Amerikanac korejskog porekla Džim Jong Kim biće 12. po redu predsednik Svetske banke uprkos tome što su zemlje u razvoju ponudile dva nesumnjivo bolja kandidata. To nije ni jedino pa ni najveće razočaranje. Ključni problem nije ni u osobi, pa čak ni u naciji, već u samom konceptu banke koji, ovakav kakav jeste, više nema smisla, smatraju mnogi analitičari koji tu ustanovu poznaju kao izvrnutu rukavicu.
Naslov je zapravo pozajmljen od Džefrija Saksa, američkog ekonomiste čiju su nominaciju podržale neke manje afričke zemlje i koji je u ovako naslovljenom tekstu, a kasnije i u seriji drugih, sažeo ključni problem banke – da u svetu u kojem su se klatno ekonomske moći i urgentni problemi promenili, nađe novi smisao svog postojanja.
Iako je kasnije povukao svoju kandidaturu – ne bi li kao pravog čoveka za taj zadatak podržao Džim Jong Kima, Amerikanca južnokorejskog porekla i kandidata predsednika Baraka Obame – čini se da je tu pre reč o kolegijalnoj retorici.
Kao koncesiju oponentima u izbornoj godini, Obama je na poziciju koja simbolizuje američku supremaciju u svetu odabrao Kima, jednu od vodećih ličnosti u sferi globalnog zdravlja, umesto uobičajenih bankara s Vol Strita ili političara. Da li je odabrao i dobrog lidera?
Za izbor pravog kandidata, potreban je drugačiji način izbora. Sadašnji je strahovito okoštao, kažu Deveš Kapur, koautor zvanične istorije Svetske banke i Arvind Subramanijan, saradnik Peterson Instituta za ekonomiju i Centra za globalni razvoj, u tekstu objavljenom na sajtu ‘Project Syndicate’ koji okuplja istaknute svetske intelektualce, ekonomiste i mislioce.
Na strani “reakcionara” su SAD i Evropa, u teškoj ekonomskoj krizi, a željni da zadrže svoj monopol. I dalje vrlo snažni: kada su prošle godine lideri ekonomski sve robusnijih zemalja u razvoju zatražili da se na mesto u MMF (blizancu Svetske banke iz Breton Vudsa) imenuje neko iz njihovih zemalja, uzvraćeno im je ledenim ćutanjem kao i postavljanjem Francuskinje na to mesto, Kristin Legard, nakon još jednog Francuza, Stros – Kana. Ovog puta dobili su Južnokorejca, uglednog, ali sa malim iskustvom u vođenju tako velikog dinosaurusa kao što je Svetska banka iako su na stolu bila još najmanje dva snažna kandidata: nigerijski ministar finansija sa dugogodišnjim iskustvom u Svetskoj banci Ngozi Okonjo-Ivala, koga su podržale Nigerija, Južna Afrika i Angola, i jednako ugledni Kolumbijac Hose Antonio Okampo, koga je podržao Brazil.
Ne samo što je teško izabrati dobrog kandidata već je, pre svega, teško reći kakve sve sposobnosti treba da ima dobar kandidat, kažu ova dvojica autora. Po prvi put u dugom periodu, značajan broj siromašnih zemalja pristiže razvijene privrede, a ta lista je sve duža i duža. To praktično znači da je sve manjem broju zemalja potrebna uloga povoljnog zajmodavca kakav je Svetska banka. Njen komercijalni deo IBRD mogao bi da zadrži svoj sadašnji racio postojanja, i to pre svega jer dve trećine siromašnih u svetu sada živi u zemljama sa srednjim nivooom dohotka. Ipak, lakši pristup privatnom finansiranju otvoriće pitanje reevaluacije metoda pozajmljivanja IBRD i širinu obuhvata njenih zajmova. Na primer, primećuju autori, neke zemlje bi možda želele da Svetska banka nastavi da im daje neutralne savete i postavlja standarde nabavke i kvaliteta, ali bez velikih transakcionih troškova koji su postali zaštitni znak bančinih finansija.
Istovremeno, mnogi od izazova koji stoje pred zemljama u razvoju – kao što su klimatske promene, niska produktivnost poljoprivrednog zemljišta ili nedostatk vode – postali su globalni problem današnjice. Ako bi bila dovoljno dalekovida, za Svetsku banku bi možda bilo bolje da svoj sadašnji fokus, koji je zasnovan na podržavanju zemalja, pomeri ka davanju podrške za osvajanje i sticanje tih globalnih javnih dobara.
