Predsednik psiholog, na čelu Skupštine psihijatar, pa opet ne mogu da zauzdaju nasilnike koji mlate ulicama Beograda. Širom Srbije vode se rasprave ko je izdajnik a ko patriota. Najviše me je oduševio odgovor jednog mladića na sve to: Ja sam Srbin po rođenju, a ne po zanimanju. Zaista, da li ovi koji batinaju strance po gradu to shvataju kao svoju profesiju, da li ćemo uskoro doživeti da vlast, osim što im podilazi, počne i da ih plaća i oporezuje zarade?
Pre pet vekova, filozof po imenu Tomas Hobs, tvrdio je da je prirodno stanje među ljudima zavist i strah, odnosno da je “čovek čoveku vuk”. U anarhiji, veli on, vodio se “rat svih protiv sviju”, te su ljudi morali da sklope društveni ugovor zarad “opšteg dobra”, koji je preteča države. Zajednica bez sredstava da čuva opšte dobro nije država. Prema tome, mi smo još predpolitička zajednica. Činjenicu da naša policija priznaje da ne može da zaštiti nenasilne građane ove zemlje, Vesna Rakić Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union, vidi kao nepostojanje države, čiji mehanizam za obezbeđivanje slobode i bezbednosti stanovništva jeste monopol nad fizičkom silom na određenoj teritoriji. Ova naša fizička sila nekako lebdi u bestežinskom stanju. Znamo da postoje policija i vojska, tu su i službe bezbednosti, logistika stručnjaka za bezbednost, a i empirijski dokazi da naši “plavci” znaju dobro da mlate (setimo se samo devedesetih). Ali, proteklih godina su naši “monopolisti nad fizičkom silom” ustuknuli pred silom onih bez legalnih pendreka. Zapravo, počev od tog demokratski osvojenog 5. oktobra, osvojenog paljenjem Skupštine kao simboličnim aktom, sada vidimo, načina na koji će se voditi politika u zemlji, dešavao se niz, najblaže rečeno, neprijatnosti koje su potvrđivale nemoć policije pred militantnim organizacijama. Već godinu dana nakon uspostavljanja “demokratskog” režima, LGBT zajednica je pomislila da može da otpočne borbu za svoja prava. Bez ulaženja u metode ove borbe, podsetićemo samo da je taj dan bio bolan za mnoge aktiviste koji su ga proveli na ulicama prestonice. Mediji su prenosili sliku momka koji leži na podu nasred glavnog gradskog trga, dok ga u glavu šutiraju borci za srpstvo; devojku koja trči ulicom dok je neki isto tako pametan momak šamara vičući “Lezbejko, ti si đavo jedan”; ankete u kojima penzionerke tvrde da žene treba tući ako su lezbejke, jer “nije u redu da ona takva izađe među ljude”. Mi postavljamo pitanje, među koje ljude? Među te patriote “porodičnih vrednosti” (pod kojima se ovde podrazumeva i povremeno mlaćenje supruge) koje su tada trčale ulicama grada potpuno slobodno, kao maratonci koji se šepure osvojenom medaljom, skandirajući “Ubij, ubij, ubij pederaaa!”. Policija je reagovala kad vidi da će navijači nekoga bukvalno ubiti od batina, a po koji šamar verovatno nije shvaćen kao nasilje, već pedagogija. Simpatija je bilo obostranih, na snimcima se čuju patriote koje su došle da “isceljuju” društvo batinama, kako viču “Ne na policajca, ne udri policajca”. Love is in the air….
