Sada postoji već oko milion privremenih radnika u Nemačkoj, koji često obavljaju iste poslove kao i njihove kolege s punim radnim vremenom, ali za mnogo manju platu. U mnogim slučajevima, čak ni ne znaju da sa sigurnošću kažu hoće li ili ne i ove sedmice ostati na tom radnom mestu, ili biti u mogućnosti da ta mesta zadrže u slučaju da poslodavac za njih nema dovoljno posla. Biznis i finansije prenosi Špiglov tekst o položaju nemačkih radnika u četiri nastavka.
Drugi deo
Mala prigodna proslava održana je prošlog decembra kako bi se proslavila radna godišnjica Sabine Rikerman, ali ova prigodna prilika teško da će smanjiti njene frustracije. „Radila sam za grad 25 godina i u ovom istom poslu zaglavljena sam evo već zadnjih 16 godina“, kaže ona. „Za mene, gotovo da i nema mogućnosti za napredovanje. Više se ne krećem napred.“
Kao članica sindikata ‘Ver.di’, Rikermanova je godinama uspevala da održi mnoga radna mesta u severnom gradu-oblasti Hamburg, i to kako u gradskim agencijama tako i u školama. „Puno sam naučila na ovom svom poslu, nastavila da se razvijam lično i profesionalno, a sad posedujem i menadžersko iskustvo“, nastavlja. „Ali, u nekom trenutku, nakon ove kulminacije – sve je bilo završeno. Prilično gorka činjenica.“
Gledajući visinu njene plate, nalazi se u šestoj grupi javnog sektora shodno sporazumu o platama za nemačke federalne oblasti iz 1996. Ipak, najnoviji ‘Ver.dijev’ sporazum o platama odnosi se samo na one koji su zaposleni u saveznoj Vladi i u opštinama. Kao upravnica gradske kancelarije za pitanja u školstvu, ona ne može da uđe u višu platnu kategoriju. „Uopšte nije bitno da li sam uradila veliki posao ili je taj moj rad dobijao loše ocene“, kaže Rikerman. „Moje stvarne performanse jednostavno nikome nisu bitne.“ Oseća kako je zapala u ćorsokak, uprkos tome što je relativno povlašćena, sa manje-više sigurnim zaposlenjem i prihvatljivim prihodima. Milioni drugih Nemaca sigurno bi iskreno pozavideli situaciji u kojoj se Sabina nalazi.
Međutim, sada postoji već oko milion privremenih radnika u Nemačkoj, a oni često obavljaju iste poslove kao i njihove kolege s punim radnim vremenom – samo za znatno niže nadnice. U mnogim slučajevima, čak ni ne znaju da sa sigurnošću kažu hoće li ili ne i ove sedmice ostati na tom radnom mestu, ili biti u mogućnosti da ta mesta zadrže u slučaju da poslodavac za njih nema dovoljno posla.
Ekonomski procvat započeo je zakonskom deregulacijom privremenog rada iz 2003. Pre ovog zakona, vrlo restriktivna zakonska ograničenja učinila su da zapošljavanje radnika bez beneficija i zdravstvenog osiguranja u industriji bude skoro nemoguće. Od donošenja zakona, broj radnika na određeno vreme gotovo se utrostručio sa nešto više od 300.000 na više od 900.000. Zarade su niske premda se sada poštuje zakon o minimalnoj plati u industriji. U 2010, stalno zaposleni koji su plaćali svoje doprinose za socijalno osiguranje, zarađivali su u proseku bruto 2.700 evra mesečno, u poređenju sa samo oko 1400 evra za privremene radnike.
„Privremeni posao je najvidljiviji znak brutalizacije konvencija na tržištu rada“, kaže Detlef Vecel, potpredsednik sindikata IG Metall.
