Di Vard Hok je sa dvadeset pet godina bio na ivici ličnog bankrotstva jer se nemilice zaduživao preko kreditnih kartica. Kako je već imao dvoje dece a treće bilo na putu, prihvatao je bilo koji posao da bi preživeli, zaklevši se da će „iseckati svaku kreditnu karticu“ koju je do tada posedovao i ubuduće trošiti samo onoliko koliko ima na računu. Petnaest godina kasnije, Hok je brinuo o jednoj posebnoj kartici, ne zbog minusa, već zbog miliona dolara na njoj. Bila je to Visa kartica, njegov izum koji je napravio revoluciju u bankarskom poslovanju.
Finansijski problemi sa kojima se Hok suočavao u mladosti bili su tipični za sredinu u kojoj je odrastao. Rođen 1929. u mnogočlanoj porodici u ruralnoj Juti, detinjstvo je proveo u kolibi bez kanalizacije i kupatila i vaspitavan je da ga čeka težak rad da bi preživeo. Školu nije voleo ali je obožavao da čita knjige o velikim istorijskim vođama i da vodi beskonačne debate, što mu je omogućilo da kao državni šampion u govorništvu dobije skromnu stipendiju Veberovog koledža mladih. Tokom narednih godina dobijao je poslove nižih rukovodilaca u različitim finansijskim institucijama, ali je često ostajao bez posla jer nije hteo da se prilagodi kompanijskim pravilima. To je porodicu dovodilo na rub opstanka, pa je odlučio da se odrekne ambicija i „priključi gomili“ na nekom monotonom ali sigurnom poslu do penzije.
Prijavio se na konkurs koji je raspisala lokalna National Bank of Commerce i godinu dana radio različite poslove, dok ga nije zapazio predsednik banke Maksvel Karlson i odredio da pomogne oko uvođenja programa kreditnih kartica, na osnovu licenci kupljenih od Bank of America. Iako je Hok izjavio da on lično ne namerava da koristi nijednu kreditnu karticu – izabran je za posao. Uprkos ličnoj odbojnosti, nedostatku sredstava, tehnologije i primenjivog iskustva, Hok je odlično odradio poveren zadatak jer se ispostavilo da su nedostatak pravila i haos koji su pratili uvođenje sistema za njega idealan poslovni ambijent. Kao nagradu dobio je mesto direktora odeljenja kreditnih kartica.
Hok, naravno, nije bio oduševljen ali je prihvatio ponudu i u tom svojstvu je 1968. prisustvovao sastanku na kome se raspravljalo o problemima sa licencama koje su kupovane od Bank of America. Potonja je jedina ubirala profit od toga, jer su licence naplaćivane gotovinom, nije bilo odgovarajućih uputstava za primenu, delotvornog načina razmene informacija među bankama, niti organizovanog mehanizma za rešavanje problema. Autorizaciju su pratili mnogobrojni problemi pa je rastao broj krivotvorenih kartica, ali i nesolventnih klijenata koje banke nisu detaljnije proveravale zbog trke za zaradom. Sastanak se pretvorio u buran sukob, pa je Bank of America odlučila da kupci licenci oforme radnu grupu koja će rešiti nagomilane probleme. Za predsedavajućeg je predložen Hok, koji je prihvatio naimenovanje tek kada mu je garantovano da će imati aposlutni nadzor nad programom koji treba da sprovede.
Kreativni tiranin
Tokom naredne dve godine on je praktično srušio postojeći sistem i napravio revoluciju. Njegova zamisao je bila da nova organizacija bude zasnovana na kooperativnoj strukturi i digitalnoj tehnologiji koja je tek počela da se rađa. Mnogo pre nego što je to postalo stvarnost, Hok je vizionarski perdvideo trenutni transfer novca i plaćanja između entiteta 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji i bez papirologije. Međutim, da bi ostvario takav koncept, morao je da izdejstvuje da već postojeći sistem bude, umesto na licenci, zasnovan na partnerstvu banaka koje bi sarađivale u obavljanju finansijskih transakcija putem kreditnih karica iz bilo kog dela sveta. Drugim rečima, Bank of America bi morala da se odrekne kontrole i postane jedan od partnera. Banka je to u početku glatko odbila, ali je Hok, što strastvenim ubeđivanjem, što prikrivenim pretnjama o negativnom publicitetu, uspeo u svojoj nameri i 1970. Bank of Amerika je prenosom vlasništva omogućila da se osnuje National Bank – Americard Incorporated (NBI), kao nezavisna, neprofitna organizacija.
