„Italijom nije teško upravljati, nego je beskorisno“
Enco Bjađi
Ovoliko znakova navoda na samom početku znači da ni naslov, ni moto ovog nastavka nisam ja izmislio. Naslov sam prepisao iz časopisa Foreign Policy, a definiciju upravljanja Italijom dao je jedan od najboljih italijanskih novinara, Enco Bjađi, katokomunista (partizan, katolik i komunista) čijom je smrću pre 3 godine nestao i poslednji mudri novinar sa njihove TV. Danas, opisaću to u tekstu, vlada nasilje intelektualnog vandalizma, a novinarima koji žele nešto profesionalno, dakle istinito da kažu, vrata se zatvaraju i na državnoj TV. Inače, 1. oktobra je 150. dan kako Italija nema ministra za razvoj, jer je raniji morao da se povuče zbog korupcije, a njegovo mesto treba da posluži za kupovinu nekoga iz protivničkog tabora. Biće reči o politici, ali gde je Silvio B. tu nikada ne nedostaje ni moralne labilnosti i seksualne pikanterije.
Ni poraz, ni pobeda
Biva to u političkom životu da rezultat glasanja daje zapravo svima da mogu reći kako su pobedili. Tako je i 29. septembra italijanski parlament glasao poverenje Silviu B. i izglasao ga sa 342 glasa, dakle sa 26 glasova više od one pobede kad prevagnjuje samo jedan glas. Još jedna brojčano ubedljiva pobeda, ali i poraz, jer nije uspeo da dokaže kako je u stanju da pobedi i bez svog pobunjenog krila. Njegova partija PDL, nastala od Forza Italia i AN (postfašistička Aleanza nazionale), puca po šavu na kojem je spojena. (Podrobnije o tome u nastavcima XX – Sezona razvoda i XXII – Čovek koji je mrzeo žene) Vođa bivše AN, Đanfranko Fini, nije više spreman da izigrava poslušnika i želi da nametne sebe kao ravnopravnog igrača. Odvojio je svojih 35 poslanika, i zapretio da će formirati novu partiju, već je uradio najlakši deo posla – smislio ime – FLI (Futuro e Libertà per Italia – Budućnost i sloboda za Italiju). Da bi ga satro Silvio B. je preko svojih glasila započeo i protiv njega neviđenu kampanju blaćenja zasnovanu na policijskim dosijeima i vernim novinarskim pit-bul krvolocima. Kad u tome nije uspeo smislio je da izađe sa „novim“ programom vlade i da se glasa poverenje u Parlamentu. Program dakako nema nikakve veze, stare šarene laže, obećanja ista kao i pre 15 godina, međutim, smisao cele predstave nije da se nešto uradi nego da se proveri koliko disident Fini ima uticaja. Da bi ga još umanjio Silvio B. je panično krenuo da kupuje (obećanjima ministarskih i drugih mesta) kolebljive poslanike iz svih drugih partija. Kako se to radi – biće objašnjeno kasnije.
Glasalo se, podvučena je crta i konstatovano da bi Silvio B. morao da abdicira da za njega nisu glasali upravo Finijevi poslanici. Fini likuje: Sad je jasno. „Bez nas vlada (i Silvio B.) ne postoje!“ Zašto su najljući protivnici glasali za? Pa zato što im ne odgovara da obore vladu u kojoj imaju ministarska mesta i mesto predsednika Parlamenta. U protivnom bi morali hitno na izbore, a oni još nisu ni formirali sopstvenu partiju sa kojom bi nastupali i borili se za glasove. Ni Silviu B. se ne ide na izbore, jer mu rejting intenzivno pada; ni opoziciji, jer je toliko skrajnuta da se boji kako bi je glasalo još manje ljudi nego na prethodnim izborima koje je izgubila. Dakle, testiranje je sprovedeno, Silvio B. je shvatio da bi bez glasova Finijevih poslanika pao, a Fini je stekao vremenski prostor da formira novu partiju te da se odvoji i formalno. Gotovo je sigurno da se taj posao može obaviti do proleća i tada Silvia B. čeka susret sa pravom istinom – odnosno, pad vlade. Još jednom se potvrdila definicija već citiranog Enca Bjađija: „Italija je zemlja u kojoj se ozbiljnim stvarima bave samo sudovi i komičari“. Naime, najenergičniji isterivač istine o Silviu B. je Bepe Grilo, profesionalni komičar, koji vodi pokret pod imenom Va-fa, što je skraćenica za naj češću italijansku psovku: j….. se u …e. Ukratko protiv svih i svakoga, nešto kao ako je neko gledao sarajevsku predstavu Moral Combine, onih kojima je sve prevršilo.
