Umesto što tretiraju grčke političare i njihove birače kao gubavce, evropski lideri i posebno Nemci trebalo bi da razmisle da li je postavljanje ekonomije iznad demokratije, podrivanje temelja Evropske unije, piše Barbara Spineli u La Republici.
Toliko se brzo navikavamo na klišee da nismo sposobni da vidimo njihove dalekosežne posledice, ponavljamo ih mehanički kao da su nepobitne istine, a ključna svrha im je da nas ponovo vrate na liniju. Jedan od njih je da postoji opasnost da Italija sledi isti put na kojem je Grčka: to je sada postao slogan koji nas je pretvorio u zbunjene gledaoce koji posmatraju ritual žrtvovanja za kolektivno dobro. Za one koji su drugačiji ili deformisani nema mesta u našem gradu. A ako novi izbori koji su u Grčkoj upravo sazvani ne daju potrebnu većinu koju traže evropski partneri, grčka sudbina će za njih biti zapečaćena.
Koliko puta smo čuli lidere da nam šapuću: „Vi ne želite istu sudbinu kao Grčka zar ne? Izlaz iz eurozone nije predviđen evropskim sporazumima, ali se lako može potajno postići. Zaista, Atina je već pala u zonu sumraka ne-Evrope, to je već odrpanac kojim se plaše deca.
Pravi koren problema se ignoriše
Možda grčko otcepljenje neizbežno, ali treba da bar malo osvetlimo stvarne razloge zbog kojih je to neizbežno – to nije zbog činjenice da je spašavanje preskupo, nego zbog toga što se demokratija sukobila sa strategijama koje bi navodno trebalo da je izvuku iz krize. Na izborima 6. maja, većina birača odbacila je “pilulu štednje” koju je zemlja bezuspešno pokušala da proguta pre dve godine i koja je, suprotno očekivanjima pokrenula recesiju u Grčkoj, i pokazala se pogubnom po demokratiju. Recesiju koja podseća na Vajmarsku Nemačku, s vojnim udarom na horizontu. Prisiljeni da se vrate na birališta u nedostatku sporazuma između stranaka, birači će potvrditi odluku kojom odbacuju štednju i daju više moći radikalnoj levici odnosno stranci Siriza Aleksisa Ciprasa. I opet, klišei se množe: Siriza je negativna opoziciona sila, protiv štednje i protiv Unije, dok je Cipras je prikazan kao krajnje anti-evropski lider.
Stvarnost je drugačija. Cipras ne želi da napusti evro i EU. On želi još Evrope, baš kao i Fransoa Oland. On zna da 80% Grka želi da zadrži jedinstvenu valutu, ali ne pod ovim uslovima, ne s onim domaćim i evropskim političarima koji su ih osiromašili, istovremeno ignorišući osnovne korene zla: korupciju u vladajućim strankama, u državi i javnom sektoru, robovima politike, koji pritom predstavljaju sloj imućnih pošteđenih mera štednje. Cipras je odgovor na ova zla, ali niko ne želi da se opeče u razgovoru s njim. Ni Oland, koji je odbio susret sa liderom Sirize kad je je on požurio u Pariz posle izbora.
A da li ste čuli evropsku levicu, koja tvrdi da joj je solidarnost u krvi, kako podržava Jorgosa Papandreua, kada je rekao da je evropeizovao grčku krizu kako bi pronašao rešenje za nju? Ko je njegove reči ozbiljno shvatio kada se obratio nemačkim Zelenima u decembru posle ostavke na mesto premijera? Ta ideja je se i dalje smatra najboljim rešenjem za prevladavanje krize. „Za države članice, štednja. Za Evropu, ekonomske politike da podstaknu rast.“
Papandreuove reči su prošle nezapaženo, kao da je sramotno slušati Grka ovih dana. Kao da niko nije pomislio kako je jedna zemlja koja je kolevka demokratije pretvorena u pariju dok smo bez milosti i sa strane gledali šta se dešava: oligarhiju, dominaciju tržišta koja je dovela do plutokratije i nedopustivu slobodu da se sudovi i pravda zanemare.
Proterivanje Atine, pad Evrope
Da smo sačuvali samo malo sećanja na prošlost, shvatili bi smo dušu Grka. Bolje bismo razumeli grčkog pisca Nikosa Demoua kad izgovara aforizam o nesreći onog ko je Grk: „U Grčkoj ljudi osećaju strašnu težinu vlastitog nasleđa. Više smo ponosni na naše nasleđe nego što razmišljamo o svojoj sadašnjosti“. Oni koji pominju hrišćanske korene Evrope zaboravljaju na njene grčke korene, na to s kojim je entuzijazmom Grčka prihvaćena u Evropi kada se oslobodila vojne diktature 1974, kao simbolično važna zemlja za evoprsku zajednicu.
Ono što nam naše vođe ne kažu je da će isterivanje Grčke iz Evrope biti rezultat ne samo njihovog neuspeha nego i našeg. To će biti neuspeh Europe, ružna priča o dobrovoljnom suzdržavanju od delovanja. Nismo uspeli da uspostavimo ravnotežu između demokratije i ekonomskih potreba. Nismo uspeli, čak ni prikupljanjem svih naših resursa i inteligencija, da savladamo prvu lekciju starih nacionalnih država. Evropa nije učinila ono što je uradio bivši ministar finansija Aleksandar Hamilton odmah posle američke revolucije, kada je odlučio da centralna vlast preuzme dugove svake države, i tako ih ujedini u jakoj federaciji. Evropa nije učinila grčku svojim predmetom interesovanja. Ona nije videla vezu između ekonomske krize, demokratije, nacije i politike. Goidnama se udvarala korumpiranom grčkom vladajućem sloju i sada je iznenađena što Grci ne žele da private odgovornost za ovu tragediju.
Ta udaljenost između Unije i demokratije, između Nas i Njih, imaće bolne posledice. Sa njihovom smrću umreće i deo nas, ali pritom nećemo biti svesni onoga čemu nas je Atina naučila.