Ovogodišnju Nobelovu nagradu iz ekonomije dobili su Elvin E. Rot i Lojd Šepli “za teoriju stabilnih alokacija“, odnosno za istraživanje kako da se usklade različiti ekonomski agensi. Ekonomistima su njih dvojica od ranije poznati, ali javnosti koja prati popularnu ekonomiju nisu. Ovo je doduše čest slučaj – ovakve nagrade retko dobijaju medijski eksponirani ekonomisti poput Štiglica i Krugmana, koji se publici obraćaju jednostavnim jezikom.Čak bi i pomalo ekscentrični Džon Neš ostao poznat jedino stručnoj javnosti da ga u oskarovskom filmu Blistavi um nije glumio Rasel Krou. Da bi oni dobili medijsku pažnju kakvu zaslužuju nudimo vam najjednostavniji prikaz Šeplijeve i Rotove teorije pomoću metode za najbolje uparivanje donatora i primalaca bubrega. Drugim rečima nudimo vam odgovor na pitanje kako na najbolji način izvršiti raspodelu tako da svi budu zadovoljni.
Kao što je i uobičajeno, pre svake objave dobitnika Nobelove nagrade naučni krugovi često bivaju preplavljeni raznoraznim tračevima o mogućim laueratima, iako su nominacije tajne još 50 godina nakon što se nagrada dodeli.
Najčešće se spominjao Kenet Rogof sa Univerziteta Hardvard u Bostonu, prvenstveno zbog svojih istraživanja o uzrocima i posledicama dužničkih kriza. Šuškalo se još i o nominacijama Sir Entonija Atkinsona sa Univerziteta Oxford za njegov rad na ekonomskim nejednakostima, te Angusa Ditona sa Univerziteta Princeton za istraživanja o ekonomskom blagostanju i Stivena A. Rosa sa MIT-a za teoriju određivanja cena pomoću arbitraže…
Lista mogućih kandidata je podugačka. Iako ne treba umanjiti naučni doprinos nijednog potencijalnog kandidata, naučnicima uvek bude nekako draže kada se nagrada dodeli onome ko je proveo više vremena, ako ne i decenija marljivo objavljujući u relevatnim svetskim časopisima, postavljajući fundamente teorija kojima se ekonomska nauka danas obilato koristi, a manje vremena samodopadno prepucavajući se preko medija sa akademskim neistomišljenicima.
Štaviše, mi naučnici smo navikli da ovakav vid prepoznavanja naučnih dometa kasni i po nekoliko decenija, jer je poznato da samo najsolidnije teorije prolaze test vremena neosporene.
Tako su zapravo Neš i Šepli savremenici, delujući sredinom prošlog veka; koliko je prvi važan za nekooperativno delovanje unutar teorije igara, toliko je potonji važan za njegov kooperativni pandan. Štaviše, Šepli je izgradio teoriju čije je obrise Neš izneo u radu naziva “A Bargaining Problem“ (problem pregovaranja) objavljenog u prestižnom časopisu Econometrica 1950.godine, a za koju je ideju dobio dok je još bio student.
Šeplija i Neša ne veže samo grana ekonomije kojom su se bavili, već i činjenica da su obojica svojevremeno obavljali istraživanja u RAND korporaciji koja je imala vodeću reč pri definisanju vojnih strategija SAD-a od 1950-ih nadalje. No ipak najveći doprinos Šeplija ostaje onaj unutar tzv. “problema stabilnog braka“ za koje je ponudio rešenje u vidu Gejl-Šeplijevog algoritma.
Za ilustraciju, pretpostavimo da postoji n žena i n muškaraca, a svako od njih rangira sve pripadnike suprotnog pola, gde 1 predstavlja najpoželjnijeg, a n najmanje poželjnog partnera. Problem se sastoji u tome što je potrebno spariti žene i muškarce na takav način da ne postoji muškarac ili žena koji bi radije imali neke druge partnere nego one koje već imaju – ako takvi muškarac ili žena ne postoje, brakovi su stabilni. Normalno, ako za pojedinog muškarca ne postoji poželjnija partnerka od one koju trenutno ima, onda i nema podsticaja da promeni svoj izbor. Iako sama formulacija problema izgleda trivijalna, njegovo rešenje to nije.