Međutim, sledeći korak nije bio nimalo lakši: Hok je prihvati opciju da se povuče iz cele priče ukoliko ne uspe da pridobije barem dve trećine od 2.700 vlasnika licenci da prihvate novi sistem i potpišu ugovor sa NBI, koji bi im za uzvrat obezbedio pravo glasa proporcionalno njihovom učešću u ukupnom obimu kreditnih kartica. To je značilo da bi žestoki konkurenti morali da počnu da sarađuju i da bi svaka od članica morala da bude sposobna da prihvati bilo koju „Bank Americard“, izdatu od bilo koje banke u bilo kom kraju sveta. Hok je, kao da vodi predizbornu kampanju, putovao širom zemlje da bi objasnio prednosti novog sistema. Uz pomoć Bank of America dobio je pristanak najvećih banaka i to mu je, uz njegovu izuzetnu govorničku ubedljivost, doprinelo da na kraju ubedi svih 2.700 vlasnika licenci da se pridruže NBI. I sve je to, umesto za planiranih devet, uspeo da uradi za tri meseca.
Da bi preuzeo vođstvo nove organizacije, dao je otkaz u National bank of Commerce i preselio se u San Francisko. Početak novog poduhvata je bio uzbudljiv, jer pod rukovodstvom Hoka organizacija nije imala zvanična radna mesta, utvrđenu strukturu niti bilo šta od formalnosti. Hok je bio nepresušan izvor ideja, ali i pravi tiranin prema saradnicima da se one sprovedu, ne trpeći greške. I pored toga, njegove ideje su bile toliko zarazne, kao i umeće da bira ljude koje je vodila strast da primene nešto novo, da je NBI ređao uspeh za uspehom. Prvo su se fokusirali na problem krivotvorenja kartica i likvidnosti klijenata, što je rezultiralo smanjenjem broja izdatih kreditnih kartica za oko četiri miliona, ali je istovremeno promet uvećan za milijardu dolara.
Ali konačni uspeh NBI je zavisio od primene digitalne tehnologije, za čiji razvoj je Hok odabrao poseban tim. Međutim, ispostavilo se da American Express ima sličan plan i da je ubedio najmoćnijeg člana NBI – Bank of America da se priključe njihovom konceptu kreiranja nacionalne mreže. Pred samo potpisivanje ugovora Hok je krenuo u kampanju da to spreči, ubeđujući članove upravnog odbora da će krajnji rezultat biti podređivanje njihovih interesa vlasniku sistema. I opet je njegova govornička veština nadvladala, a NBI se povukao iz tog posla.
Prvi elektronski sistem plaćanja
Ali sada je veoma brzo morao da razvije sopstvenu tehničku podršku, za šta u to vreme nije bilo primera na koji bi se ugledali. Hok je okupio izuzetne stručnjake i uspeli su da izgrade ono što će postati poznato kao BASE I – Eksperimentalni sistem bankarske autorizacije. Kada je uveden 1973. bio je to prvi elektronski sistem plaćanja, izgrađen pre roka i ispod planiranog budžeta, dok je sistem American Express još visio na grani. Hokov sistem je smanjio vreme autorizacije kreditne kartice sa pet minuta na 56 sekundi i uveo na poleđini kartice magnetnu traku, koja je služila za prenos i verifikaciju stanja na računu.
U vreme kada je NBI uređivao svoju tehnološku strukturu, Hok je predviđao ne samo domaći, već i međunarodni sistem monetarne razmene. U tom cilju je negovao odnose sa više inostranih banaka i osnovao međunarodni ekvivalent NBI pod nazivom IBANCO. Međutim, dok je poslovanje unutar SAD funkcionisalo pod jedinstvenim imenom „Bank Americard“, IBANCO je raspolagao sa više imena kreditnih kartica. Hok je uspeo da se izbori za zajednički brend sa imenom VISA, kao simbola slobodnog putovanja i pristupa bez granica, što je imalo fantastičan odjek na globalnom tržištu.
Da bi realizovali ideju, Hok i njegov tim morali su da zamene milione kreditnih kartica, trgovačkih potpisa i drugih pratećih delova novim logotipom „Visa“. Očekivalo se da će to trajati godinama, a obavljeno je za samo 18 meseci. Do 1980. Hok je „Bank Americard Visa“ načinio najvećom organizacijom na svetu, sa 53,5 odsto svih bankarskih transakcija preko kreditnih kartica u SAD, a zadobio je i 64 miliona korisnika. Ono što je bilo još značajnije, odeljenja kreditnih kartica za banke više nisu predstavljala trošak već vredne profitne centre.
Zorica Žarković