Nakupilo se svašta od juna kada sam poslednji put pisao za ovaj feljton. Čak samo da nabrojim trebalo bi duplo više prostora nego što imam na raspolaganju. A pitanje je ima li smisla uzdizati prljavštine tako visoko. Zato počinjem od najsvežije intrige. Celokupna italijanska štampa objavila je 17. oktobra izvod iz sudske dokumentacije koji govori o prisluškivanju jedne novinarske gnjide, Valtera Lavitole, glavnog urednika lista Avanti, plaćenika, mešetara i češatora velikih razmera, odbeglog od pravde u Latinsku Ameriku.
Dotični je bio u veoma bliskim odnosima sa predsednikom italijanske vlade pa je tako sud jureći ucenjivača i prevaranta naleteo na njegov telefonski razgovor sa Silviom B. u kojem mu glavni lik našeg feljtona oktobra 2009. poverava: „U situaciji smo da pokrenemo revoluciju, i to pravu… moramo izvesti na ulice milione ljudi, da rasturimo sud i ‘Republiku’ i sve što tu spada… Situacija je u Italiji sledeća: narod nije ni za k… Parlament nije ni za k… (skraćenje moje)… U rukama smo levičarskih sudija, domaće i strane štampe“. Ko god iole veruje u demokratiju, u civilizaciju, u pravosuđe ne bi poverovao da jedan predsednik vlade demokratske, civilizovane i pravne države kuje planove sa ološem kao da ruše državu. Međutim, to što sam citirao napisano je u transkirptu priloženom sudskim aktima. Dakle… istina, i samo istina…
Mutni „preduzetnici“
Dužan sam da objasnim zašto ja sada o tome. Počinjući ovaj feljton, iako nisam nikakav zajapureni moralista, slutio sam da nemoral političkih ličnosti mora da eskalira od štipkanja i napastvovanja lepojki (čak maloletnih) do nemorala političke prirode koji ruši demokratski sistem i teži da unižava ljude, a posebno one koji nemaju nikakvih sklonosti ka političkom prostituisanju. Kad se krene tim putem ološ nanjuši svoj trenutak i počinje da preoblikuje vlast. Pomenuti Lavitola, zajedno sa glavnim snabdevačem Silviovog harema lakim devojkama, izvesnim „preduzetnikom“ Tarantinijem, dogurao je do samog premijera, sa kim je koordinirao koga treba postaviti na funkcije u državi, vojsci i finasijskoj policiji. Lavitola i Tarantini, dvojica prevaranata, treba ih samo videti, kao da su ispali iz nekog Monićelijevog komičnog filma, bili su, međutim, u tesnoj vezi sa tajnom organizacijom tzv „P3“ koja je dospela na sud i čiji je cilj bilo preoblikovanje države i sistema Italije. Dakako, nižerazredne osobe lako otkriju svoju pravu cenu, pa kad su pomenuta dvojica nanjušila da ispadaju iz velike igre i počeli da ucenjuju svog gazdu. Sud je došao u posed dokumenata da im je Silvio B. isplatio 800.000 evra u kešu. Sekretarica premijera tvrdi da je ON jedna „darežljiva osoba“, pa pomaže ljudima u nevolji. Čak i da je tako postoji u Italiji zakon po kojem, da bi se onemogućile malverzacije, se ne sme plaćati u gotovini više od 5.000 evra, a premijer je dao 160 puta više nego što zakon dopušta.
Gore navedeno je samo delić prljavština. Jer opet, jedan „preduzetnik“ (tako sebe proglase oni koji imaju para, a nemaju ni zanimanje, ni ugled), Favata, dostavio je Berluskonijevom bratu Paolu (svojedobno) snimak razgovora jednog levičarskog političara sa direktorom banke. Vešto manipulisan tekst biva iskorišćen u političke svrhe, no kako „preduzetnik“ nije dobio šta je očekivao, a cela stvar završila na sudu, sad izjavljuje da će na sudu reći sve što zna. Mislite da će reći? Ni slučajno, on time samo podiže cenu svoje ucene. Ima toga na gomile. Kad se neko nađe na klizaljki najčešće se zaustavi tek kad udari u zid. Majdan blata će se otkriti tek kada Silvio B. odleti sa vlasti. A to sad već ne izgleda više tako daleko.