Mojne mrko da me gledaš
Nova vlast nije donela nove vrednosti. Čekali smo taj famozni “šesti oktobar”, promenu kulturnih obrazaca, upoznavanje sa građanskim normama, reformu prosvetnog sistema, a dobili smo kulturni nokaut (pogledajte samo koliko će se predstava igrati ove sezone, a koliko ćemo para odvojiti za Crkvu npr), i umalo ukidanje darvinističkih teorija u lektiri za osnovce. Dakle, dobili smo novo božanstvo, sveto trojstvo – nasilje, Crkvu i monopole. U pravu je bila Borka Pavićević kada je na okruglom stolu pod nazivom „Odgovor civilnog sektora na nasilje“ rekla da smo propali kada je DSS poistovetio kulturu sa duhovnošću. Već duže vreme nam bode oči to što produhovljena lica zgrću naše poreske pare i sama sebi određuju plate veće od predsednikove, a posebno to što postaju sinonim za nacionalizam i u svom pravoslavnom džihadu pokušavaju da utiču na sve relevantnije političke odluke. Dobar primer je donošenje antidiskriminatornog zakona, komedija apsurda, u kojoj se jedna religiozna institucija zalaže za diskriminaciju dela populacije, uprkos tome što smo svi „božija deca“. U takvim uslovima, nije ni čudno što tinejdžeri koji preživljavaju krizu identiteta, a i oni stariji kod kojih je malo odocnila, pribegavaju nasilju kao sredstvu samopotvrđivanja. Tako smo godinama unazad imali silne testosteronske epizode, počev od tzv kulturnih uzora kao što su političari (npr. Velja Ilić koji šutira novinare), do predstavnika bitne kulturne institucije, odnosno javnog servisa, koji, kad ne ubija muve po studijima, šamara neke tamo studente po hodnicima. E onda, na mitingu „Kosovo je Srbija“, nasilje kulminira i, pored opet nemoćne policije, ugasi se jedan mladi život. Krivi su Amerikanci, marinci, NATO, Vatikanska zavera, svi zapadnjaci, samo ne naša vlast i policija. Potom je u Novom Sadu organizovan neonacistički marš. Policija se pritajila, ipak je to vruća tema: Kosovo otišlo, a Vojvodinu nećemo da čačkamo, pa nek idu onda mladi ljudi puni poleta ulicama grada i polome po koji prozor, na kraju krajeva – i sam ministar je rekao da je opravdano ponekad razbiti prozor, ako si baš iznerviran. Međutim, na antifašističkom skupu u Beogradu, brifing je odradio svoje. Novi ministar policije, g. Dačić, je izgleda „prodao neke fore“ svojim zaposlenima, pa su uspeli da prepoznaju žestoke momke i da spreče bilo kakve incidente na ovom skupu. Dakako, ovaj put nije odgovaralo vlasti da dođe do novog nasilja, posebno zato što iz toga nije bilo moguće izvući političku korist (kao u slučaju Kosova, Srca Srbije). Tu i tamo dešavali su se necivilizovani ispadi, svi su neodgovorno pravdani, poput Mišićevog obrazloženja da ne bi gurnuo baklju u usta čoveku da je znao da je on policajac. „Ne udri na policiju!“ Na ostale možeš.
Iako u koliziji sa Crkvom i manje radikalnim desničarima, kada je došlo vreme da se pokažu kosmopolitske orijentacije zvaničnika, oni su podržali Paradu ponosa. Odnosno, dali su neku vrstu odobrenja, ali su se i ogradili, da ne pomisli striktno heteroseksualni svet da su oni, ne daj bože, na strani homoseksualaca. To odobrenje je bilo toliko široko da se moglo tumačiti na mnogo načina, što su razne strane i uradile. Parada je bila zakazana a desničari su oštrili kandže za obračun. Za vreme treniranja za batinanje gej aktivista, oni su odašiljali poruke za zastrašivanje javnosti, što su neki mediji vrlo rado prenosili. Umesto da uplaše samo javnost, uplašili su i policiju i vlast. Predsednik je za dan Parade napustio zemlju, a policija je posle višemesečnih priprema za obezbeđenje skupa, tri dana pred njegovo održavanje objavila kako je nesposobna da zaštiti demonstrante. Država je tu izgubila svrhu svog postojanja, i vratila nas u prapolitičko doba, kada ste bili kralj poljane ako imate veću toljagu ili šta već.
