Pojava druge, digitalne ekonomije je možda najveća promena koja nam se dogodila od industrijske revolucije do danas. Ona je ogromna, tiha, povezana, nevidljiva, autonomna i neretko – inteligentna. Dok svi upiru prstom u Indiju i Kinu kao mesta gde se sele poslovi, malo ko je svestan da su najviše radnih mesta ukrale mašine. Za dve decenije dve ekonomije će se po obimu izjednačiti, doneti prosperitet i još mnogo više ljudi ostaviti bez posla, kaže V. Brajan Artur ekonomista i tehnološki vizionar.
Deceniju pre građanskog rata, 1850. godine, ekonomija Sjedinjenih Država je bila mala – ne veća od italijanske. Četrdeset godina kasnije postala je vodeća svetska ekonomija. U međuvremenu, dogodile su joj se pruge. Železnica je povezala istok zemlje sa zapadom, i unutrašnjost sa obe obale, omogućila pristup industrijskim resursima istoka; pospešila proizvodnju čelika. Posle toga u ekonomiji više ništa nije bilo isto.
Nešto tako moćno kao železnica, ovog puta u sferi tehnologije, ponovo se rađa ispred naših očiju iako ga možda nismo svesni, smatra, V. Brajan Artur, ekonomista, i inženjer autor teksta „Druga ekonomija“ (septembar 2011.) i mnogo citirane knjige „Priroda tehnologije: šta je to i kako se razvija“ (Free Press, August 2009).
Čini se, smatra Artur, da se „nešto zaista ozbiljno“ dešava sa informacionim tehnologijama, a to „nešto“ prevazilazi korišćenje kompjutera, društvenih medija i trgovine preko Interneta. Poslovni procesi koji su se nekad odvijali između ljudskih bića sada se obavljaju elektronski i zauzimaju svoje mesto u nevidljivom domenu koji je isključivo digitalan. S jednim takvim primerom sreli smo se svi na aerodromu: kada treba da se čekiramo više se ne obraćamo čoveku koji stoji iza pulta već mašini koja istovremeno obrađuje naše podatke o karti, dodeljuje nam mesto u avionu, izdaje traku koju ćemo staviti na svoj prtljag i tokom celog tog procesa upušta se dijalog sa sa mašinama koje prepoznaju naše podatke, obrađuju ih i bezbednosno ih proveravaju. Komunikacija se odvija među serverima koji su povezani sa satelitima i imaju neograničene mogućnosti i brzinu rada.
Drugi primer je upravljanje lancem otpreme roba. Pre dvadeset godina, ako biste slali teret preko Roterdama u centralnu Evropu, ljudi sa papirnim blokovima u rukama bi registrovali dolazak, proveravali tovarne listove, popunjavali papirologiju i telefonirali ka odredištima da obaveste nadležne ljude dalje. Danas takve pošiljke idu preko RFID portala, gde se skeniraju, digitalno slikaju i automatski šalju. RFID portal je u direktnoj vezi sa pošiljaocem, ostalim depoima, dobavljačima, usputnim destinacijama i pomno prati, kontroliše ili menja rutu ako je potrebno, sve zarad optimizacije tokom puta. Ono što su nekad radili ljudi, danas se radi serijom ’razgovora’ između udaljenih servera.
Ta druga ekonomija je „ogromna, tiha, povezana, nevidljiva i autonomna (u smislu da su je ljudska bića osmislila, ali da nisu direktno uključena u njeno funkcionisanje).“ Ona funkcioniše na daljinu i globalna je, uvek je funkcionalna i beskonačno prilagodljiva. Sama se i „leči“ – biološki izraz za koje autor kaže da zapravo to i jeste jer digitalnu ekonomiju zamišlja kao ogroman isprepletan sistem korenja, poput korenja drveta jasike koje pored nadzemne ima mnogo masivniju podzemnu strukturu. Ni ova metafora nije savršena jer je razvoj ovakvih sistema komplikovaniji od korenja jasike, budući da se povezuje sa drugim sistemima ‘u letu’, samoizgrađuje i samoorganizuje.
Drugi svet
Koliko je ova ekonomija velika danas? Grubo rečeno za dve decenije dostići će veličinu „fizičke ekonomije“ .
