Nemačka se sama izdaje za utočište stabilnosti tokom krize – i na finansijskim tržištima čak i verujemo u to. Ali, u stvarnosti, ona je jedva bolja od ostalih. A javno igrati ulogu starešine arogantno je i opasno, piše Špigel Online u tekstu objavljenom 21. novembra.
U stvarnosti, investitori na finansijskom tržištu nemaju puno toga zajedničkog s nemačkim političarima. Normalno, ovi prvi ne razumeju zbog čega je ovim drugima potrebno toliko vremena za sprovođenje odluka donešenih na kriznim sastancima. Obratno, investitor služi političaru kao žrtveni jarac kada, na kraju dana, treba uprti prstom na onoga ko je ovu krizu prouzrokovao.
Postoji jedna tačka, međutim, u kojoj su obe strane neobično saglasne: u njihovom viđenju nemačke fiskalne politike, za koju smatraju da čvrsta i uzor svim južnjačkim državama dužnicima. Čak i kada činjenice tome protivreče, to je brod nitko ne želi za ljulja.
Tako je Volker Kauder, glavni bič Hrišćanske Demokratske Unije (CDU), na konvenciji svoje stranke nedavno izjavio da „Evropa sada govori nemački“. Ovim pomalo šovinističkim šepurenjem Kauder zapravo divno sažima politiku svoje kancelarke. Budući da je evro-kriza izbila početkom 2010, mantra koju evo već skoro dve godine ponavlja Angela Merkel je da, ako bi svako mogao uštedeti kao što to umeju Nemci, tada ne bi bilo nikakvih problema.
Morate Merkelovoj dati za pravo: ona je, očigledno, bila prilično uvjerljiva. U svakom slučaju, investitori na finansijskim tržištima čini se da joj veruju. I dok traže više kamatne stope za kupovinu državnih obveznica iz gotovo svih ostalih zemalja evrozone, oni svoj novac daju na raspolaganje nemačkom ministru finansija takoreći besplatno.
Nemačka ne štedi
Teško je to racionalno objasniti. Svako ko bi pogledao samo malo pažljivije, naravno da bi uočio kako zemlje poput Španije ili Italije nisu ni izbliza toliko loše kao što to visoke kamatne stope sugerišu. No, sigurno biste otkrili i da Nemačka nije ‘dečko štediša’, za kakvog se, inače, predstavlja.
U svojoj najnovijoj ovogodišnjoj prognozi za Nemačku, Evropska Komisija procenjuje da je njen dug 81,7 posto bruto domaćeg proizvoda. To je znatno više od zacrtanih 60 posto, što je plafon kojeg je postavio evropski Pakt za stabilnost – sporazum na koji se savezna vlada redovno poziva ne bi li zemlje južne Europe ‘udarala po ušima’ – a sada bi da zamahne još snažnije. Bilo bi uputno da se zemlja, koja ovim rigoroznim pravilima želi druge dovesti u red, pre svega i sama pridržava tih istih pravila.
Premijer Luksemburga Žan Klod Junker je, dakle, imao pravo u svom nedavnom osvrtu na “nemačku nadmenost”. Španija je, na primer, s dugom od 69,6 posto BDP-a znatno bliža zadovoljavanju normi propisanih Paktom o stabilnosti nego Nemačka. Čak bi i Holanđani (64,2 posto) kao i Finci (49,1 posto) imali više prava od Nemaca da se pred ostalim Evropljanima postave zapovednički.
Jedina stvar koja opravdava trenutno poverenje u nemačke javne finansije jeste relativno nizak budžetski deficit, zapravo nizak nivo novog zaduživanja u odnosu na društveni proizvod. Mnogo je razloga zbog kojih je taj odnos znatno manji nego što je u južnim državama EU – ali nijedan od njih nema bilo kakve veze s nametnutim imidžom „gvozdene volje štediša“, kojeg nemačka savezna vlada toliko voli.
Nemačke arogantne himne disciplini
Naprotiv, u Nemačkoj se ne štedi. Rashodi saveznog budžeta su nedavno povećani pa će, prema finansijskim planovima, on narednih godina ostati relativno stabilan na oko 300 milijardi evra. Paket štednje kao njegov deo, a koji je s mnogo buke usvojen prošle jeseni, promenio je stvari samo onoliko koliko je bilo potrebno da se stvori „kočnica za dug“, kojom Nemci sada vole da mašu i spočitavaju svima širom Evrope.
Ipak, uzrok toga što je u poslednjih godinu i po nemački budžetski deficit gotovo na nuli isključivo treba tražiti u snažnoj ekonomiji, koja je saveznoj vladi ulila neočekivano visoke poreske prihode, a BDP pogurala snažno naviše. Budući da se veličina deficita izračunava kao odnos duga prema BDP-u, on stoga i pada. A to ima vrlo malo veze sa štednjom.
Čak i dosadašnja dobra ekonomska situacija nije bila posledica tevtonskog asketizma – barem ne svesno od strane države. Uzroke velike potražnje za nemačkom robom u inostranstvu uglavnom treba tražiti u firmama koje prave dobre proizvode po relativno niskoj ceni.
Sadašnja vlada, međutim, brižljivo neguje svoje arogantne ode “nemačkoj disciplini”, i isporučuje ih većem delu Evrope. U Grčkoj, Španiji ili Italiji – gde su Nemce nekada u najmanju ruku izuzetno cenili zbog svojih vrlina – sada prvenstveno doživljavaju kao arogantne nadzornike koji ostatku kontinenta objavljuju kako treba živeti i kako treba raditi. U budućnosti, ovo nikako ne može slutiti na dobro.
Preveo: M.L.