Daleke 1916. godine David Llewelin Wark Griffith, snimio je kolosal pod imenom Intolerance (Netrpeljivost). Sažeo je istoriju suvislog ljudskog postojanja koje je neprekidno pratila netrpeljivost među njegovim jedinkama i grupama. Ako za 2600 godina, koliko Grifit pokriva, nije nestala netrpeljivost, naivno bi bilo verovati da je mogla da nestane za naredne 94 godine, koliko nas deli od filma. Poperovo shvatanje da je baš permanentan nedostatak pravde razlog da se za nju borimo, primenjivo je i na nedostatak tolerancije.
Inače, u grandioznom Grifitovom filmu, koji je jedan od najvećih autoriteta filmske kritike Teodor Hat uporedio sa Mikelanđelovim skulpturama i Betovenovom muzikom, dok ga je Ajzenštajn okarakterisao kao „ideološki problematičan“, ostaje neupitna njegova centralna nit: netrpeljivost beskrupulozno ruši ljudsko pravo na sreću. Mislim da ne treba dokazivati da je naša sredina natprosečno sklona netrpeljivosti, mada bih radije koristio sinonim – netoleranciji.
Ich bin ein Tunte!
Koristim nemački (Rečnik pojmova diskriminacije i uvreda) da bih nametnuo asociranje na Kenedijevu rečenicu: Ich bin ein Berliner. Proveravao sam i uverio se da J.F.K. nije imao ni kapi nemačke krvi, da su mu oboje roditelja, kao i njihovi roditelji, bili ljuti Irci, te da nikada nije bio u Berlinu pre nego što je sebe proglasio Berlincem. Dakle, rekao je to kao dokaz svoje apsolutne solidarnosti sa potlačenim građanima. I ja bih nekako tako želeo da se solidarišem sa onima koje Nemci pogrdno zovu „Tunte“ a kod nas pederčina, guzičar… Prema kojima sredina, kojoj pripadam, ima pretežno divljački netrpeljiv odnos. Nisam psiholog (ni psihijatar, što bi možda bilo važnije) da bih znao gde su koreni mržnje prema drugačijima, dal’ možda u strahu da se otkrije sopstvena latentnost. Nešto kao onaj rasista kod Luisa Sinklera u romanu Kraljevska krv, koji tražeći svoje čisto, belo, kraljevsko poreklo ustanovi da je u treće koleno predaka umešan crnački gen. Ili možda negde još dublje u ponoru svesti, ne znam. Problem je što taj atavizam predstavlja jednu od naših sramota koja nije, kao Mladić, oficijelna prepreka za naš ulazak u EU, ali jeste razlog zbog kojega će nas tamo gledati kao etički retardirane. Mislim na u Evropi odomaćeno shvatanje da su infantilna društva koja ne misle na druge i drugačije. Znam našu reakciju: „Sve je to maslo pederskog lobija“. Međutim, ako je i tako, efikasne lobije prave oni koji su vispreni, sposobni, dobro pozicionirani, razumni, a sve to nedostaje agresivnoj strani.
Uprkos oficijelnim pomacima, u poslednje vreme, imam utisak da je danas Beograd netolerantniji nego pre i neposredno posle Drugog svetskog rata. Sećam se da su moji vršnjaci, kad smo bili deca, išli pred Narodno pozorište da bi čekali da naiđe glumac Mirko Milisavljević, koji, i da je hteo da krije svoj status, to ne bi mogao, da bi mu vikali: „Pederu, pederu…“ a on bi se okrenuo, zauzeo omiljenu molijerovsku pozu i uzvratio: „Baš ste otkrili Ameriku“. Bila je to neka vrsta benignog začikavanja, ne kao danas. Nije bilo ogavnih desničarskih siledžija koji tuku (naročito slabije); nije bilo Svetosavske partije, recikliranog raspopa Žarka Gavrilovića, koja se stavlja na čelo linča; nije bilo policije koja tapše nasilnike umesto da ih hapsi. Jadna je uteha da se skoro iste stvari dešavaju u Zagrebu, na primer. Slažem se sa gradonačelnikom Beograda da je seksualno opredeljenje lična stvar i baš zato smatram da kao religiozno, političko, nacionalno lično opredeljenje mora biti branjeno zakonima i državnim aparatom, jer spada u elementarna ljudska prava. Ne slažem se sa njim kada „pere ruke“ što mora da naredi da se brane učesnici Gay Pride, naglašavajući ličnu distancu prema homoseksualnim osobama. Bilo bi to samo besmislica da on svojom izjavom ne okuražuje nasilnike, uverivši ih da će naići na bliskomišljenike u vlasti, ukoliko zatreba.