Dežurni nekrivci
Pošto više nije bilo parada i ambasada za rasturanje, ova gospoda sa stegnutim pesnicama su odlučila da pređu na strance. Tu priču već znamo. Za 12 dana četiri napada na strane državljane u Beogradu. Jedan sa tragičnim ishodom. A onda, dešava se neverovatna promena, narod je, poput Erika u crtaću, pojeo bananu. „Drugi deo Srbije“ počeo je da se budi, masovna aktivnost na Internetu, pisma žalosti roditeljima preminulog Tatona, paljenje sveća, protestna šetnja… Da li je neko morao da da život da bi se deo populacije koji se ne slaže sa nasilnicima digao na noge? U opštoj žalosti, vladajuće partije su stale iza Marša protiv nasilja, koji je trebalo da prođe istom onom trasom koju su zbog Parade ponosa ocenili kao nebezbednu i rekli da se tuda neće šetati do daljnjeg. Međutim, da ne rušimo tradiciju, najishabaniju stavku u trenutnoj političkoj demagogiji, jedan iz korpusa protesta je ipak otkazan, pogađate – iz bezbednosnih razloga. Naime, „Odgovor građana na nasilje“ je otkazan tako što je načelnik policijske stanice Stari grad pokušao da prebaci loptu na drugu opštinu, poručujući organizatorima da skup održe na Ušću. Izgleda da su najhrabriji novobeogradski policajci. Međutim, hrabrosti je našao i naš ministar policije. Nazvao je organizacioni odbor ovog skupa i rekao da ne može da zabrani skup protiv nasilja. Tako, dobili smo ideju da ne treba bacati svu odgovornost na policiju, pa ćemo pomenuti i tužilaštvo. Naime, u igrama bez granica društvenih apsurda, ono je odigralo bitnu ulogu. Neodlučnost pravosudnih organa da se suprotstave nasilju širom države verovatno je ohrabrila huligane u sprovođenju svojih planova. Ne možete potpuno kriviti ni pravosuđe, u zemlji u kojoj na suđenju veka (za ubistvo premijera) neko uspešno sabotira sudiji kočnice na automobilu. Logika “Zastraši pa vladaj” je više puta odnela pobedu nad racionalnošću i zakonom. Tako, vršilac dužnosti javnog tužioca povremeno smatra da je gungula oko Parade ponosa dozvoljena polemika u društvu, a naknadno se odluči da traži zabranu rada desničarskih organizacija. Uprkos svemu, ne možemo ni njega kriviti. Takođe, nećemo kriviti ni sportske klubove, koji finansiraju vođe navijača (inače veoma profitabilno zanimanje) zarad “sportskih” ciljeva, u koje spada i popodnevna razbibriga pesnicama, a nepotvrđeno je da spada i dilovanje droge (da nismo napisali “nepotvrđeno” prema dopunama omraženog Zakona o informisanju mogli bi da nas tuže, gde smeju novine da se bave onim čime ne smeju ni sudovi?).
I naravno, nemojmo ni slučajno da krivimo demagogiju koja za rešenje svake krize nudi spoljne i unutrašnje neprijatelje, ili pak unutrašnji teror. Zaista, kad god smo se u istoriji našli u teškoj ekonomskoj situaciji, uvek je bilo lako iskopati krivca – strane plaćenike, izdajice, gejeve, sile haosa i bezumlja, itd. Fokusiranje na takve elemente podelilo nas je, i samo produbljuje jaz. U Srbiji sada možete biti patriota ili izdajnik. Mlatiti strance ili primati mito od njih. Mlatiti ženu ili spavati sa muškarcem. Slaviti slavu ili biti satanista. Slušati Peščanik ili čitati Pravdu. Nikako oba! Oba, kako žele da nam objasne, ne mogu mirno koegzistirati na istom prostoru. Što bi Sima iz dalekog kosmosa rekao: “ova planeta je premala za nas dvojicu”. Ne možemo da se ujedinimo čak ni po pitanju tragedije, ubistva mladića na Obilićevom vencu. Ono što svakog normalnog čoveka rastuži do krajnjih granica, u današnjoj Srbiji otvara novu polemiku: jedni osuđuju ovo ubistvo, a drugi ga brane argumentom da su i oni nas ubijali, te pominju tragične likove iz skorašnje istorije, poput male Milice nastradale u toku bombardovanja. Dakle, već se i ljudskost meri dvostrukim aršinima. To nas samo vraća na potvrdu teorije sa početka teksta, pošto živimo u predpolitičkoj zajednici moramo imati i civilizacijski pregažene nazore, ne treba nam policija, tućićemo se među sobom, pa ko preživi, pričaće.
Marija Dukić
broj 60, oktobar 2009.