U Centralnom institutu za konzervaciju radi se danonoćno na spašavanju najvrednijih dela iz nacionalnih i privatnih zbirki. Konzervatori se podjednako dobro snalaze kako pod svojim krovom – dok rukuju najsavremenijom tehnologijom vrednom stotine hiljada evra – tako i na terenu, kada spavaju pod vedrim nebom ili – još rađe – kod „snaše” koja rado kuva.
Na beogradskim Terazijama u trospratnom zdanju s početka ovog veka smešten je Centralni institut za konzervaciju (CIK), „najmlađi” među državnim institucijama – prosečna starost zaposlenih je jedva 30 godina. Nadvijeni nad bele stolove u belim prostorijama i u belim mantilima, s lupama, skalpelima i hemikalijama, u striktnim konzervatorskim uslovima rade „u striktno neformalnoj atmosferi”. Ovih dana njihovi „pacijenti” su slike iz zaostavštine Petra Lubarde, ali i starorimski nalazi sa lokaliteta Feliks Romulijana. Tu je i felon Mitropolita Zagrebačko-ljubljanske eparhije kojeg popravlja Ivana Bugarinović, sveža pripravnička snaga, dok njena starija koleginica Marija Labudović uređuje pirotski ćilim iz privatne italijanske kolekcije.
“Radi se danonoćno”, kaže Ivana, dok Marija dodaje da “ovde nema kartica koje se otkucavaju – radi se dokle god ima posla”. Četkice, boje, špahtle, infracrvene lampe za grejanje materijala i respiratori za uklanjanje otrovnih isparenja nastalih zagrevanjem hemikalija i zaštitnih supstanci – sve ovo ne bi li se sprečili i usporili procesi koji razaraju baštinu. U Institutu je desetak stalno zaposlenih a ostali su saradnici angažovani na projektima.
Za okupljanje mladih stručnjaka za starine od velike kulturološke vrednosti, glavni „krivac” je direktorka ove institucije, Mila Popović-Živančević. Sredinom devedesetih uspeo je pokušaj da „u gotovo nemogućim uslovima animiram mlade s kojima sam delila isti optimizam”. Tako je osnovano odeljenje preventivne zaštite baštine, „DIANA” – jezgro današnjeg Instituta CIK, osnovanog 1997. Put do renomiranih evropskih i američkih instituta, univerziteta i muzeja vodio je preko stipendija za školovanje, dok je Živančević “uglavnom jurila za mogućnostima da naši tek upisani brucoši odmah idu u strane škole”. Danas, uz mladost, imaju i odlično obrazovanje: na višestruke specijalizacije odlaze mahom u Italiju i Francusku, da bi u CIK-u, potom, primenili najsavremenije konzervatorske tehnike. Uz znanje, Institut, zahvaljujući donacijama italijanske, francuske, američke i kanadske vlade, poseduje najsavremeniji skener i laser vredne 150 hiljada evra, i dodatnu opremu u vrednosti od 250 hiljada evra. Namenjena je budućem ateljeu za konzervaciju i biće instalirana po završetku adaptacije zgrade, tokom ove i naredne godine.
Konzervatori i za prirodu
Trenutno su „na tapetu” platna Lazara Lazarevića, kojima se koriguju neravnine i reljefne deformacije. Na “terapiji” su i platna Veljka Petrovića – retuširaju ih uoči predstojeće izložbe. U toku je i „reanimacija” ostavštine Petra Lubarde, u kojoj učestvuju i italijanski konzervatori. Zaštita dela modernih slikara je veliki izazov kako za naše tako i za strane stručnjake jer se suočavaju sa novim materijalima, kaže šef centra za konzervaciju Tanja Nedeljković. Konzervatori, ističe ona, u rekonstrukciji obično rade „po starovremski”, pa primenjuju tehnike i materijale iz prohujalih epoha. Za razliku od tehnika i materijala iz starine, supstance i hemikalije našeg doba – te njihova primena na dela savremene umetnosti – oblast su konzervacije koja se tek osvaja. Cena konzervacije zavisi od težine oštećenja, kompleksnosti metoda, vrste istraživanja i materijala, kao i broja stručnjaka uključenih u rad na predmetu.
