Nakon kratke stanke, Međunarodni monetarni fond ponovo traži od zemalja koje mu se obraćaju da pooštre mere prilagođavanja: smanjenje plata, penzija i privatizaciju dela javnog sektora – nepopularne mere bez kojih se ne može, kaže Srboljub Antić, ekonomista koji je Srbiju predstavljao 12 godina u MMF. Sam Fond sporo menja svoje metode rada, uprkos zahtevima zemalja u razvoju da zauzmu vodeće pozicije u njemu.
Biznis i Finansije: Koliko je MMF odstupio od svog klasičnog pristupa (uspostavljanje spoljnoekonomske ravnoteže) i postavljanja uslova zemljama s kojima danas potpisuje stend baj aranžmane?
Srboljub Antić: Finansijska kriza je uslovila preispitivanje instrumenata, procedura, kvota i načina upravljanja MMF-om. U domenu standardnih instrumenta uvedena su dva nova, Fleksibilna Kreditna Linija – FCL i Potencijalna Kreditna Linija-PCL, dok je kod procedura omogućen hitni postupak kojim se vreme odobravanja aranžmana između MMF-a i zemlje članice skraćuje na vrlo kratak period. Promene su bile prisutne i kod uslovljavanja finansijske podrške MMF-a. Fond je dopuštao sporije prilagođavanje fiskalnih i spoljnjih neravnoteža, dok je u slučajevima sistemski važnih zemalja i zemalja rezervne valute podržavao politiku fiskalne i monetarane ekspanzije, čak i u njenim ekstremnim oblicima. Čini se da se ovaj pristup lagano napušta, što je vidljivo na primeru zemalja evrozone koje su ušle u aranžman sa MMF-om. Primeri Grčke, Portugala, Irske i nesto ranije Letonije pokazuju da MMF – zajedno sa ECB I EU koje takođe učestvuju u finansiranju ovih aranžmana – ponovo insistira na oštrom prilagođavanju. To je najvidljivije kod politike dohodaka (nominalnog smanjivanja plata), restriktivnom pristupu pitanjima penzionog sistema, zaštiti bankarskog sistema i ponovnom insistiranju na privatizaciji. Fleksibilnost tržišta rada takođe je deo uslovljavanja kod ovih aranžmana. Moje očekivanje je da će uslovljavanje MMF-a ponovo biti usmereno na relativno brzo prilagođavanje spoljnih i unutrašnih neravnoteža.
B&F: Koliko su na tu delimičnu fleksibilnost uticale, po mišljenju mnogih ekonomista, teške greške koje je MMF napravio tokom Azijske krize?
S. Antić: Određena flekisibilnost koju je MMF pokazao na početku krize delimično je rezultat iskustava koje je institucija imala tokom Azijske i ranijih kriza. U periodu posle 2008., MMF je znatno povećao sredstva za finansiranje neravnoteža (pandan ponašanju centralnih banaka zemalja rezervnih valuta), i produžio vreme potrebno za prilagođavanje. Ipak, jasno je da je neophodna i upotreba nepopularnih mera. Eventualne greške MMF-a se pre mogu sastojati u propustima da se na vreme uoče predzaci kriza i predvidi njihov početak , pre nego u samim reakcijama na njih. A kada do kriza dodje, ostaju samo lekovi koji su nepopularni. Eventualna veza između blage reakcije na krizu u razvijenim zemljama – uz podršku MMF-a takvoj reakciji – kao i dugog vremena trajanja ove krize, tek treba da bude istražena.
B&F: Šta se u osnovi delovanja MMF promenilo time što se sada njegov glavni angažman danas tiče spašavanja evrozone?
S. Antić: Oko tri četvrtine sredstava koja su trenutno angažovana u aranžmanima MMF-a se odnosi na evropske zemlje. Geografska koncentracija je ogromna i to postaje značajan rizik za sam Fond. Jedan broj ostalih zemalja članica ima određene rezerve na ovako veliku finansijsku podršku Evropi. Teško je proceniti šta se promenilo u samom MMF-u usled ove koncentracije zajmova na Evropu, ali je u aranžmanima sa zemljama evrozone vidljivo da (1) MMF nastupa u okviru trojke, zajedno sa EU I ECB I obezbeđuje trećinu ili manje sredstava za programe u zemljama evrozone. Čini se da MMF nije najsnažniji igrač u ovom trijumviratu. (2) Ovi programi se sprovode u uslovima kada se, bar trenutno, ne računa s promenama monetarne suverenosti i režima kursa. Zauzvrat, zemlje pod programima uživaju otvorenu ili prikrivenu podršku emisione banke.
B&F: Brazil, Kina i Indija saglasili su se da pomognu Evropi ali žele veće učešće u odlučivanju, pa i ključno mesto u MMF. Taj zahtev je bio stavljen van stola kad je imenovana Kristin Lagard, ne samo Evropljanka nego i Francuskinja umesto Francuza, ali su pri naimenovanju prvog čoveka Svetske banke ti zahtevi dodatno ojačali. Da li će po Vašem mišljenju sledeći direktor MMF biti iz neke od zemalja u razvoju?