Međutim, privremeni su radnici samo deo sektora u koji spadaju svi oni sa niskim primanjima. Prema think – tanku ‘IAQ’ iz Duizburga, oko 8 miliona ljudi u Nemačkoj sada radi za plate koje su po satu manje od 9,15 evra, dok 1,4 miliona prima manje od 5€ po satu.
Raditi više, a primati manje
Budući da niko ne može živeti od ovakvih prihoda, mnogi će radnici morati da se oslone na javnu tj državnu pomoć, ne bi li nekako nadopunili svoje mršave zarade. Mnogi zaposleni će takođe raditi skraćeno radno vreme, premda neki od 329.000 ljudi s punim radnim vremenom još uvek nisu u mogućnosti da sastave kraj s krajem. Jens Vandrej je jedan od njih.
Nakon gotovo šest godina rada i nekoliko unapređenja, on se vratio odakle je i došao – „natrag u klub“, kaže ovaj 43-godišnjak, misleći pri tom na svoj lokalni biro za zapošljavanje, u kojeg nezaposleni Nemci posećuju kako bi prikupili svoje radne benefite i potražili novi posao.
Vandrej je primao socijalnu pomoć u sklopu programa ‘Hartz IV’ za dugotrajno nezaposlene osobe, kada je u junu 2006 smešten u srednju školu u Hamburgu na tzv ‘posao-od-jednog-evra’, što mu je bio iznos satnice. Istovremeno mu je omogućeno i da zadrži svoja redovna primanja koja je primao od socijalnog. Radi kao hauzmajstor i u tom poslu je jako dobar. Škola mu je, isprva, povećala satnicu a potom i ponudila poziciju sa skraćenim radnim vremenom, da bi mu konačno predložila i posao s punim radnim vremenom. Ipak, Vandrej je odlučio da ga ne prihvati već je i dalje zadržao benefite programa ‘Hartz IV’.
Vandrejeva je zapravo priča o uspehu, s obzirom da je pre nameštenja u školi bio godinama izuzet iz aktivne radne snage. Ipak, Vandrej i njegova porodica – njegova žena, troje dece i njen sin iz prethodne veze – teško žive od njegovog bruto mesečnog prihoda koji iznosi 2.000 €.
Krajem februara, Vandrej se vratio u „klub“, kako bi podneo zahtev za dodatne ‘Hartz IV’ benefite. „Smanjenje računa za struju na kraju godine u iznosu od 217 € oborilo nas je s nogu“, kaže on, dodajući kako svakog dana odlazi na posao “iskidanih živaca”, usled novčanih nevolja koje su mu neprestano na umu. On i njegova žena su u polovnoj odeći dobijenoj od rodbine i poznanika, mada je pronalaženje garderobe za decu koja odrastaju, naravno, još veći problem.
Kao član sindikata, Vandrej je pre dve godine prebačen u status radnika sa punom radnom satnicom, iako njegova novonastala situacija nije doprinela bilo kakvom povoljnom obrtu. Naprotiv. Priča kako je „bio u situaciji da kao zaposleni s punom radnom satnicom dvostruko više radi, ali za manje novca.“ A budući da je radio puno radno vreme i kako je – kao stalno zaposleni – zarađivao nešto malo više novca, samim tim više nije bio ni u u situaciji da preko biroa rada i dalje prima dopunsku ‘Hartz IV’ pomoć i benefite za decu. Međutim takse, nameti i troškovi su se bez dodatne novčane pomoći po detetu povećali, a bilans na kraju meseca pokazivao je da mu je kao stalno zaposlenom s punim radim vremenom plata pala za 25 €. Ispada da je Vandrej, kada se saberu novčana pomoć od Biroa i ono što je u svojstvu privremeno zaposlenog dobijao od škole, bilo više – kako novca tako i povlastica – nego što je dobijao statusom stalno zaposlenog s punom satnicom. „Nešto nije u redu s našim sistemom“, mišljenja je Vandrej.
Priredio i preveo: Milan Lukić