Odmah posle Drugog svetskog rata, sa nicanjem Organizacije ujedinjenih nacija, počeo je rad na opštim pravilima koja će sprečiti da se strahote nasilja i netrpeljivosti ponove. Opšta deklaracija o pravima čoveka usvojena je 1948. godine. Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava – temeljac Evrope, stupila je na snagu 1953. godine. To su dokumenti koji obavezuju i našu zemlju. Zakon o zabrani diskriminacije u Srbiji, objavljen u Službenom glasniku 30. marta 2009. godine, definitivna je primena usvojenih međunarodnih načela na našu sredinu. U tom zakonu, član 2, stav 1. piše: „…izraz ’diskriminacija’ i ’diskriminatorsko ponašanje’ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliskih lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom ili porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkom, sindikalnom i drugom organizovanju i drugim stvarima, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima“ /…/ Član 3. – „Svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije“.
Citirani pasus ima za cilj da pokaže kako nije odjedared sazrela svest naše političke elite, nego je sramno, kao i u većini drugih naprednih poteza, pod prinudom konačno usvojila pravila koja važe u najvećem delu Evrope i sveta. Na osnovu njih će u buduće biti moguće efikasnije pokretati sporove u slučajevima jasne diskriminacije. Inače taj zakon bio je poslednji preduslov za „Beli Šengen“. Zato je usvojen i zato je sramno. Za njega je glasalo 127 poslanika, protiv je bilo 59 iz redova SRS, DSS – NS, JS i jedan „ujedinjeni“ penzioner, koga zakon treba da štiti „po starosnoj dobi“. Ako jedna trećina glatko odbija mere civilizovanja srpske sredine, ako pritom cela SNS „proevropskog“ Tome Nikolića, dezertira sa glasanja, jasno je da polovina političke elite (objektivno razlika je u samo 2 glasa) stoji na stanovištima netolerancije rigoroznijim nego u srednjevekovnoj Srbiji. Ako kolektivna svest nije sklona toleranciji moraće u buduće da je obučavaju sudije „nadležnih sudova i drugi organi javne vlasti“ – po sili zakona! Kada policajac bude kažnjen oduzimanjem jedne i po plate (približno toliko predviđa zakon) što nije zaštitio efikasno neku osobu drugačije će se ponašati ne samo on, nego i njegove kolege. Žalosno je, ali kod nas efekte još uvek daje samo pedagogija zasnovana na kažnjavanju.
GLIC (gej – lezbejski info centar) saopštava da bi bilo od izuzetne simboličke važnosti ako bi predsednik Tadić primio njihovu delegaciju, kao što je to učinio hrvatski predsednika Josipović u Zagrebu. Detalj je indikativan, a kamo sreće da je beznačajan. Naime, trebalo bi da to bude podjednake važnosti kao da je primio predstavnike pčelara, na primer. Iako američki ERA – Equal Rights Amendment – Amandman o jednakim pravima) predviđa „super ravnopravnost“ tako što pripadnici manjina u slučaju podjednakih kvalifikacija po zakonu imaju prednost, meni se to ne dopada, jer liči na milostinju, na nejednakost druge vrste, iako je gest usmeren protiv favorizovanja suprotne strane (belaca ili muškaraca) koje bi bez toga verovatno prevladalo. Shvatanja sam da bi i potlačeni morali da se bore za svoja prava. Zato valja ceniti njihov Pride – Ponos, koji iskazuju na svojim paradama. U Zagrebu je 25. juna 2006. godine organizovana prva velika gej parada na kojoj je bilo učesnika iz 13 zemalja, dominantno iz zemalja Balkana, uključiv i Kosovo. Najbrojnija je bila grupa iz Beograda. Mislim da su upravo takve demonstracije mnogim ljudima, koji nemaju nikakve gej sklonosti, pomogle da se liše svojih frustracija, straha da nisu dovoljno lepi, visoki, elokventni… pokazale su im da ljudi treba da su ponosni na sebe onakve kakvi jesu, a ne da teže da se uklapaju u nametnute društvene predrasude i kalupe. Svi su ljudi jednaki bez obzira na… kaže zakon. Svakom kome nedostaju argumenti za razumevanje drugačijih, preporučujem film Antonie Bird, Priest (Sveštenik) snimljen 1994. godine, koji na briljantan način tretira emotivni haos, krizu ličnosti, krizu vere, tragičnu sudbinu jednog sveštenika homoseksualca večito nadomak sreće.