“Kada je dobro već toliko devastirano da se fizički ne može povratiti u početno stanje, postavlja se etičko pitanje – smemo li delovati na original savremenim metodama i materijalima? Što manje intervencije a što više prevencije – geslo je moderne konzervacije,” smatra Živančević, “jer, kad dođe do intervencije, onda je već kasno”. Jedan od skorašnjih takvih slučajeva je i dečak sa Čukur-česme. Spašen je zahvaljujući skeneru i trodimenzionalnoj mapi koju je Institut posedovao pre no što je ovaj spomenik ukraden. „Uhvaćeni su u poslednjem trenu, kada je dečak već bio isečen na komade a listovi tanjeni macolama u ‘sirovinu’ spremnu za pretapanje u livnici”.
Malo je poznato da „baštinu” ne čine samo kulturna već i prirodna dobra. Strategija održivog razvoja danas je vodeća ideja i u svetu konzervatora. Uz dva stuba – ekonomski prosperitet i društvenu ravnotežu – od pre dve decenije u Strategiju je ugrađen i treći: kulturna i prirodna baština čovečanstva. „Amazon nije samo vlasništvo Brazilaca već čovečanstva”, napominje Živančević, „baš kao što su i Himalaji, ruske stepe i tajge, polarne kape, mora i okeani… Svim bićima potrebni su čist vazduh i čiste vode, očuvana priroda, i zato svi, pojedinačno i kolektivno, preuzimamo odgovornost za ono što u tom sistemu činimo. U naš poziv spada i zaštitita prirode.”
I prirodni faktori utiču na kulturna dobra – često su to neodgovarajuća temperatura ili vlaga, izloženost suncu i vazduhu, zemljotres ili poplava. Tu su i posledice ljudskog delovanja – od ratova do zagađenja ili nesavesnog građevinarstva. Česta su i mehanička oštećenja usled neadekvatne zaštite ili, jednostavno, „nebrige društvene zajednice za svoja dobra. Konzervacija se odnosi i na obezbeđenje okruženja na kojem se lokalitet nalazi. Lokalitet nije samo arheološko nalazište, već i prirodno dobro i bogatstvo jedne oblasti”, objašnjava direktorka Instituta.
I sama zgrada CIK-a zrela je za konzervaciju, konstatuje tehnički direktor Instituta Ratko Savić, dodajući da je u njoj tokom Drugog svetskog rata bio smešten nemački centar za antisovjetsku propagandu. Danas su po prostorijama naslagane “kule i gradovi” stručne periodike i fascikli, papira, fotografija, knjiga, biltena, diskova… Tu je i pozamašna kutija s natpisom “Razglednice”, u kojoj je nekoliko stotina „pozdrava” iz svakog kutka planete. Mnoštvo egzotičnih fotografija, od „tibetanske delegacije” s nekog konzervatorskog simpozijuma, do razglednice britanske kraljice Elizabete i likova iz crtaća South Park. Prostorije pastelno zelenih tonova u prizemlju iz Balkanske buduća su lokacija prodajno-izložbenog centra Instituta. U njemu će posetioci moći da kupe „komadiće” baštine: knjige, publikacije, suvenire, mape, monografije, fotografije, muzičke diskove… Interesantno je i to što se među “najveće ljubitelje” literature o arheologiji i konzervaciji ubrajaju i pljačkaši kulturnog blaga. Čitanjem stručnih tekstova postaju odlično obavešteni o lokalitetima i onome što je na njima pronađeno. Tako precizno određuju koje će nalazište biti meta njihove „posete”.
Kada je reč o terenu, CIK trenutno radi preventivu muzejskih depoa i bibliotečkih arhiva širom Srbije. Drugi vid terenskog rada su letnje škole – letos je to bila Kale-Krševica kod Vranja, tačka najdubljeg prodora starih Grka na Zapadni Balkan. Svakog avgusta CIK je u etno-selu Ravna kod Knjaževca. Studenti tokom letnje prakse obično borave u nekoj školi najbližoj lokalitetu: I danas se spava u vrećama pod otvorenim nebom, uz šator i vatricu, opisuje Živančević, „ali, od vremena kada sam ja bila studentkinja, terenski rad se promenio – nema više te ‘Indijanadžonsovske’ priče. Najčešće se boravi i obeduje u iznajmljenim seoskim kućama u kojima nam ‘snaša’ priprema obroke. Na terenu ima malo vremena za sve što nije rad na samoj lokaciji.” Na pitanje šta je potcenjeno kada je u pitanju nacionalna baština, odgovara da su to „definitivno Polimlje i sela iznad Prijepolja, kao i Đerdapska klisura – pravi biseri koje ljudska ruka ne treba da dira.”
Milan Lukić
broj 85, mart 2012.