Na plenarnim “sesijama” u Davosu razmatrana je pored ostalog i budućnost “ljudskog kapitala”. Postoji saglasnost učesnika da se svet suočava sa dve suštinske krize – strukturalna nezaposlenost i neverovatan a očekivani raskorak u pogledu “sposobnosti i znanja” zaposlenih.
Javni i privatni sektor moraju daleko više da sarađuju u osposobljavanju radnika koji će biti biti u stanju da se prilagode novoj informatičkoj eri. Možda najvažniji segment je suštinska promena koju većina budućih zaposlenih mora da usvoji.
Promena je vezana za logiku “završiš studije-radiš-cekaš penziju”. To je u modernom informatičkom društvu “nemoguća misija”, obzirom da zaposleni celog života moraju da ulažu u obrazovanje, lični portfolio i da prate sve promene do kojih dolazi u pogledu kvaliteta i potreba određenih radnih mesta. Globalna mobilnost radne snage, tačnije najveće migaracije u istoriji čovečanstva, su mehanizam koji može pomoći u smanjenju nezapolenosti.
Kada je Zak Atili, dugogodišnji lični sekretar Fransoa Miterana i potom komesara Evropske ekonomske zajednice, u jednoj od svojih knjiga napisao da je “21 vek vek konstantnog ulaganja u znanje” i da će samo oni koji budu spremni i u mogućnosti da putuju zbog potrebe posla, imati realni pregled aktuelnog stanja – niko mu nije verovao. Sada se potvrđuje da je Atali predvideo procese koji nam slede. Jedino što i oni koji su mu verovali nisu očekivali da će svega par godina po objavljivanju knjige sve ovo postati gorući problem.
Učesnici panela o budućnosti ljudskog kapitala upozorili su da se Evropa ali i Severna Amerika nalaze pred ozbiljnim problemom. Ukoliko to ne reše, populisti i desničari će “problem” iskoristi i ponovo ćemo se suočiti sa razaranjima, krvlju i beznađem.
Problem koji je apostrofiran vezuje se za 80 miliona nezaposlenih mladih, starosti od 15 do 24 godine, koji polako ali sigurno gube poverenje u sve “prazne priče” političara. Agresivnost ove populacije najbolje se uočava na sportskim takmičenjima ili po metroima kada iz “čista mira” mladi ljudi prebijaju nepoznate prolaznike do smrti.
Generalno postoji veliki broj faktora koji utiču na zapošljavanje. Strukturalna nezaposlenost je široko rasprostranjena i ukazuje na raskorak koji postoji između aktuelne finansijske krize i potrebe/spremnosti kompanija da se prilagode novim modelima poslovanja.
Tu je i veliki jaz koji postoji između veština i osposobljenosti radne snage i spremnosti nezaposlenih da uopšte preuzmu posao. Velika većina ne želi da radi za, kako kažu, mizerne plate.
Sve ovo uticalo je na pojavu “privremeno zaposlenih” ili “zaposlenih” u sivoj ekonomiji. Brzina globalnih promena sa sve razvijenijim modernim tehnologijama, pojam radnog vremena od “9 do 5” je potpuno relativizovala.
Ovi trendovi ukazuju na očigledne rizike pogotovo u pogledu potencijala za izbijanje socijalnih nereda i socijalno uzrokovanih kriza.
Pobornici reformi unutar postojećeg kapitalističkog modela smatraju da “je ključ promena u rukama privatnog sektora, vlada i nevladnih organizacija” koji zajedničkim snagama treba da indentifikuju “veštine i profile obrazovanja koje današnja poslovna zajednica treba”. Kao primer “demokratičnog kapitlizma” gde je ovaj pristup dao izuzetne pozitivne rezultate uzima se Indija.
A najvažniji elemnent je vezan za “širenje svesti da je 21 vek vek znanja”. To podrazumeva da je neophodno školska stečena znanja uporediti sa radnom praksom i konstantno raditi na doobukama, dokvalifikacijama i stalnom usavršavanju zaposlenih. A u tome mogu prednjačiti kompanije koje će konstantno (celog života zaposlenih) ulagati u njihovo dalje usavršavanje.
Druga mogućnost koju treba više iskoristiti kako bi se smanjila globalna galopirajuća nezaposlenost su – migracije i mobilnost. Procenjuje se da je u svetu dnevno milijarda ljudi zbog posla u tranzitu. Unutar država reč je o 750 miliona “globtrotera” koji svakog dana putuju “do i od“ radnog mesta, a internacionalno je ta brojka procenjena na 250 miliona ljudi. Radne migracije su u modernom informtičkom dobu poželjne i potrebne. Da bi one bile i efikasnije u smislu smanjenja nezaposlenosti mnoge vlade treba da skinu restriktivne mere usmerene ka imigrantima, makar to bili i dnevni imigranti, tzv “prekogranični”.
Učesnici panela su podvukli da je slobodan protok roba i kapitala doprineo progresu društva. Sada je na redu podsticanje “radne dnevne migracije” stanovništva. “Ukoliko se nezaposlenost ne postavi kao problem broj jedan koga trebamo svi zajedno da rešavamo, ljudski potencijal preti da postane najizgubljeniji resurs planete. A to može da izazove u kontekstu drugih transformacija neke nove ratove, regionalne ili nacionalne”, rečeno je na panelu u Davosu.
Zoran Vitorović,
Davos