Ich bin ein Zigeuner!
Kad sam već kod filma nastavio bih prisećanjem na Sašu Petrovića, njegove „Skupljače perja“. Supruga Saše Petrovića je u jednom intervjuu ispričala kako je naš prvi dobitnik Velike nagrade u Kanu (1967), baš za „Skupljače perja“, potkraj rekao da bi, ako postoji mogućnost ponovnog rođenja, zamolio Boga da ga na zemlju vrati kao Ciganina. Za razliku od Kusturice, koji je na Romima napravio slavu, a koristio ih nehumano podjednako kao i njihove mečke, Saša Petrović je Rome voleo i razumevao do te mere da su mu njegovi prijatelji muzikanti iz Deronja dodelili privilegiju da ih jedini može zvati Ciganima, a da ih to ne vređa. Prihvatili su ga kao svoga. Postoje gotovo identične anegdote sa snimanja „Skupljača perja“ i „Angelo, my love“ Roberta Duvala – U nekom trenutku sa snimanja oba filma Romi su jednostavno nestali. Dosadilo im je, dobro su se zabavljali i dosta. Nikakve ponude za povećanje honorara nisu uspele da ih vrate. Vratili su se tek kada su se režiseri pozvali na prijateljstvo. Oni su takvi. Početkom juna italijanska TV emitovala je storiju o radnici, majci dvoje dece, koja je izgubila posao, isterana na ulicu, jer nije imala novaca ni za hranu, a ne i za kiriju. Prihvatili su je Romi, obezbedili joj hranu i smeštaj među njima dok su nadležne službe, sindikati, NVO i političari odmeravali kako da od njenog slučaja naprave sebi poene.
O Romima imam izrazito pozitivan saldo saznanja. Vrlo dobro znam njihove i pozitivne i negativne osobine i nije teško dokazati da su po mnogo čemu korektniji i humaniji od razularenih pripadnika potrošačke civilizacije. Prema statistici u Srbiji ima u 600 divljih naselja u kojima je 40 odsto žitelja u teškoj sirotinji. Samo u Beogradu ima oko 120 takvih naselja sa oko 100.000 žitelja. Namerno ne kažem Roma nego žitelja, jer se ispostavilo da u tim naseljima ne žive sami Romi nego zajedno sa brojnim izbeglicama drugih nacionalnosti dospelih tu posle „sažimanja Srpstva“. Ispod „Gazele“ je živelo 114 porodica od kojih su 60 bile izbegličke. Sirotinja ne pravi razlike. Prave je oni koji profitiraju na tuđoj muci. Među nesrećnicima nisu zabeleženi međunacionalni sukobi.
Uprkos stereotipu iz vica u kojem Rom pita ženu gledajući u prljavo dete: „Hoćemo li da ga peremo ili da pravimo drugo“, oni su veoma nežni roditelji. Dokaza za ovu tvrdnju nalazio sam od zbornika naučnih skupova SANU, koji su se održavali 1992. i 1993. godine na temu „Društveni položaj Roma“, u etnološkom zborniku Vojvodine „Cigane moj“, u National Geographic (april 2001.) pod naslovom „Gypsies – The World’s Outsiders“. „S decom se ponašaju ljubazno, ozbiljno, fizičko kažnjavanje ne postoji…“ pisao je pedagog dr Isidor Graorac“. Najbolnije svedočanstvo je posveta Dragoljuba Ackovića „nikada prežaljenom detetu“ na početku njegove knjige Ašuen Romalen. Primera ima svugde drugde gde se zagrebe u život Roma.