Šepli je odgovor zamislio na sledeći način: u prvoj rundi svaki nezaručeni muškarac zaprosi partnerku koju najviše preferira. Ona onome koga i sama najviše preferira odgovara sa “možda“ te postaje provizorno verena za njega, a ostalima odgovori sa “ne.“ U drugoj rundi, muškarci ponavljaju proces, proseći sve partnerke bez obzira na to jesu li već zaprošene ili ne. Štaviše, ženama je dozvoljeno da odbace svog sadašnjeg partnera ako naiđe prosac kojeg više preferiraju. Zašto je ovaj algoritam tako važan?
Kao prvo, on osigurava da svi muškarci i žene konačno završe u braku, i to nakon konačnog broja rundi u kojima se bira. Kao drugo, algoritam osigurava stabilnost brakova. Takav vid uparivanja generiše raspodelu koja je Pareto efikasna i stabilna, što predstavlja fundamentalni koncept u ekonomiji. Štaviše, sama ideja je toliko genijalna da čak funkcioniše i kada (teoretski) dopustimo mogućnost istopolnog uparivanja.
Bez obzira na ingenioznost gorespomenutog algoritma i drugih doprinosa teoriji koje je Šepli ostvario u svojoj dugoj karijeri, teško je da bi dobio Nobelovu nagradu da nije bilo Elvina Rota koji je istu primenio na nizu problema kao što su uparivanje diplomiranih doktora i stručnih praksi, srednjoškolaca i srednjih škola u Njujorku, i bolesnika i donora bubrega.
Po vokaciji eksperimentalni ekonomista, Rot je iskoristio ključna načela u teoriji igara kako bi dizajnirao tržišta na kojima cena nije alokativni mehanizam. Na primer, supruga želi svom mužu da donira bubreg, no oni nisu biološki kompatibilni, pa transplantacija nije moguća. Ali možda se mogu zameniti za bubreg sa nekom trećom osobom čiji bubreg odgovara, a ta osoba želi nekoj četvrtoj osobi donirati bubreg. Normalno, razmena će se dogoditi samo ako potonjem odgovara bubreg prve žene. Generalno, ideja je najvećem mogućem broju bolesnika naći nove organe, a Šeplijev algoritam garantuje da će svi bolesnici dobiti bubreg koji im najviše odgovara. Tako je 2008. godine simultano spašeno šest života, čak šestostranom razmenom odgovarajućih organa.
Činjenica da je Rot ipak dobio Nobelovu nagradu govori o tome da struka jednako vrednuje i one koji su ekonomsku nauku oplemenili za nove teorije, kao i one što su tim teorijama našli svakodnevnu primenu koja je zasigurno promenila živote mnogih na bolje. Sa druge strane, nagrada Rotu se može interpretirati i kao ulazak bihevioralne i eksperimentalne ekonomije u mainstream ekonomsku nauku, kao generalni smer kojim bi se ova disciplina trebala razvijati.
Zanimljivo je dodati da su Šepli i Rot već četvrta grupa ekonomista koja je dobila Nobelovu nagradu na temelju istraživanja unutar teorije igara; pre njih su to bili Neš, Harsanyi i Selten (1994), Aumann i Schelling (2005) te Hurwicz, Maskin i Myerson (2007). Time teorija igara postaje jedna od najtrofejnijih grana ekonomije, uz bok finansijama i makroekonomiji. No zapravo, ona ih daleko nadilazi svojom sveprisutnošću i moćima koje njeni analitički alati nude.
U suštini je vrlo jednostavna i logična, a u teoremima skoro pa monstruozna za svakog, čak i analitički potkovanog doktoranta. Dokazi su rigorozni, pa je svet teorije igara visoko aksiomatsko igralište matematičara. Upravo zbog toga, čini se da je teorija igara rezervisana za istinske genijalce, kao što je atletika kraljica sportova. Teška je za shvatiti, još teža za predavati studentima.
Koncept ravnoteže, taj sveti Gral ekonomije, moguće je opisati pomoću teorije igara, a algoritmima kojima se služimo u rešavanju problema neretko definišemo racionalnost. Studioznom postdiplomcu se može činiti da teorija igara doslovno “iskače iz paštete“ – njene formulacije koriste se u modeliranju aukcija, pregovaranja, tržišnih struktura, dizajnu mehanizama, opštoj ravnoteži, sistemima glasanja, te eksperimentalnoj, bihevioralnoj ekonomiji, industrijskoj organizaciji i političkoj ekonomiji. I to sve uz jedan veliki izuzetak; teorija igara ne postavlja pitanja – ona nudi odgovore.
Stoga nam ne preostaje ništa drugo nego da čestitamo ovogodišnjim laueratima.