Imunitet do groba
Ko zna šta sve ima na duši Silvio B. (zašto ga tako oslovljavam objasnio sam u VII nastavku feljtona baš pod tim naslovom: Silvio B.) kad se tako grčevito drži vlasti i imuniteta. Jedan politički analitičar je izneo tezu, koja je po mom shvatanju najutemeljenija, da bi Silvio B. sutra otišao sa vlasti kada se ne bi plašio da će gubitkom premijerskog imuniteta po najkraćem postupku završiti na robiji. Na stranu što su dva procesa protiv njega „zamrznuta“ dok je na vlasti. Ima mnogo više osnova po fiokama istražnih sudija da se krene u nova suđenja ili u obnovu onih koja je uspeo da dovede u docnju. Naveo bih reči dvojce njegovih najbližih saradnika: Fedele Konfaloneri, direktor Silviove medijske imeprije Mediaset, kaže u intervjuu za dnevnik La Stampa (2007.): „Istina je da Berluskoni nije ušao u politiku, nas dvojica bismo danas tavorili negde ispod mosta ili u zatvoru.“ Nešto slično je rekao, a ja citirao prema knjizi Marka Travalja (2006.), novinara sa najiscrpnijom dokumentacijom, i Marćelo Del’ Utri, senator i Silviov „ambasador pri mafiji“. Portvrđuje tu misao i Silviov najodnaiji i najljigaviji TV voditelj (sa državne TV) Bruno Vespa, koji savetuje gazdi: „Trebalo bi da kažete građanima kako najveći deo gigantskog haosa u kojem se našla italijanska politika zavisi od odluka Ustavnog suda“. Smisao je da taj sud obara jedan za drugim zakone kojima Silvio B. želi da obezbedi sebi nedodirivost, uključiv i nameru da se promenom biranja predsednika Republike prigrabi nastavak imuniteta na mestu prve ličnosti u državi.
Ovih dana je jedan fotoreporter, prebacujući stare snimke sa filmova na digitalizovanu memoriju, slučajno otkrio kako je 1977. godine slikao mladog Silvia B. u njegovoj radnoj sobi, a pred njim na stolu, među papirima stoji pištolj. Priseća se još da je, kad su polazili na ručak, uzeo svoj i dao šoferu jedan Magnum 357, onakav kakav u filmovima uvek sa sobom vuče „Prljavi Hari“ (Klint Istvud). Danas to, dakako, nema potrebe da radi, jer ga sa svih strana čuva tuce telohranitelja, onih vernih, koje je sa svog privatnog platnog spiska prebacio na državni račun od kada je stekao pravo na „telesnu pratnju“. Sem onog psihički poremećenog jadnika, koji ga je gađao nekim suvenirom, niko nikada nije pokazao nameru da ga likvidira ili ozledi. U italijanskoj politici se to sve završava na verbalnim sukobima. Na primer, ideologu Finijevog otcepljenja, Italu Bokinu, koji ume zaista inteligentno da analizira pogrešnost, ispraznost i ličnu korist Silviovih poteza, jednom je u lice rekao: „Polomiću te!“ Kako obično radi, čim shvati da nešto nije trebalo da kaže javno, on da bi pokrio grešku, izbaci nešto drugo što će privući veću medijsku pažnju. Tako je tom prilikom odmah ispričao vic o tome kako kao Nemci mole Hitlera da se vrati, on kao neće, pa opet mole – on neće. Na treću molbu kaže: „Dobro, vraćam se, ali ću ovoga puta biti žestok, a ne kao ranije“. Tim povodom je britanski The Guardian sakupio na gomilu 11 njegovih političkih neukusa, među kojima i onaj, istovetan sa tvrdnjom Biljane Plavšić, da su muslimani inferiornija ljudska bića.
