U poslednjih nekoliko godina „separatistički sindikati” požnjeli su u Nemačkoj veliki uspeh fokusirajući se na male i specifične grupe profesija i radnika, pilota i mašinovođa na primer, ponekad obezbeđujući značajan porast plata svojim klijentima. Špiglov tekst o položaju nemačkih radnika, kao naličju nemačkog ekonomskog uspeha Biznis i Finansije prenosi u četiri nastavka.
Deo III
Budući da je situacija tako neizvesna u kategorijama niže plaćenih grupa, predsednik ‘Ver.dija’ Bsirske zalaže se za uspostavljanje „socijalne komponente.“ Bertold Huber, predsednik IG Metall, takođe želi da se bori za svoje radnike, zalažući se za rešavanje problema koji se ne tiču samo većih plata u tekućim sporovima oko visine primanja. U intervjuu za Spiegel početkom marta, kada su razgovori tek počinjali, on je rekao da IG Metall „nije samo mašina za pravljenje novca.“ U prošlosti, to bi bila preterana izjava za predsednika IG Metall, s obzirom da je ovaj sindikat proveo decenije u održavanju i brizi za svoje glavne korisnike.
Ali sada je sindikat, takođe, upleten i u rešavanje potreba onih radnika koji imaju manje prava i benefita, i pokušava da im pomogne da dobiju čvrsto uporište. Sindikat je već ubedio više od 1.200 kompanija da takvi radnici dobijaju istu platu kao i redovni članovi IG Metall sindikata. Trenutno je u toku runda kolektivnih pregovora kojom se od poslodavaca želi isposlovati da i članovi radničkih veća u kompanijama učestvuju u donošenju odluka o tome u kojoj meri se i na koji način tretiraju radnici na određeno vreme. I, na kraju, radničke organizacije trenutno pokušavaju da uvere ljude iz sektora za privremeno zapošljavanje da od kompanija u metalnoj i elektronskoj industriji zahtevaju dodatne isplate radnicima. Cilj Unije je da privremeni rad kompanijama učini tako neprivlačnim kako bi one, napokon, bile prinuđene da razmotre i zapošljavanje privremenih radnika pod redovnim uslovima. Unija, takođe, želi da spreči i dalje smanjenje i slabljenje svog radništva.
Sindikalne ‘niše’ kao pretnja solidarnosti
Međutim, veliki sindikati zarobljeni su u dilemi. Prilikom ispostavljanja svojih zahteva za plate – a naročito u trenutku potpisivanja ugovora o kolektivnom sporazumu – po pravilu su uvek morali da naprave ustupke i to onim industrijama i kompanijama koje nisu toliko profitabilne kao neke druge. Ova vrsta kompromisa zahteva solidarnost svih strana uključenih u proces pregovora. Ipak, današnja situacija je takva da nisu sve profesionalne grupe spremne na takve kompromise – oni, u stvari, žele više, pa su neki novi sindikati zakoračili su u taj prazan prostor kako bi ga popunili.
Zvanični establišment zgrožen je ljudima poput Dirka Fogelsanga. Ovaj 55-godišnji advokat iz severnjačkog Bremena strateški je um koji stoji iza nekoliko ‘niša-sindikata’. Ovakve unije izlaze samo ispred i u ime onih članova sa specifičnim zanimanjima, kao što su npr piloti ili vozači u železnici.
U poslednjih nekoliko godina ‘separatisti’ su požnjeli veliki uspeh fokusirajući se na male i specifične grupe profesija i radnika, i, ponekad, obezbeđujući značajan porast plata svojim klijentima. Izgleda da čllanovi tih mini-sindikata uživaju u stalnom usponu, bez obzira na trenutno nezgodno stanje u ekonomiji.
Slabosti i nedostaci velikih sindikata jeste ono iz čega Fogelgang crpi korist. On sa oduševljenjem izvlači benefite iz njihove krize i prosto ne sluša sve te optužbe na svoj račun, o tome kako su njegovi ‘niša – mini – sindikati’ bez osnovnih vrednosti kao što je to solidarnost. “ Pritešnjeni velikom žurbom u obavljanju svojih poslova i sopstvenom glomaznošću, većina tradicionalnih krupnih sindikata radi u skladu s tim da primoravaju svoje članstvo na poslušnost i prihvatanje nametnutih uslova. Tako ispada da je jedina stvar oko koje se mogu dogovoriti s kompanijama u rundama vezanim za kolektivne ugovore jeste onaj segment koji se tiče fiksnih plata.”
„To ne znači da se neki zaposleni međusobno sukobljavaju „, nastavlja on. „Svi se, zapravo, borimo protiv poslodavaca – a od tih naših protivnika želimo da izvučemo što je moguće više.“
Ipak, Fogelsand neće ići tako daleko da bi tvrdio kako je najbolje slediti načelo po kome se svaki esnaf bori samo i jedino za sebe, a da nijedan od ovih grupa ne zastupa opšte sindikalističke ciljeve i ideale. Umesto toga, on kaže da će mini – niša -sindikati i nadalje ostati izuzetak od pravila jer je, zapravo, vrlo malo zaposlenih u situaciji da budu žrtve potencijalne pretnje poslodavaca – kao što su to npr ranjive profesije pilota ili mašinovođa.
Drugim rečima, snažni će pobediti i čak zadobiti još veće naknade u dobrim vremenima, dok će oni koji su lako zamenjivi morati da se zadovolje i sa manjim, čak i u vreme ovog današnjeg ekonomskog procvata.
„Dosad su se mini – sindikati pojavljivali uglavnom na mestima gde je konkurencija slaba“, kaže Just Haukap, ekonomista sa dizeldorfskog univerziteta Hajnrih Hajne i šef nemačke antimonopolske komisije, koji vladu u Berlinu savetuje oko pitanja vezanih za politiku tržišnog nadmetanja. Kao i Fogelsang, on trend mini sindikata vidi mogućim samo kod onih profesionalaca i stručnih grupa koje se ne mogu zameniti nekim drugim zaposlenima unutar kompanije. On takođe smatra i da je, kada je u pitanju kapacitet uspešnosti pregovora u korist zaposlenih, pregovaračka moć retkih i teško zamenjivih stručnjaka veća nego kod većih grupa radnika u velikim sindikatima.
Ali, za razliku od Fogelsanga, Haukap je uveren da platni kolač zaposlenih ne bi bio ništa veći ukoliko bi se veći broj sindikata uključio u borbu za njihov udeo, naprotiv: umesto većeg parčeta samo bi dobili još manje. „Ovo je preraspodela bitke koja se više ne vodi samo između kapitala i rada“, kaže on, „već i među samim zaposlenima.“
Preveo i priredio: Milan Lukić