Evropski bankarski nadzor bi prema predlogu Hermana van Rompuja trebalo da počne sa radom najkasnije do 1. januara 2014, a Evropski stabilizacioni mehanizam bi već od marta naredne godine trebalo da direktno pomaže bankama. Ovo su delovi sa nestrpljenjem iščekivanog izveštaja Hermana van Rompuja o reformi ekonomske i monetarne unije, objavljenog u četvrtak. Nedelju dana pre samita o produbljivanju monetarne unije izveštaj predlaže izdavanje zajedničkih isprava o dugu, kao i „fiskalni kapacitet“ za evrozonu, kako bi se ublažili ekonomski šok efekti u pojedinim zemljama.
Strategijski dokument i u njemu navedeni podaci su u stvari eksplozivni politički materijal. Zemlje u krizi uz pomoć Evropske komisije insistiraju na bržem tempu kada je reč o bankarskom nadzoru, ne bi li njihove problematične banke što pre dobile finansijsku pomoć. Nemačka vlada povlači ručnu i ponavlja mantru: „temeljno, a ne ishitreno“. Berlinu se ne sviđa Rompujev predlog prema kome bi banke već u martu trebalo priključiti na finansijsku infuziju, kao i onaj koji se odnosi na stvaranje zajedničkog fonda za likvidaciju banaka.
Dokument u čijem sastavljanju su učestvovali i Barozo, Dragi i Junker obuhvata petnaest strana i predviđa tri etape na putu ka „pravoj ekonomskoj i monetarnoj uniji“. Osnovni princip: „U svakoj fazi se moraju povećavati disciplina i solidarnost između država evrozone“.
Prvi korak (kraj 2012. do 2013.) obuhvata praktično sprovođenje planova o zajedničkom bankarskom nadzoru od stane ECB-a; donošenje jednoobraznih pravila osiguranja štednih uloga, koja će ipak i dalje ostati u nadležnosti pojedinih država; proširenje evropskog nadzora nad nacionalnom budžetskom politikom; usvajanje novog pravnog okvira za direktnu rekapitalizaciju banaka kroz ESM; i veći stepen koordinacije najvažnijih ekonomskih reformi.
Faza dva sadrži plan centralizovanog mehanizma za likvidaciju banaka, koji bi trebalo da zaštiti poreske obveznike od eventualnih budućih bankarskih kolapsa i koji bi obuhvatao sve banke pod „super nadzorom“ ECB-a. Među vladama država članica vode se žestoke rasprave o tome kako bi sve ovo trebalo da izgleda. Države bi trebalo da se ugovorno obavežu na sprovođenje ovih reformi, uz finansijsku podršku iz još uvek nedefinisanog izvora van redovnog budžeta EU.
Poslednja faza se odnosi na period posle 2014, kada bi članicama evrozone trebalo da se stavi na raspolaganje nejasno formulisani „fiskalni kapacitet“, kako bi se osigurali od ekonomskih potresa. Van Rompuj piše o „ugrađenom sistemu nagrađivanja“, koji dobijanje pomoći vezuje za budžetsku disciplinu i sprovođenje strukturnih reformi. Istovremeno bi donošenje odluka o budžetima država članica, o poreskoj politici i o politici tržišta rada postepeno trebalo preneti na evropski nivo. „Fiskalni kapacitet“ mogao bi, prema mišljenju autora ovog dokumenta, da obuhvati i „izdavanje zajedničkih isprava o dugu“, ali njime nije predviđeno sistematsko objedinjavanje dugova. Ova formulacija je verovatno ustupak Berlinu, koji strahuje od uvođenja evro-obveznica. Berlin smatra da bi „fiskalni kapacitet“, tj. sredstva njime obuhvaćena, trebalo koristiti u ograničenom obimu, kao podsticaj problematičnim državama evrozone za sprovođenje ekonomskih reformi. Pošto se u dokumentu govori o „osiguranju“ od eksternih ekonomskih šokova, kao što su pucanja mehura na tržištu nekretnina, Francuska bi ovu ideju o „osiguranju“ iskoristila za uvođenje evropskog osiguranja za slučaj nezaposlenosti.