Industrijalci i popovi
Meni se još ranije činilo da su mnogi od onih koji su ga slavili počeli da se distanciraju od Silvia B. Najuočljiviji je, dakako, njegov partijskipolubrat Fini, međutim, možda je još značajnije da je predsednica Udruženja industrijalaca na nedavnom skupu te organizacije žestoko napala vladu rečima da „Strpljenje prestaje“, „Svaki Italijan bi bio bogatiji za 1.700 evra da vlada nije osakatila zemlju za 540 milijardi evra svojim pogrešnim potezima“, „Nije istina da Italija stoji bolje od drugih“… Ova poslednja tvrdnja je odgovor na ružičaste izjave ministra ekonomije (U vrhu smo Evrope), ministra rada i socijane politike (Po zaposlenosti Italija ima najbolje pokazatelje u Evropi) i samog Silvia B. (Levica nas optužuje da gajimo lažni optimizam, a podaci potvrđuju da smo mi u pravu). Kada to industrijalci rade, onda su predsednicine tvrdnje potkrepljene statistikama koje daju njoj za pravo. Nije prošlo ni pola godine od kako su isti ti industrijalci na svom skupu 26 puta aplauzima prekidali Silvia B. dok ih je uveseljavao svojim sirovim dosetkama i obećanjem da će zabraniti policijsko prisluškivanje (kojim se otkriva oko 80 odsto privrednog kriminala). Samo je dva meseca od kada je jedan od njih pledirao: „Onorevole (Časni – titula za svakog parlamentarca) Berluskoni može se definisati kao prvorazredni i izuzetan um. On zaslužuje da bude opevan svetim rimama. Zaslužuje spomenik /…/ u njemu imamo mudrog čoveka i zato ga podržimo svim našim snagama…“ Slažete li se da se diktatorima dodvoravalo sa malo više mere?
Jedno su se vreme čarkali crkvene i Silviove novine. Kada je urednik biskupskog dnevnika Avvenire (Budućnost), Dino Bofo, napisao uvodnik u kojem je stavio do znanja da crkva ne može da ćuti pred neetičkim postupcima predsednika vlade, a desilo se to 5. maja 2009. godine, Silviovi krvoločni pit-bul novinari pušteni su sa lanca. Urednik lista Il Giornale, Vitorio Feltri, napisao je obinam tekst na prvoj strani u kojem optužuje Bofa da je homoseksualac i da je zbog toga i drugih stvari odgovarao na sudu. Bofa, „poslednji gospodin među novinarima“ kako su ga zvali, podneo je ostavku, povukao se iz javnog života i otišao u isposništvo. Sedam meseci kasnije Feltri objavljuje uvodnik u kojem priznaje da ništa od onoga što je o Bofi napisao nije tačno – „naseo je na lažne informacije“! Time je predupredio sudski postupak koji bi ga skupo koštao. Udruženje novinara suspendovalo ga je na 6 meseci iz članstva, a to znači da nema prava pisanja i objavljivanja. Nije izgubio ništa, jer je postavljen za direktora izdavačke kuće koja publikuje list. Isti taj Feltri, na isti i još prljaviji način napao je Finija kada se suprotstavio Silviu B. Samo Fini nije „poslednji gospodin“ pa o ostavci nije moglo biti reči. Inače u vlasništvu porodice Berluskoni, a gazda se zna, je još i list Libero (Slobodan) uz 80 odsto nedeljne, šarene štampe u Italiji. Sinhronizacija napada bolja je nego u vreme agitpropa. Ta štampa vodila je protiv Finia neviđenu kampanju podmetanja poluistina. Jedan od stručnjaka za takve kampanje objasnio je da je potrebno imati samo jedan istiniti detalj oko koga se posle gradi priča kako vam se svidi. I to je praktikovano, sve do uoči glasanja u Parlamentu kada je naglo utihnulo. Da ne iritira protivnika pri glasanju. Lako će se nastaviti ako bude trebalo.
