Treba ostati realan – još nismo pred ekonomskim oporavkom i progresom kom se svi nadamo. To ne znači da je boljitak nemoguć. Teško je biti savremenik ekonomske krize, posebno kad je ovako duboka i dugotrajna. Ali, jedini način da se uspešno prebrodi je da ostanemo pribrani i učinimo najviše što možemo u datim uslovima.
Kako su se investicioni bankari i analitičari vraćali sa novogodišnjih praznika postajalo je sve izvesnije da je kriza daleko od završetka. To se vidi, pre svega, po padu vrednosti akcija. Nedavno su zabeleženi dramatični padovi vrednosti deonica pojedinih evropskih banaka.
Da nije sve u redu videlo se i kad su rejting agencije oborile rejtinge nekoliko evropskih zemalja zbog zabrinutosti za njihovu izloženost centralnoj i istočnoj Evropi. Doduše, sve rejting agencije su anglosaksonske, a dosad se više puta pokazalo da oni nemaju afiniteta i razumevanja za naš region. Mislim da je naša regija mnogo perspektivnija nego što rejting agencije to vide.
Ne može im se, međutim, osporiti da region nije razvio pun potencijal. To, nažalost, vidimo i na primerima novoprimljenih zemalja u EU koje još značajno zaostaju za prosekom Unije.
Kontekst je takav – kriza se nastavlja. Fokus joj je u Evropi i to na dugovima država, a oni se prenose na bilanse banaka koje su, investirajući na najkonzervativniji mogući način, kupovale državne obveznice. Istovremeno, banke su suočene i sa zahtevima evropskih regulatora za povećanjem kapitala.
Problem na horizontu je takozvani „credit crunch“ – smanjenje apetita banaka prema odobravanju kredita, što je poražavajuće za ekonomije koje time ostaju bez goriva za pokretanje. Onda padaju i produktivnost i zaposlenost, svi parametri koji vode povećanju vrednosti nacionalnih ekonomija.
Kriza koja se razbuktala 2008, razrešena je time što su velike zemlje upumpale dodatnu likvidnost u bankarski sistem i omogućile da motor ponovo krene. Pokazalo se da je upumpavanje novca imalo pozitivno iskustvo za banke i ekonomiju, ali je iscrpelo mogućnost zaduživanja zemalja.
Danas mi se čini da jedino mogu da pomognu međunarodne finansijske institucije i zemlje koje imaju viška kapitala, odnosno koje imaju svoje državne fondove – poput Rusije, Norveške ili zemalja bogatih naftom… Iz tih fondova one mogu da crpe dodatnu likvidnost da pomognu zemljama.
Na prvom mestu pomoć bi trebalo da pruže Svetska banka i MMF, koji u statutima imaju obavezu da pomažu u ovakvim situacijama, s tim da nemaju uvek dovoljno novca. Sa druge strane, pomenute zemlje imaju novca, ali nemaju nikakvu obavezu da pomažu.
Gde je tu naša privreda?
Srpska privreda, nažalost, živi u produženom periodu stagflacije (istovremena stagnacija i inflacija). To je posledica činjenice da smo mi jedna od država koje verovatno prolaze najduži period tranzicije od planske do tržišne privrede. Nije to moj ličnu utisak, već merljiv podatak – današnji BDP Srbije je tek na nivou od 83 odsto BDP-a iz 1989.
Daleko, dakle, od najbržih i najboljih zemalja centralne i istočne Evrope – Češka, Slovenija, Poljska su taj prag su prešle 1996. i 1997.
Taj period traje predugo. Posledično, naša privreda danas ne može da bude konkurentna na svetskom tržištu, osim pojedinih mikro segmenata.
Izbor pred nama
Kao i uvek, izbor postoji. Možemo da stavimo glavu među ruke i da plačemo, ili da zasučemo rukave, proučimo šta su uspešne zemlje uradile da bi se izvukle iz loših situacija, preuzmemo najbolja iskustva i primenimo ih kod nas.
Na primer, možemo da pogledamo šta su uradili Izraelci kad je reč o poljoprivredi. Izrael ima izuzetno lošu zemlju, ali poljoprivredu koja sjano funkcioniše, ima visoke prinose i jedan je od glavnih faktora izvoza izraelske privrede. Uprkos nepovoljnom regionu, neprijateljskom okruženju, lošem kvalitetu zemlje,oni su uz primenu dobrog semena, dobro navodnjavanje i dobru tehnologiju napravili čudo. Zašto mi, sa velikom količinom kvalitetne zemlje koja se nalazi u srcu Evrope ne bi mogli da napravimo nešto bolje od toga.
Često se zaboravlja da za dobre projekte uvek postoji investitor. Siguran sam da bi, kad bi se obratili izraelskim investitorima, mogli da obezbedimo zajednička ulaganja. Naravno, morali bi da im obezbedimo da zarade.
Druga stvar koja se zaboravlja je da moramo da omogućimo nekom da zaradi ako ga zovemo da uloži. Nažalost često počnemo da „mrzimo“ one koji počnu kod nas da zarađuju, a zaboravljamo da su doneli novac, rizikovali trud i vreme da bi ovde nešto uradili.
Izvori novca postoje i na drugim stranama. Još do kraja nije iskorišćen potencijal domaće štednje. Ako ljudi budu više štedeli biće više novca koji će se ulagati u privredu, jer su banke institucije koje katalizuju štednju i prenose je na projekte koji mogu da donose profit. Takođe, i deviznih rezervi ima dovoljno. Ubeđen sam da bi Srbija oslobađanjem deset odsto deviznih rezervi u sledećih nekoliko godina mogla da finansira ogroman broj projekata. Ne treba zaboraviti ni međunarodne finansijske institucije – još imaju dovoljno novca za nas, ali je potrebno da se na vreme organizujemo da taj novac mobilišemo.
Najjednostavnija stvar koju možemo da uradimo jeste da prodamo zemlju. Za velike sisteme bi mogli da nađemo kupca. Ali, hajde da vidimo da li sami možemo da se organizujemo, napravimo možda i akcionarska društva, dovedemo partnere koji će nam pomoći da svi zaradimo.
Novca i raspoloženih ulagača ima. Biće ih i ubuduće. Ne zaboravimo samo da su investitori poput golubova, ako im pružimo šaku kokica doći će, ako mašemo rukama pred njima, odleteće.
Slavko Carić,
predsednik Izvršnog odbora Erste Banke