Ova ekonomija ne stvara ništa opipljivo, ne sprema moj krevet u hotelu i ne donosi mi sok od narandže, ali radi zaista strahoviti broj operacija: pomaže arhitektama da prave zgrade, prati prodaju i lager, isporučuje robu iz tačke A u tačku B, obavlja bankarske poslove, proračunava, naplaćuje, navodi avione, pomaže dijagnosticiranju, navodi lasere pri operacijama itd.
Postoji paralela između ove ekonomije i onoga što biolozi nazivaju inteligencijom. Ne ljudskom inteligencijom, već inteligencijom koju biolozi opisuju kao sposobnost organizma da oseća nešto, menja se i reaguje – slično kao bakterije. Ako bakteriju ešerihiju koli stavite u neravnomerno koncentrisani rastvor glukoze ona će se pomeriti ka delu sa većom koncentracijom šećera. Biolozi bi to nazvali inteligentnim. Meduza nema mozak, ali ima mrežu nerava koja joj omogućava da oseti i odgovarajuće reaguje. E ta ’mreža nerava’ jeste zapravo digitalna ekonomija, koja obuhvata i prožima „fizičku ekonomiju“.
U čemu se sastoji kvalitativna promena? U industrijskoj revoluciji pojava parne mašine označila je stvaranje „mišićnog sistema“ industrije koje su činile sve složenije mašine. Druga ekonomija stvara mrežu neurona unutar i oko opipljive privredne strukture.
Da li smo na pragu revolucije? Artur smatra da bi se moglo reći da smo na pragu najveće promene u istoriji ekonomije jer ona unosi inteligentno automatsko reagovanje u njeno tkivo. Ne postoji kraj tog procesa niti mesto gde bi se ovaj proces morao zaustaviti.
“Nisam zainteresovan za naučnu fantastiku, ne pričam o kiborzima, ne predviđam singularitet“, piše Artur, „već jednostavno skrećem pažnju na promenu koja se odvija negde duboko. Vrlo je verovatno da ću za 15 godina kada se na primer budem vozio do Los Anđelesa biti u kolima bez vozača, u saobraćajnoj traci u kojoj će moja kola komunicirati sa drugim kolima i nekim sistemom koji upravlja celokupnim saobraćajem. Druga ekonomija kreira za nas tiho i neprimetno, jedan drugačiji svet,“ zaključuje Artur.
A ko će da radi?
Kao i sve, i ovakav razvitak ima lošu stranu a to je pre svega, gubitak radnih mesta. Ako govorimo o produktivnosti, ona može da poraste ako jedan te isti broj ljudi može da proizvide za 2,4 odsto nečega više ili ako nešto može da bude proizvedeno sa 2,4 odsto ljudi manje. Oba procesa se događaju istovremeno. Svaka osoba pojedinačno postaje sve efikasnija, a istovremeno ostvarujemo veći društveni proizvod sa manje ljudi. Kao u primeru sa aerodromom, gde je sve manje ljudi na desku za čekiranje. I dalje, naravno, neko treba da podigne prtljag i stavi ga na traku ali mnogo rutinskih poslova utonulo je u ’drugu ekonomiju’. „Plašim se da nam rasprave o odlascima poslova u Indiju i Kinu zamagljuju stvarnost, a da je, zapravo, mnogo više poslova skliznulo u digitalnu ekonomiju“, kaže Artur.
Iz svega ovoga treba naučiti dobru lekciju. Sekundarna, digitalna ekonomija će sigurno biti veliki pokretač rasta i prosperiteta u ostatku ovog veka i nadalje. Ali, možda neće obezbediti posao svima i zato će ključni izazov biti ne obezbeđivanje prosperiteta nego njegova distribucija.
Kejnz je 1930. godine napisao čuveni esej „Ekonomske perspektive naših unuka“. Čitajući ga danas u eri tih unuka, zaprepašćen sam koliko je tačan, kaže Artur. Kejnz je govorio da će životni standard u naprednim zemljama za sto godina biti četiri do osam puta viši od tadašnjeg i da će tehnologija ostavljati ljude bez posla, ali da će problem proizvodnje dovoljnih količina robe biti rešen. Da smo ga pitali kako on to zamišlja možda bi rekao da predviđa da će u svetu biti mnoštvo fabrika kojima će možda upravljati i roboti.
Stvari nisu baš tako ispale. Imamo sofisticirane mašine, ali umesto individualnih robota imamo kolektivnu automatizaciju – neuronsku mrežu druge ekonomije. Kako ćemo se na nju privići, kako ćemo je iskoristiti i kakvu ćemo korist izvući za naš sopstveni život je na nama, kaže Artur.