Vratio bih se hronologiji sukoba Crkve i Silvia B. Juna prošle godine nedeljnik Famiglia Cristiana (Hrišćanska porodica) nastavila je tamo gde je Avvenire stao. Neki običan sveštenik, don Antonio, napisao u pismu kardinalima: „Ako ćutite vas vernici smatraju saučesnicima“. To je bio, montiran ili ne, povod da se ne ćuti. Predsednik Kardinalske konferencije, Anđelo Banjasko, konačno 25. septembra ove godine iznosi stav Konferencije koji odiše dubokim neslaganjem sa vladom u pitanjima odnosa prema radnicima, prema školi, prema moralu i poziva vernike da se uključe u politički život boreći se za povratak poverenja u politiku. Izokola, ali jasno svima koji pročitaju. Ni Crkva, dakle, nije više stub na koji se Silvio B. može osloniti. A bila je.
Od Asterixa do uvreda
Pisao sam i ranije da je za sada jedini na čiju bezrezervnu podršku Silvio B. može da računa, sve dok im se ambicije poklapaju, vođa secesionističke Lege nord (Severne lige), Umberto Bosi (opširnije o njemu u XIX nastavku – Kraljevstvo za fotelju), od koga je svaki prostakluk moguće očekivati. Na neki način njegov je zaštitni znak onaj uspravan srednji prst, „prstenac“, kako se kod nas naziva. E pa taj Bosi, na nekoj proslavi parafrazirajući značenje akronima S.P.Q.R. koji je simbol antičkog Rima, rekao je da to znači: Sono Porci Questi Romani (Ovi Rimljani su svinje). Tim akronimom se prvi poigrao sjajni prevodilac Asterixa, Marćelo Markezi, prevevši tekst Rene Gošinija, autora stripa, koji glasi „Baš su šašavi ovi Rimljani“ sa Sono Pazzi Questi Romani (Baš su glupavi ovi Rimljani) poigravši se tako sa skraćenicom S.P.Q.R. koja je simbol Rima, a koja glasi Senatus Populis Que Romanus, to jest „Senat i narod Rima“. Nije lako izmotavati se sa narodom koji ima istoriju od bar tri milenijuma. Zato je Bosi, koji inače tvrdi da na severu Italije ne žive Italijani nego Langobardi, koji su (Germani i varvari) razorilirimsko carstvo i 568 osvojili Apeninsko poluostrvo, te se trajno naselili duž reke Po. Njegova, kako tvrdi, sveta uloga je da razori „Lopovski Rim“. Sad zamislite da neko kod nas podigne Dobricino „Moravsko čovečanstvo“ protiv Srbije i da proglasi kako su oni duž Morave – Moravija – bliži Turcima nego Srbima, čiji je cilj da sruše lopovski Beograd. U svemu tome ima neke istine, međutim bilo bi to ludilo, zar ne. Kad neko sa takvim idejama dobije na izborima 11,8 odsto biračkog tela onda je umesno pitanje: Zašto? Odgovor je u onom Roma ladrona (Lopovski Rim), a ne u poigravanju sa nacijom. Italija je striktno centralizovana zemlja. Sve pare se slivaju u Rim i odatle dele lokalnim upravama. Para nema dovoljno, nigde, a pogotovo ne u zemlji gde se javni prihodi kradu na sve moguće načine. Zato kad Bosi obeća da će uništiti Rim „osloboditi Padaniju (dolinu Poa) i prestati da plaća lenje i kradljive južnjake, onda se taj populizam širi, a koliko se ukorenjuje. to će Italija jednom morati i da sazna, verovatno vrlo grubo – balkanski.
Luka Koredo di Montezemolo, bivši predsednik industrijalaca i generalni Ferrari-a, oslobodio se proletos posla generalnog Fiat-a i kako mnogi veruju priprema se da formira politički centar u Italiji, jer su svi ostali prokockali poverenje. Dokaz za tu tezu dao je ubacivši se u polemiku oko Bosija rekavši da dotični vođa Lege ne može da izigrava političkog naivca i spadalo, jer je „suodgovoran za 16 godina neodlučnosti, koje su zemlju odvele u materijalnu i civilizacijsku bedu“. Berluskoni brani svog partnera, ali neuverljivo. Kao, on (Bosi) je malo neotesan ,,pa priča svašta, ali tako ne misli. On je ipak najčvršći oslonac vlade“ i time ga zakopava kao zaista suodgovornog. Niko tu nije naivan. Ni Silvio B, ni Bosi. Silvio minimizuje svog sveznika i ruši mu odstupnicu, a Bosi, izigravajući langobardskog varvara priča i gestikulira na najbrutalniji način, ali i skreće pažnju svom savezniku: „Pazi se, tvoj se put naglo sužava“. Neki su skloni da veruju kako je to politika, kada svako svakome drži nož pod grlom. Možda, mada sam kao mlad verovao u neku drugu priču.
