunjaju po igralištu. Svaki dan, kada dođe po njega, priđe joj par majki koje pokušavaju da je preotmu da bi radila za njih.
Čak i dileri droge u mojoj ulici smatraju, kako da kažem, “da ima nečeg u vazduhu“. Jedan je prišao mom sinu i kada mu je ovaj rekao da nije zainteresovan, ljubazni mladić je odgovorio, “dobro ako se predomisliš, evo moje vizitkarte“. Na njoj se reklamiraju “biljni tretmani i drugo…“ Drugi je prišao mojoj kćerki i kada je ona odbila, ljubazno je ponudio da premlati bilo koga ko joj se ne sviđa. Eto vam primer diverzifikacije poslovnih aktivnosti.
A, da, i naše komšije. Pitali su nas da li imamo nešto protiv da naprave šupu u svojoj bašti. Naravno, ne bilo kakvu staru šupu. Porodice iz srednje klase, sa nedovoljno prostora u Londonu, grade luksuzne šupe kao jeftinu alternativu pravljenju dodatne sobe. Muž vodi skupi indijski restoran. Rekao je: “Začudo, ali ne osećamo recesiju“. Njegova žena pravi dizajnersku odeću kod kuće i pošto je dobila bebu želi da premesti svoj studio u šupu jer beba pokušava da pojede špenadle. Da su stvari stvarno i dalje loše, sumnjam da bi dala šest hiljada evra za šupu i tražila od moje kćerke da joj čuva dete za 10 evra na sat kada se doselila, zar ne?
U redu, možda smatrate da ništa od ovoga ne predstavalja naučni pristup. I nije, ali sam ubeđen da kada izveštavate o Balkanu, ekonomiji ili skoro bilo čemu morate da odete na lice mesta i vidite sami šta se događa umesto da samo čitate stvari sa kompjutera, ili šta god. Otišao sam juče na neku konferenciju i na jednoj sesiji neko je tupio o nezaposlenosti u Bosni od 29 odsto.
Zaboga, ako stvarno verujete da je 29% stanovništva nezaposleno u Bosni to znači da ništa ne razumete o stvarnom životu. Ne kažem da je situacija dobra, ali mislim da činjenica da neki mali bosanski izdavač želi da kupi prava na britanske knjige i da se dogovara o sastanku sa agentom na Sajmu knjiga u Frankfurtu kako bi sklopio dogovor, govori vam malo više od neke suvoparne statistike za koju svi znamo da nije tačna.
A problem sa ovim akademskim stručnjacima i, moram da priznam, i mnogim ekonomistima, jeste da stvari posmatraju suviše sa distance. Ako to radite, ili ćete biti prevaziđeni, ili ćete izgubiti dodir sa realnošću, bar se tako nadam.
Tim Džuda
broj 60, oktobar 2009.