Kao i kod nas i u SAD se već godinama živo raspravlja o podizanju granice za penzionisanje kao mogućem leku za problem nedovoljnih prihoda u penzionom fondu za redovno finansiranje sadašnjeg nivoa penzija. Evo nekoliko razloga koje je ekonomista Mark Toma, profesor ekonomije na Univerzitetu Oregon izneo kao argumente protiv kasnijeg penzionisanja.
Predlog kojim se nalaže podizanje starosne granice za odlazak u penziju (za razliku od, recimo, podizanja stope penzionog doprinosa koja trenutno iznosi 6% za poslodavce plus 6% za zaposlene) sigurno će se razmatrati tokom pregovora o budžetu. Budžetske rasprave je oduvek bilo i uvek će je biti.
Jedan skorašnji članak zastupa stav da je podizanje ove granice najočiglednije rešenje problema solventnosti penzionog fonda. I mada se ne slažem s pticama zloslutnicama kada je o solventnosti ovog fonda reč, još uvek vredi baciti pogled na troškove i koristi koji bi proizašli iz ovakvog predloga.
Da li je li podizanje granice najočiglednije rešenje? Kada je u pitanju solventnost, postoje dve prednosti ovog predloga. Budući da ljudi rade duže, povećanje dobi za penziju povećava i prihode koji dolaze u sistem penzionog osiguranja. Drugo, samim tim što bi ljudi u penziju išli kasnije, i visina troškova za isplatu penzija bi opala.
Pa ipak, šta su mogući troškovi tj gubici?
1. Povećanje očekivanog trajanja života ne znači nužno da su ljudi u dobi od 65 ili 70 godina zdraviji nego pre. Pretpostavimo, na primer, da se napretkom medicine produžava životni vek za nekoliko godina; međutim, ovo produženje života ne utiče i na bolje zdravlje. U tom slučaju došlo bi do povećanja očekivanog životnog veka ali ne i do povećanja zdravlja zaposlenih u dobi kada odlaze u penziju. Ako ljudi nisu zdraviji, onda ovo povećanje starosne dobi nameće teškoće s kojima se suočavaju sadašnji penzioneri.
2. Starijim radnicima već je ionako teško da pronađu posao, a kada ga i dobiju – to je najčešće profil koji je ispod nivoa njihovih umeća. Podizanje starosne granice učiniće situaciju još gorom.
3. Šta će biti s radnicima zaposlenim u fizički zahtevnim zanimanjima? Da li je uopšte razumno zamoliti ih da rade do, recimo 72. godine? Ako je odgovor odrečan, koliko je pravedno da neki rade do 72. godine dok je drugima dozvoljeno da, zavisno od zanimanja, ranije odu u penziju?
4. Hoće li ovo narušiti odlučivanje o budućem izboru profesije? Hoće li radnici, naročito oni koji su u potrazi za poslom u godinama koje se bliže odlasku u penziju, odabrati naporno zanimanje kako bi im se odobrilo prevremeno penzionisanje? I kako ćemo odlučivati kada je nastupio taj trenutak da radnik postaje nesposoban za obavljanje posla usled starosti?
5. Životni vek nekih grupa radnika je manji nego kod nekih drugih. Ako siromašniji radnici u proseku umiru mlađi od bogatijih radnika, a umiru, onda bi povećanje starosne granice njih više pogodilo – samim tim i ovaj predlog postaje, u suštini, nazadna ideja.
Da li dobici premašuju cenu gubitaka? Ne bih rekao.
Upoređivanje troškova i koristi od ovog predloga i alternativnog predloga podizanja nivoa doprinosa za penziono osiguranje koji uglavnom pogađa dobrostojeće dovodi do drugačijeg zaključka, barem po meni.
prevod: Milan Lukić