Moral/nemoral
Morala ima svakakvih vrsta. Ja bih se za kraj zainteresovao za politički i onaj najmasovniji – muško/žensko. Dakle kao što sam u prvom pasusu rekao gde god je reč o Silviu B. neizostavno se nametne i pitanje morala. Pisanjem o tome uostalom neću izneveriti čitaoce ovog feljtona koji je počeo kao trač, a događaji su ga odvuklu u neke druge vode. Evo o čemu je reč: pred glasanje poverenja vladi, Silvio i njegovi posrednici krenuli su u sumanutu kampanju prekupljivanja poslanika iz drugih partija. Uspeli su da ih „navataju“ 7, ali im je jedan njihov pobegao. Taj jedan zove se Deodato Skenderbeg! Poreklom je Albanac, iz slavne porodice i kako veli lični moral i poreklo nisu mu dozvolili da i dalje ostane u Silviovoj partiji. Oni što su pokupovani uglavnom su iz tzv „mešovite parlamentarne grupe“ gde ima desetak poslanika koji računaju da im se više isplati da zabatale privilegije po partijskoj liniji (savetnici, pomoćnici ministra…) nego da sede „nezavisni“ i onda uskaču svojim glasovima u „ko da više“. A takvih glasanja ima na pretek. Svi oni smatraju sebe poštenim privrženicima tržišta. Ta reč mnogima pere savest. Pukla je i bruka o dva senatore koji su kupljeni za apanažu od 10.000 evra mesečno na mestima savetnika vlade. Dakle, Silvio B. kupuje deputate ali ne svojim nego državnim parama!
Ja bih ipak malo opširnije o jednom, koji nije „mešoviti“ nego se opredeljuje žestoko i to više puta i na razne strane. Zove se Đorđo Strakvardanio, bio je novinar, a političku karijeru je počeo u radikalnoj partiji 1980. godine. Uspešnija od njega bila je u to vreme porno diva Ćićolina („Čvarčić“) i uspela da se plasira za poslanika iste partije u Parlamentu Italije. Ne treba se čuditi. Italijani imaju tolerantniji odnos nego mi, pa je posle Ćićoline u Parlament dospela osoba koja se zove Vladimir Luxuria, transdžender i ekstremni pripadnik ili ekstremna pripadnica levice. Primera ima još: aktuelni predsednik regije Pulja, Niki Vendola, je pripadnik ultrakomunističke orijentacije, vernik koji redovno ide na mise, blizak kardinalima i deklarisani gej sa briljantskom minđušom u levom uvu. Možda je vreme da napomenem kako nisam nikakav moralista, mene samo uveseljava takvo poimanje društvenih pravila.
Vratio bih se onom Strakvardaniju, koji je kako rekoh bio radikal, pa postao poslanik jedne od hrišćanskih partija, pa konačno procvetao ušavši u najuži krug Silviovih pit-bul političkih kavgadžija. Svoje šetanje po partijama objašnjava dosetkom da je onaj ko celog veka ostane samo u jednoj partiji kao Polifem – gleda samo jednim okom. On obavlja, i to vrlo efikasno i zagriženo, sve prljave političke poslove i uskače u TV kontakt emisije od jutra do kasne noći. Voli kad mu kažu da je „Jastreb“, valjda zato što nije baš ugledan veličinom i lepotom pa se kompenzuje. Nema stvari koju nije u stanju da objasni tržištem. Recimo u diskusiji o tome da veliki broj poslanica stiže u Parlament „preko kreveta“ on konstatuje da je sa stanovišta liberalizma i tržišta sasvim dopušteno da se „prostituisanjem stiče politička karijera“. Neke ženske se na to bune, a one na koje se odnosi, mudro ćute. Zapad je najiskrenije kvaran i ne manje iskreno moralan.