Od trenutka kada je osnovana 1946. godine, Bančin način razmišljanja baziran je na američkim vrednostima i ekonomskim shvatanjima, koja odavno nisu više jedini pa ni najbolji način razmišljanja u sferi razvojne ekonomije. Razlog za to između ostalog leži i u tome što su, u međuvremenu, zemlje u razvoju postavile neke nove standarde. Iako je poslednjih godina primetan iskorak banke ka eklektičkom pristupu, novom lideru treba više od toga: razumevanje specifičnog konteksta i potreba potražilaca zajma, kao i uvid u uspešna iskustva zemalja u razvoju.
Nešto slično samo malo manje uvijeno kaže i Saks: Banci treba način razmišljanja koji od nje neće stalno praviti produženu ruku američke spoljne politike i komercijalnih interesa. Od 11 isključivo američkih predsednika banke, nijedan nije bio stručnjak za ekonomski razvoj, niti se dokazao u borbi protiv siromaštva ili u zaštiti životne sredine. Umesto toga, bankari sa Vol Strita i političari pazili su da bančine operacije budu prijateljski nastrojene prema američkim komecijalnim i političkim interesima. Zato su mnogi njeni projekti bili više na usluzi interesima američkih korporacija nego održivom razvoju. Banka je presekla vrpce na mnogo takvih projekata, ali je rešila vrlo malo problema, kaže Saks, i daje nekoliko primera.
Banka je siromašnim zemljama predugo nametala američke koncepte, kojima su takva rešenja više štetila nego koristila. Tokom 90-tih, Banka se potpuno zapetljala usred eksplodirajućih pandemija HIV, tuberkoloze i malarije, i nije isporučila pomoć tamo gde je bila najpotrebnija. Još gore, zastupala je ideju plaćanja naknada i „povraćaj troškova” u zdravstvu, koje je tako ostalo van dometa najsiromašnijih. Na sličan način profulala je šansu da podrži sitne zemljoposednike u Africi, Aziji i Latinskoj Americi. Tek posle 20 godina opiranja, 2005. odlučila je da im pomogne, ali nedovoljno.
I pred vlasnicima bančinih akcija je krupan izbor: ako žele da banka opstane, teško da se mogu obratiti osiromašenoj i iznurenoj Evropi i SAD. Tokom krize, pre svega Kina a zatim i Brazil i Indija ponudili su svoja sredstva za izbavljenje razvijenog zapada iz dugova. Takva pomoć istovremeno podrazumeva i drugačiji raspored mesta u odboru koji odlučuje o izboru predsednika banke.
Banci treba lider koji će shvatiti da pozajmljivanje više nije njena ključna opcija: kineske banke pozajmile su Latinskoj Americi više novca u poslednjih pet godina nego Svetska banka i Inter Američka banka zajedno, a afrička priča je vrlo slična, primećuje Ana Palacio, nekadašnja ministarka spoljnih poslova Španije i bivša starija potpredsednica Svetske banke, sada profesorka na Jejlu.
U protivnom, snažne zemlje kao Kina odlučiće se da im je oslanjanje na sopstvene snage bolja opcija. Nešto slično samo na malo drugačiji način rekle su i zemlje BRIKs koje su, nezadovoljne načinom izbora lidera Svetske banke, poručile kako bi one mogle osnovati svoju razvojnu banku, kao komplementarnu ili rivalsku instituciju – što je ostalo da visi u vazduhu.
Među mnogobrojnim idejama o tome čime bi ubuduće Svetska banka trebalo da se bavi, i Saks i Palacio navode da njen najveći potencijal danas leži u tome što predstavlja centar znanja i koordinatora međunarodnih politika. Mikrofinansiranje, na primer, ima mnogo donatora i aktera ali takvi zadaci – kao što je stvaranje regulatornog i institucionalnog okvira da bi se omogućila pravna sigurnost mikropreduzećima – jeste znatno manje atraktivno, kaže Palacio. A upravo to bi mogao biti novi zadatak Svetske banke. Ili, na primer, sektor zdravstvenog osiguranja. Mnoge zemlje u Africi dobijaju proporcionalno velike sume privatnih donatora za borbu protiv HIV/AIDS malarije i tuberkuloze, ali mreža zdravstvenog osiguranja dobija izuzetno male iznose. Ima, kaže Palacio, i drugih zadataka koji ostaju neprimećeni: na primer, snabdevanje vakcinama traži infrastrukturu, logističku koordinaciju i obučen personal. Svetska banka je vrlo često jedini činilac sposoban i voljan da se pozabavi ovakvim problemima.
Ako bi se oslobodila američke dominacije, Banka bi imala mnogo većih šansi da bude katalizator progresa. Njeni prioriteti treba da budu podizanje produktivnosti u poljoprivredi, korišćenje informacionih tehnologija za održivi razvoj i kvalitetno obrazovanje smatra Saks.