Iako idealno disperzirana manjina po celom svetu Romi nikada nisu sistematski učestvovali u organizovanom kriminalu, distribuciji droge, prostituciji, trgovini ljudima, da ne govorimo o pljački banaka, finansijskim malverzacijama, pa čak i krađi automobila. Skloni su da kradu, ali koliko da se preživi – konstatovao je to još Vuk Karadžić. Pedagozi su ustanovili da romskoj deci treba objašnjavati koristeći glagol „biti“ a ne „imati“, jer oni nemaju pojam vlasništva u svesti. Postoji vic o Romu kojega sprovode dva žandara te naiđu na kolonu cara Franje Josifa, sa svih strana okruženog žandarima i vojskom. Pita Rom žandare: „Ako ja pokradoh jednoga, pa me sprovode dva žandara, koliko li je ovaj morao da pokrade ljudi kad ga toliki žandari i vojska sprovode.“ Pa ipak ta manjina, koja nikome nije nanela ozbiljnog zla, doživljava užasna nasilja i omalovažavanje. Grad Lucern je 1417. godine prvi uveo zabranu ulaska Roma na njegovu teritoriji, što su sledili mnogi evropski gradovi. Frajburg je otišao najdalje ciničnom odlukom da se Romi smatraju Vogelfrei – slobodni kao ptica, ali je ta naizgled poetična definicija značila da ih, kao ptice, može ubiti svako, a da ne odgovara za to.
Mi bismo se morali makar zapitati zašto nas Romi oslovljavaju sa „kume“. Kada je Miloš Obrenović (1817.) rešio da napravi prvu topolivnicu pozvao je Rome kovače da u njoj rade kao jedini sa kovačkim iskustvom. Da bi im podigao ugled doneo je ukaz kojim nijedan Srbin ne sme odbiti da kumuje Romu, ako ga pozove. Mi smo to uglavnom zaboravili, a oni nas i danas oslovljavaju sa „kume“. Inače, nešto kasnije bilo je „hoch“ u kućama novopečenih bogataša imati majordoma (buttlera) Roma povratnika iz Beča, jer je taj znao ono što gazde nisu – kako se ponašati evropski u finoj kući. Danas im bespoštedno vlasti ruše udžerice, raseljavaju ih, huligani ih tuku i progone do te mere da je policija, sredinom juna, u Jabuki, kod Pančeva morala postaviti kordon policije oko njihovog naselja da ih razjareni rasisti ne bi pobili. Naime, u tuči je ubijen maloletni D. S. a kao ubica proglašen je takodje maloletni Rom B.J. Huškački mediji su tragičnu maloletničku tuču iskoristili za ratni rasistički poklič. Gradonačelnica Vesna Martinović, razumno je sažela zbivanja na: „Ispod svakog civilizacijskog i ljudskog nivoa je da se jedan tragičan događaj koristi za pozive na linč.“
Prema anketi Strateškog marketinga daleko na prvom mestu najdiskriminisanije grupe u Srbiji su Romi. Nije onda teško zaključiti zašto su tako lako okarakterisani kao „nezahvalnici“ koji ne žele iz svojih udžerica da pređu u stanove koje im nude gradske vlasti. Dr Rajko Đurić, najistaknutiji romski predstavnik kaže: „U stanove koje im obezbeđuje država, Romi ne žele, jer nemaju stalnih prihoda, pa se plaše da neće moći da plaćaju stanarinu i komunalije, a to je zatvoren krug.“ Na sajtu Ministarstva obrazovanja postoji jedan podatak koji uliva veru da će Romi, pogotovu ako sredina pokaže više razumevanja za njih, umeti da se izbore za svoj napredak. Naime, suprotno ponašanju većine nacija u razvoju, Romi se pri upisu studija najviše opredeljuju za medicinu i obrazovanje, dakle za zvanja koja su njihovoj etničkoj grupi najpotrebnija, a ne za političke i opšte društvene nauke koje dominiraju kod drugih naroda u razvoju. To je svakako perspektivniji argument nego činjenica da je, kako navodi dr Đirić, Nikolaj Velimirović bio Rom!
