Noćno planinarenje: Golija!

169

Planina Golija dobila je ime po tome što je – golema. Uistinu i jeste, zato smo obišli samo jedan njen deo. Negde na njoj rođen je Rastko Nemanjić, kanonizovan kao Sveti Sava. Prelepa je i ima čudnu mikro-klimu, a na njoj se nalazi i jezero koje se pojavilo posle zemljotresa u susednoj Rumuniji.

Na Goliji je ove godine održano Peto tradicionalno planinarenje Kluba putnika Srbije, koje za razliku od prethodnih planinarenja, nije baš pratilo i lepo vreme, ali daleko od toga da učesnici nisu uživali. O prethodnim akcijama na planine Željin i Rtanj već smo pisali.

Pošto je glavni događaj noćnog planinarenja i osvajanja najvišeg vrha, Jankovog kamena (1833m), bio zakazan za subotu 29. maj, nekolicina nas je krenula dan ranije, kao prethonica. Putovali smo vozom, autobusom, a kasnije i taksijem. Voz Beograd-Požega je milio, te je put trajao nešto više od tri sata, mada na pomen ovoga, mnogi će reći da smo „imali sreće“. Autobus Požega-Ivanjica je išao solidnom brzinom, iako je stajao kod svake bandere. Međutim, problem beše u vozačevom (ne)poznavanju kompleksnih matematičkih formula za izračunavanje površine autobusa, te je u autobusu gužva bila veća nego beogradska u špicu. Taj dan temperatura je bila taman toliko visoka da u autobusu ne može da se diše i da znoj podigne vlažnost vazduha kome se suprostavljaju zatvoreni prozori. Promaja je veći bauk u Srba od budžetskog deficita.

Stigavši u Ivanjicu, zaputismo se u obližnju prodavnicu da nakupujemo zalihe pride. Ivanjica je poznata i po spomeniku generalu Draži Mihajloviću, što lokalci smatraju turističkom atrakcijom. Nama je veća atrakcija bio prelep vodopad i kafana na istom.

Nakon odmora, plan je bio da uhvatimo taksi koji će nas odvesti do Tičar jezera, jer po kolegama koji su obišli potencijalne dve lokacije za kamp, Tičar jezero je ono što nam je trebalo. Pogađamo se sa taksistom da nas preveze za 1.300 dinara, jer „nema plin pa ne može jeftinije“. Kao da je to naš problem. Pristajemo, samo da stignemo gore pre nevremena i da postavimo šatore na vreme.

Kroz prozor „golfa trojke“ gledamo fenomenalne obrise Golije, gde vrhove obližnjih brda prekriva magla. Prizor iz filma visoke produkcije, gde se sličan efekat postiže kompjuterom. Stižemo na Tičar jezero, upoznajemo se sa drugarima iz Zaječara i tražimo mesto za kamp.

Mokre noge Celu avanturu pratile su mokre noge učesnika. Iako su svi u proseku poneli po dva para obuće, retko kome je pomoglo. Samo najpametniji su imali pravu obuću za ovakve stvari. Dobre planinarske patike/cipele koštaju od 7.000 dinara, pa je moguće da je i to razlog.

Pošto su prognoze predviđale kišni vikend na Goliji (iako prosečan Srbin veruje više izvršnoj vlasti nego prognozi vremena), imali smo je na umu te smo lokaciju za šatore tražili po dva principa: da budemo zaklonjeni od kiše, tj. da voda ne podlije šator i da nas ne strefi grom, što bi bilo uludo rasipanje energije prirode na pojedinca, koji upijeni elektricitet ne bi mogao dalje da proda EDB-u.

Šatori postavljeni, rovovi oko njih okopani. Drugari iz Zaječara, pošto su došli kolima putem dužim od 400km, poneli su sa sobom čak i tendu, koju su razvili između drveća i time omogućili svima da imaju zborno mesto okupljanja, jer u uslovima kiše sedenje pored logorske vatre se ne može izvesti. Sedenje bi bilo i izvodljivo, ali logorska vatra definitivno ne. Obilazimo i Tičar jezero (1492m), pored koga smo ulogorovani. Na tabli piše da je široko 15m, a duboko 44m, mada je neko ovu četvorku dodao, tako da je zapravo njegova dubina 4m.

Lokalni planinari nas upoznaju i sa specifičnostima golijske klime uz opasku da su prošle godine u julu pravili okupljanje planinara i da je temperatura bila sedam stepeni. Lepo.