Obljuba/preljuba
Na državnoj televiziji RAI, prava je hajka na voditelje udarnih emisija koji žele da otvoreno govore o stanju u Italiji. Nedavno je doneta odluka ne samo da se moraju držati pravila par conditio (jednakih uslova – lat.) u izboru sagovornika, nego moraju po istom ključu dovoditi publiku koja će sedeti u studiju i navijati za svoje. Jer, bivalo je da celo gledalište urnebesno navija za po nekoga ko izvrgava ruglu nedodirivog Silvia B. Toga više nema. Spoljnim saradnicima kritički nastrojenim ne obnavljaju se ugovori u uobičajenom jesnjem roku, jer kao nema sredstava. A onda 4. septembra vest: Noemi Leticija, ona ćurkica kojom sam i započeo ovaj feljton, maloletnica, koja je na 18. rođendan pozvala Silvia B. umilno ga nazivajući „Papi“ itd, dobila je da vodi jednu emisiju koja će biti prenošena na državnoj TV! Biće da ima prava onaj Strakvardani kad objašnjava tržišni put do karijere.
Evo za kraj još samo jedna informacija: dona Valeria, nekadašnja supruga (druga po redu) Silvia B. u preliminarnom sporazumu za razvod dobila je pored novčanog dela (još se traži sredina između njegovog zahteva od 40 miliona i ponude od 300.000 godišnje doživotno, i vilu Belvedere). Inače 25 godina ona stanuje u vili Makiero, gde dva kuvara, 17 sobara, 6 sobarica, 15 baštovana i 20 pripadnika telesne garde brinu o stanaru. Od 10. septembra gospođa je morala da na, ultimatum Silviovih advokata, popakuje lične stvari i pređe u Hotel de la Ville u Monci. Ja, verovatno kao i vi, ne brinem hoće li gospođa imati novaca da plati skup hotelski ručak, nego me zanima kako Silvio B. kažnjava one koji ga kritikuju. Prisetimo se, kako je pukla bruka sa malom Noemi. Dona Veronika je savila tabak i napisala otvoreno pismo u kojem izveštava javnost da se razvodi od „pomahnitalog starca koji napastvuje maloletnice“. Prva reakcija je bila u listu Il Giornale, napisao je opet onaj pit-bul Feltri tvrdeći da je dona Veronika izneverila svog nežnog muža, i to više puta, sa šefom ličnog obezbeđenja. Osnovno pravilo mafije je da pre svega moralno sroza protivnika koliko god je moguće. Tada su svi isti, te nije niko, ili su svi krivi. Vratiću se još jednom na onog Finija, koji se otrgao, njega su bezočno napadali u Silviovim medijima da izigrava moralnu osobu, a stan u Montekarlu, koji je jedna simpatizerka zaveštala njegovoj prethodnoj partiji AN, je prodao budzašta svom šuraku. To što šurak dokazuje (priznanicama da je stan vlasništvo neke off-shore kompanije i da on na tih 58 metara kvadratnih plaća 1.500 evra kirije mesečno) nema nikakvog značaja. Ništa ne znači ni potvrda šefa računovođstva partije da je odlukom Glavnog odbora ta garsonjera prodata jer je neupotrebljiva za partijske svrhe. Ništa ne vredi, a ja bih onoga ko ima još živaca i interesovanja uputio na nastavak broj VI ovog feljtona sa naslovom Nisam svetac da vidi kako je Silvio B. kupio svoju grandioznu vilu Arkore. To je jedan od vraški prljavih biznisa.
Imao bih ja još šta da pišem, al se bojim da ću dosaditi, kao što je moj junak Silvio Berluskoni već dosadio mnogima. Kako u Evgeniju Onjeginu „грамотный“ (pismeni) kaluđer kaže: „Свидетельем Господ меня поставил и книжному икуссву выучил“ (Gospod me je postavio za svedoka i naučio majstorstvu pisanja – jesam li to dobro napisao na ruskom?). U poverenju samo vama, koji ovo čitate, ja nisam sujeveran, ali u te stvari sa pisanjem zaista verujem.
Milutin Mitrović