Ich bin ein Minderheiter!
Sklon sam da sebe uvrstim u Minderheitere – pripadnike manjine. Uostalom manjina je svako ko drži više do sopstvenog, nego do kolektivnog identiteta. Dakle nije u pitanju ni hrišćanska sklonost ispaštanju, ni populističko dodvoravanje, ni proevropsko pomodarstvo, već svest o tome da se čovek oseća kao čovek tek kada nikome drugom ne negira njegova prava i osećanja. Zakon o zabrani diskriminacije u Srbiji nabraja ko sve ima prava da ga država štiti. Od koga? Logično je pretpostaviti od većine. Međutim, to nije tačno, jer čovečanstvo ne bi stiglo gde je da je većina zla. Kako je govorila Simona Vajl, francuska filosofkinja, političarka, marksista, pacifista: „Zlo je suprotno dobru, dobro nije suprotno ničemu“. Deo većine nabildan zlom, netrpeljivošću, negativnom energijom i voljom za moći, nameće svojom agresivnošću utisak da je većina takva. Ta loša pretpostavka može se otkloniti jedino ako većina zauzme odbojan stav prema netrpeljivima. Nisu dovoljni „sudovi i drugi organi javne vlasti“, potrebno je da političke strukture, obrazovne institucije, javna glasila, a ne samo nevladine organizacije ustanu protiv nasilnika. Za njih u nemačkom postoji pravi izraz: Halbstarke (polusnažni). Da javnost digne glas, ali i opresivni aparat, hrabrost polusnažnih bi isparila onoga trenutka kada se nađu pred jačim od sebe. To bi morala biti naš želja i posao nenametan od Evropske unije.
Primer kako se to da uraditi je reakcija Beograda na tragičnih deset dana septembra prošle godine kada je jedan čovek ubijen, a trojica prebijeno samo zato što su stranci. Ne postoji velegrad, bez obzira na buran noćni život, u kojem se stranci osećaju ugroženima. To je ksenofobija, osnovna karakteristika zatvorene, retardirane sredine. Na internet stranicu www.pravadeteta.rs za prvih šest meseci ove godine stiglo je preko 60 prijava nasilja nad decom. Nasilnici su u porodici, vršnjaci u školi, nastavnici, u parkovima stariji… Prof. dr Nevena Petrušić poziva na nužno sankcionisanje nasilja nad starijim osobama i nemoćnima. „Potrebno je starije ljude podstaći na osnivanje udruženja i grupa za samopomoć, povesti kampanju protiv njihove diskriminacije.“ Pritom je najčešće obeležje nasilnika krstača, što veća i što zlatnija, oko vrata, a u glavi na traga hrišćanske ljubavi prema bližnjem.
Obavljeni su izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina. Lep korak, ukoliko se ne pretvori u političku trgovinu glasovima. Meni je od toga prijemčivije otvoreno pismo Adama Puslojića – Srbovlaha, kako sebe naziva. I on se plaši „novokomponovanih Vlaha“ koji će se lako opredeliti za šta hoćete, ako im iz toga sledi dobro plaćeno poslaničko mesto, ima više nego nas. Ili napomena Tomaša Korheca, da su Mađari u Vojvodini dobili mesta u opštinama, ali ih nema u policiji i carini – nepoverenje? Zakon o zabrani diskriminacije nabraja 23 oblika nasilja nad drugima. Nije to ni iz daleka sve. Zagrebimo u sopstvenu savest i naći ćemo još po nešto, uveren sam.
Srbija na Zapadu 5: Beograd je svet, a Srbija?
Milutin Mitrović
Srbija na Zapadu 6, nastavak u julskom broju B&F-a