Vreme se menja: sipi kišica, onda malo magle, opet kišica, pa noć. U međuvremenu, ljudi iz Srbija šuma su nam dali ključ od vizitorskog centra, udaljenog od kampa 2,5km, da se sklonimo u slučaju većih elementarnih nepogoda u narodu poznatim pod terminom „padanje sekira“. Centar je nov, udoban, opremljen i poseduje bukvalno sve. Golija ga definitivno zaslužuje.

Sutradan stiže ostatak ekipe, jer ipak je subota glavni dan. Broj planinara-amatera ovim dostiže brojku oko pedeset. Jedan deo ekipe je krenuo do jezera „Nebeska uza“ na Okruglici (1450m), koje se pojavilo posle zemljotresa u Rumuniji 1974., dok je drugi krenuo ka vizitorskom centru. Ko je više pokisao – ne zna se.

Rakijica i klopa, mali san pa pokret. Oko pola dva izjutra krećemo na Jankov vrh. Plan je da idemo osam kilometara asfaltnim putem do Golijske reke, a onda još 2,5km uzbrdo do vrha. Iako smo mislili da će nam asfaltni put ubiti romantiku, kada smo došli do podnožja vrha uvideli smo da nedostatak fizičke kondicije, cigarete, godine i umor pokazuju svoje pravo lice. Naime, uspon koji je trebalo da savladamo često je bio i pod uglom od 45 stepeni. Da ih je bilo u tom trenutku, koze bi nas gledale sa podsmevanjem, ali na životinje, osim oglašavanja vukova u daljini, nismo naišli.

Penjemo se skijaškom stazom. To je ustvari od drveća raskrčeno brdo. Posle nekih sat i po vremena smo na vrhu. Vaš pripovedač je stigao među poslednjima iz objektivnih okolnosti (poluspržene patike na vatri, koje je trebalo da se suše). Mada, iako cilj nije brzina stizanja na vrh, već gledanje izlaska sunca, treba se stideti ovakvog ranga.

Na vrhu priroda je – taknuta. Gore se nalazi relej i kuća sa ogradom, ali to nas ne sprečava da gledamo u daljinu i sunce koje samo što nije. Međutim, ono izađe pa nestane. Opet je tu pa ga nema. Magla je dolazila i odlazila za sekund, ali videli smo novi dan kako se rađa. Oni kojima je bilo hladnije, brže-bolje su pohitali nizbrdo, a mi smo ostali dok nije „debelo“ svanulo i uživali u predelima, fotografisali i – disali.

Nizbrdo klecaju tridesetogodišnja staračka kolena, ali avaj! Pogled u daljinu na obronke i obrise susednih brda je lek za softver kada hardver zakaže. Svemu ovome treba dodati da uglavnom nismo imali dometa za mobilni telefon, tako da je civilizacija ostala uskraćena za naše prisustvo. Blago njoj, ne zna šta propušta.

Grupa u kojoj sam bio je posegnula za izdajničkim potezom, probudivši Gospođu Anu u motelu Golijska reka (za koji još uvek nismo sigurni da li radi) zamolivši je da nas onih 8km odveze do kampa. Nije lep gest prema drugarima, ali ipak smo ovde dan duže od ostalih.

Ono što smo želeli juče, došlo je kada nam nije mnogo trebalo – kako to već obično biva u životu. Dan je bio prelep, topao i sunčan. Srećom pa su se šatori osušili.

Iznajmili smo tri minibusa do Požege i odatle voz za Beograd. Voz je imao samo dva vagona, a nas je bilo za tri. Nebitno, sedeli smo kojekude i posle četiri sata stigli u Beograd. Ekipa koja je nastavljala dalje za Novi Sad je putovala koliko i do Beograda. Srpske železnice su samo malo brže od jahanja konja.

Šaman Pored divne prirode i još divnijeg druženja, mnogi će pamtiti i Šamana. Ne sećamo se pravog imena, ali to je „lokalac“ iz Ivanjice, posve čudan, koji nije noćio u šatoru već spavao oko vatre. Napitak koji je pio je neka vrsta čaja od koprive kuvan u plastičnoj flaši. Poštedećemo vas recepture. Pošto je želeo da dežura oko vatre, jer mu je bila dom, sam se pobrinuo i za sušenje obuće i čarapa. Broj spaljene obuće i čarapa još nije utvrđen, ali pretpostavite.

broj 68/69, jul/avgust 2010.

tekst i fotografije
Uroš Nedeljković