Multietnički burdelj
Ni najgori neprijatelj Silvia B. ne bi se nakanio da ga optuži za rasizam. To što želi da najuri stare i spreči nove strance da uđu u njegovu (privatnu) državu, samo je njegova državnička dužnost, međutim, njegove emocije svim silama su na strani stranih državljana ako su ženskog roda i mlade, ako su izrazito lepe, ako nisu previše visoke rastom, ako nisu debele i ako ne nose visoke štikle. Nema u tome ničeg odbojnog i rasističkog. Šta više dala bi se napraviti mapa lepotica koje su intimno opsluživale Silvia B. gotovo sa svakog meridijana na globusu. Evo samo onih koje se još muvaju po vilama Silvia B. da sastavimo spisak: Karimu El Mahroug, zvanu Rubi Srcelomka, koja je vraški zamesila skandale, zamenila je mirnija i punoletna Imane Fadil opet iz Maroka; Maristel Garsia Polanko, Domenikanka, čudna vižljasta lepotica nalik na avganistanskog hrta, sišla je sa scene, a zamenila je Kamila Kordeiro iz Brazila, balerina i u slobodno vreme…(bunga, bunga). Neke se pojavljuju bez prethodnica kao na primer Ioana Visan što je iz rumunske sirotinje uskočila pravo u vilu na Sardiniji. A onda balkanska papazjanija: Sabinu Began(ović), zvanu Ape Regina (Kraljica pčela, odnosno matica) zamenila je – Katarina Knežević, zvana Montenegro, ali ne sama nego sa svojom sestrom bliznakinjom Kristinom, ni tu nije kraj jer postoje još sestre Slavica i Zorica, ove dve starije proturaju glasove da su „veoma bliske“ sa italijanskim premijerom i to pokušavaju da kapitalizuju. Njima od 32, odnosno 35 godina bi malo ko poverovao da osvajaju duh i telo Silvia B. pa zato dodaju da su radeći kao manekenke u Milanu imale uspeha u visokom društvu šarmantno izbegavajući da pominju imena.
Tulio Kezić, italijanski filmski delatnik, saradnik Felinija, napisao je i jednu dramu u kojoj se na sceni povremeno pojavljuje italijanska kraljica Jelena (Petrović Njegoš) izgovarajući samo jedan jedini tekst i to na maternejem jeziku: „Marš u p… materinu“. Naime, crnogorska princeza, lepa i krašna (180 cm), odmerkana je za italijansku kraljicu ne bi li „popravila kraljevsku lozu u dekadenci“ jer je njen budući suprug, kralj Vitorio Emanuele III, bio patuljastog rasta. Dakako da je bila nezadovoljna svojim položajem rodilje, budući da je bila obrazovana, pisala poeziju na francuskom, imala jasne političke poglede te je razumljivo zašto joj je Kezić dao mogućnost da bar na sceni iskaže svoj bes prema opskurnim dvorjanima. Pa kako se istorija ponavlja kao farsa, desilo se da je danas gore pomenuta Katarina Knežević, nominovana za „verenicu“ Silvia B. počela da se ponaša kao da je i ona kraljica. Naime, ljubomorno besni, pravi skandale, pa se dvorjani današnjeg vladara Italije plaše i zaziru od nove gazdarice. Nikol Mineti, ona savetnica u regiji Lombardija, što je sad na sudu pod optužbom da se bavila svodničkim poslovima u korist premijera, ovako govori za Katarinu: „Ona je luda, ali je uspela u svojim namerama pa je bolje biti što dalje od nje… pustimo je dođavola… međutim kriv je i ON, jer je pustio u kuću tu vrstu sveta…“ Postoji ona naša izreka da „nema džabe ni kod stare babe“ – dakle takve se stvari plaćaju uvek na neki način. Politilčare ne brine što hijene krune premijerovo bogatstvo, nego što bi neka obaveštajna služba, ako već nije, na taj način mogla doći do podataka koji se tiču države, a to već nije samo privatni skandal.