S. Antić: Spekulacije oko izbora direktora MMF koji ne bi bio iz Evrope počele su nakon povlačenja Rodriga Rata sa te funkcije 2007. godine. Tada je, bar privremeno, postojao nagoveštaj na Bordu MMF-a da je, nakon mandata Dominika Štraus Kana, vreme da neko iz zemalja u razvoju postane direktor MMF-a. To se nije dogodilo ali je u obe inistitucije (MMF I SB) vidljivo da pritisak za transparentan proces izbora direktora raste. U nekoliko poslednjih izbora u obe institucije postojalo je više kandidata za direktore, ali mislim da se džentlmenski dogovor dve najsnažnije grupacije oko izbora čelnih ljudi neće brzo menjati.
B&F: Prema podacima MMF, udeo EU u svetskoj ekonomiji pašće na 17% do 2017. godine, dok će učešće azijskih zemalja porasti na 31% 2017. Koliko će to po Vašem mišljenju uticati na preraspodelu snaga?
S. Antić: Svaka promena u odnosima BDP-a zemalja članica se posle nekog vremena iskazuje u promenama nivoa i relativnih odnosa kvota. Iako su kvote u poslednje vreme menjane dva puta, uz promenu načina određivanja glasačkih prava u Fondu, nedavno ponovno razmatranje faktora koji odredjuju kvotu i formula po kojoj se kvote izračunavaju može značiti da će uskoro doći do novog usklađivanja. Nedavno je izvršena i promena načina određivanja glasačkih prava, kojom su favorizovane manje zemlje i zemlje u razvoju. Pored toga, dogovoreno je da se izmeni struktura Borda izvršnih direktora, u kome bi dve evropske konstituence bile zamenjene sa dve nove konstutuence zemalja u razvoju. Takođe je primetno da je Kina dobila poziciju zamenika direktora Fonda, kojih sada ima četiri.
B&F: Mnogi ekonomisti smatraju ovu krizu krucijalnim dokazom kolapsa neoliberalnog modela na kojem su MMF i SB zasnovane. Da li se slažete s ovim mišljenjem?
S. Antić: Pre bih rekao da je neoliberalni model u krizi, ali ne mislim da će sadašnja hiperaktivnost države u ekonomiji proizvesti neki dugoročniji ekonomski efikasan model. Ono što je sigurno je da političarima odgovara nova priča o tome da država – to jest oni – otvaraju ili stvaraju radna mesta, umesto da se to dešava ili ne dešava na tržištu. Na ekonomska kretanja u uslovno rečeno zapadnim društvima, pa i na sam model razvoja utiču duboke strukturne promene kroz koje ona prolaze. Relativno se brzo menja ekonomska struktura razvijenih zemalja, pre svega SAD, demografske promene takođe imaju svoj uticaj, kao i promene u produktivnosti posmatrane po geografskim regionima.
Razvijene zemlje polako gube srednji sloj, dok ekonomski jača jedan mali postotak stanovništva, pre svega onaj koji (preko vlasništva ili upravljanja predstavlja berze i finansijske institucije. U dovoljno dugom roku dolazi do gotovo ekstremnih situacija kada mali procenat stanovništva poseduje ogroman deo bogatstva ili kontroliše veliki deo BDP neke zemlje. Ako dođe do pada tražnje, tada taj mali postotak bogatog stanovništva ne može da nadomesti pad tražnje rastom svoje potrošnje. To je jedan od razloga dugog trajanja sadašnje krize. Ravnomernija raspodela dohodaka i vlasništva, uz potpunu odgovornost svih – pa i bogatih – za svoje ekonomske odluke, pogodovala bi bržem oporavku.
Brzo demografsko starenje razvijenih društava ima konsekvence za njihovo sporo makro prilagođavanje. Starije stanovništvo, uz slabiju sklonost ka preduzetništvu, ima tendenciju da preferira veću socijalnu sigurnost, što nameće dodatne troškove budžetima kroz subvencije penzionim fondovima i rast rashoda za zdravstvene usluge. U takvim uslovima izlazak iz krize je usporen.
Može se postaviti teza da je najnovija kriza izazvana delimično promenama u produktivnosti između razvijenih zemalja i zemalja Istočne Azije. Razvijene zemlje su izgubile deo proizvodnih kapaciteta i zaposlenost, dok je sve drugo u strukturama društava ostalo manje više isto. Njihova delimična deindustrijalizacija i prevast usluga (odnosno pad produktivnosti) uslovljava veoma spor oporavak, koji ne donosi rast zaposlenosti (takozvani “jobless recovery”).
Spori izlazak iz krize i odsustvo ekonomske dinamike doprinosi stavovima da je neoliberalni model doživeo kolaps. Moje mišljenje je da je ipak rano za takve stavove, ali da je vreme “čistih modela” na izmaku i da će naredna decenija biti vreme hibridnih modela razvoja.
Tanja Jakobi
Finansije Top 2011/12