Kako zapušiti i usta
Opsesija Silvia B. je kako da zapuši usta sudovima i štampi, pa se ponovo bacio na donošenje zakona kojim bi se zabranilo prisluškivanje telefonskih razgovora. Italijanu oduzeti mogućnost da trabunja preko telefona jedna je od najsurovijih kazni. Jednom je pokušaj donošenja zakona propao. No ON je uporan i pod novim imenom zakona pokušava opet. Sredinom prošlog meseca obećao je da će sigurno izgurati takav zakon za mesec dana. Vreme prolazi, a dotle se gomilaju i potresnije stvari na kontu premijera. Eto, tačno mesec dana kasnije (16. oktobra) sastali su se demohrišćani zajedno sa ideologom crkve, kardinalom Banjaskom, da konstatuju kako Berluskoni mora da ode! Nema više nagađanja i taktiziranja, crkva je odrezala svoju podršku, a u katoličkoj Italiji ona i mafija kroje politiku. Ispitivanja javnog mnenja pokazuju da se poverenje vladi, a zna se ko vlada i ko je vlada u toj zemlji, srozalo na najnižu meru – samo 24 odsto ispitanika. Međunarodne rejting agencije ruše položaj Italije, a njima se ne može prilepiti da to rade, jer su komunisti. Svetska štampa je prepuna karikatura i članaka u kojima Italija postaje predmet sprdanja. Jedan italijanski ekonomsita od uticaja izračunao je da zbog pada rejtinga, rasta spreada (odnosa italijanskih prema nemačkim obveznicama) i poskupljenja otplate italijanskih dugova vladavima Silvia B. košta zemlju približno 7 do 8 milijardi evra. Sve to samo zato što svetsko tržište stiče utisak da tako vođena sama sebi kopa raku.
Nadovezalo se i to da je na sudu Silvio B. izgubio tužbu protiv dnevnog lista La Repubblica – najoštijeg kritičara režima. Mesecima je taj list objavljivao listu od 10 pitanja na koja traži odgovor premijera. Umesto odgovora on je tužio novinu i izgubio. Čak i berza, koju moral ne zanima, okreće leđa medijskom magnatu. Njegov jedini preostali saveznik Umberto Bosi, 12 puta je napadno zevao dok je premijer držao govor samo svojoj služinčadi u parlamentu iz koga je celokuona opozicija protestno izašla. Počelo je, počelo… U toku septembra njegova izdavačka kuća Mondadori, dragulj u kruni, izgubila je 20 odsto vrednosti akcija. Silviova poslovna imperija Mediaset beleži pad od 8 odsto, a neto prihod njen smanjen je sa 241 na 146 miliona evra. Najgore za onoga ko na marketingu gradi svoj uspeh je da se sazna kako mu više ne ide od ruke. Zato valja zapušiti usta štampi, makar domaćoj, ako se stranoj ne može ništa. Tu nedavno je kod najgledanijeg američkog TV ankormena Letermana direktorka Voga, Ana Vajntur rekla: „Zgađena sam. Nemam drugih reči. Zgađena sam i iznervirana kako Italija, ta prekrasna zemlja, prepuna lepote i talenata, može da toleriše Silvia Berluskonija… prosto ne mogu da verujem da je sve to istina, a da pritom nisu njega oterali dovraga….“ To što je ona rekla u Americi nije strašno, nego što je to prenela „La Repubblica“. Ili što je isti taj list doneo izjavu sledeće sadržine: „Politika je u Italiji postala pravi kupleraj“, a rekla je to Ilona Staler, poznata kao porno zvezda Ćićolina. Ona dakako zna pouzdano i kakva je Italija i šta je kupleraj.
Došlo je vreme da se u Italiji vladajuća politička kamarila cepa na dva dela. Jedan je nalik na fascinatnu scenu iz filma Magbet, Romana Polanskog, kada se u poslednjim izdisajima vlasti pred ulazak protivnika u opsednutu tvrđavu, uz svest da će svi tada biti pobijeni, deo vlastele ipak i dalje glože ko će biti bliže vladaru i uhvatiti još neku titulu. I drugi, najodaniji saradnici Silviu B. koji mu sugerišu da pregovara svoju „exit strategy“ kako bi se bar nekako izvukao iz načisto propale situacije. I baš kao Magbet i Silvio B. ne prihvata sopstvenu propast, nego verujući da ga ljudska ruka ne može maknuti, objavljuje na 64 strane novu monografiju o svojoj „idealnoj“ vladavini. Kičerski tekstovi i slike treba da uvere Italijane kako ih je on spasao od propasti i podario im udoban život. Nalickane slike pokazuju srećne stare osobe, mlade bračne parove u prekrasnim stanovima, automobilima i jahtama, besno odevene studente za kompjuterima, mlade i primamljive soldatese (tako on zamišlja svoju borbenu mašineriju) – svi bezgranično veseli i srećni. Nije nemoguće da Silvio B. veruje u tu montažu života koju su mu za debele pare napravili marketinški stručnjaci. Njega ne dotiče najnoviji podatak Karitasa da u redovima za besplatan obrok naglo raste broj ljudi iz nekadašnje srednje klase. On veruje u svoju konstrukciju života, baš kao što je to verovao Mubarak i kao što veruju Asad, Mugabe i drugi usrećitelji sopstvenih naroda.
Milutin Mitrović