Satoši Kanazava je asistent u Londonskoj školi Ekonomskih i Političkih nauka i počasni profesor katedre za nauku Odseka za psihologiju Birkbek Koledža pri londonskom Univerzitetu. Napisao je više od 80 radova iz područja psihologije, sociologije, političkih nauka, ekonomije, antropologije i biologije. Jedan od takvih bio je njegov veoma zapaženi članak „Zašto su liberali i ateisti inteligentniji“ (2010). Njegova najnovija knjiga zove se „Paradoks inteligencije: Zašto inteligentan izbor nije uvek i mudar“ (2012).
The Economist: Šta su prednosti, ako ih ima, evolutivnog razvitka inteligencije koju nam je priroda podarila?
S. Kanazava: Manje inteligentni ljudi, zapravo, većinu stvari rade bolje. U okruženju u kojem su se nalazili naši preci, opšta inteligencija bila je korisna samo za rešavanje nekolikih, novih evolutivnih problema.
[Predlog za čitanje: „Krivulja rasta: Inteligencija i klasna struktura u životu Amerikanaca“ (Herrnstein, Richard J. i Charles Murray,1994.)]
The Economist: Mislite li da naši preci stvarno nisu morali da rasuđuju?
S. Kanazava: Evolucija je čoveka osposobila za rešavanje čitavog niza problema vezanih za preživljavanje i razmnožavanje. Sve što su morali da učine bilo je da se ponašaju na način na koji ih je evolucija “dizajnirala” da se ponašaju: jesti hranu koja je dobrog ukusa, upražnjavati seks s najatraktivnijim pripadnicama (i pripadnicima) zajednice. Shodno tome, za nekoliko novih problema koji su tokom evolucije iskrsli, evolucija nas je opremila opštom inteligencijom: tako su naši preci, zahvaljujući svom “opštem nivou” rasuđivanja koji imaju, dolazili do rešenja. Ovih novih evolutivnih problema bilo je vrlo malo i pojavljivali su se retko. Ti problemi su, u osnovi, uglavnom bili vezani za različite vrste velikih prirodnih katastrofa, koje su vrlo retka pojava, i koje zahtevaju opštu, prosečnu inteligenciju.
[Predloženo čitanje: „Evoluciona psihologija i Istraživanje inteligencije“, Satoshi Kanazawa za ‘The American Psychologist’; 65: 279-289 (2010)]
The Economist: Zašto inteligenciju smatramo izuzetno važnom za savremeni život?
S. Kanazava: Opšta inteligencija je vrlo važna u savremenom životu jer je naša okolina gotovo u potpunosti jedna evolutivna novina. Većina problema koje danas moramo rešavati – kako uspeti u školi i obrazovanju, kako pronaći posao, kako ovladati računarom tako da na njemu možemo virtuelno uraditi gotovo sve – to je sve ‘evolutivna novina’. Inteligentni ljudi, dakle, dobro funkcionišu u gotovo svim sferama modernog života – osim u najvažnijim stvarima kao što su: kako pronaći partnera, kako podići dete, kako od drugih stvoriti svoje prijatelje. Inteligencija ne pruža neku prednost kada je u pitanju rešavanje svih evolutivno poznatih problema na koje su naši preci nailazili. Inteligentniji ljudi nemaju nikakvu prednost pri pronalaženju partnera, i često imaju nedostatke.
[Predloženo čitanje: Gottfredson, Linda S. (Editor.) 1997. „Inteligencija i socijalna politika – “ Linda S. Gottfredson u ‘Intelligence’, Vol. 24, No.1 (jan-feb 1997.)]
The Economist: Zašto bi se podrazumevalo da je čovek koji dobro rešava probleme koji zahtevaju visoku inteligenciju manje dobar u onom uobičajenom, instinktivnijem obliku ponašanja?
S. Kanazava: Opšta inteligencija razvijala se kako bi rešavala nove evolutivne probleme pa su, tako, inteligentni ljudi oni koji će najverovatnije steći i zastupati nove evolucione postavke i vrednosti. Najverovatnije je da će baš oni prepoznati i razvijati ukus za stvari koje naši preci nisu posedovali pre sto hiljada godina. Verovatnije je da će, na primer, inteligentni ljudi biti levičarski liberali, jer su naši preci bili „konzervativni“ (po savremenoj američkoj definiciji) – ‘konzervativcima’ je samo stalo do dobrobiti svojih prijatelja i bližnjih. Veća je verovatnoća i da će inteligentni ljudi biti ateisti, jer im je bliska teorija evolucione psihologije koja kaže da su ljudi, tokom evolucije, dizajnirani tako da veruju u Boga.
The Economist: Zaista?
S. Kanazava: Čini se da je ljudsko biće dizajnirano tako da bude paranoidno. Čovek je dizajniran tako da uoči kauzalne činioce koji stoje iza prirodnih fenomena.
I zato,pogrešno smo ubeđeni da ćemo snositi veće posledice onda kada mislimo kako je nešto prirodni – ničim izazvan – tj slučajan proces, nego da verujemo da iza svakog procesa stoji neka namera; jer, kad to ne bi bilo tako onda ne bismo mogli ni da lako utvrdimo kako neko npr pokušava da nas ubije, već bismo smatrali da je svaka takva namera nasumični događaj,nepokrenut „skrivenim činiocima“ i uzrocima. Kraće rečeno: pogrešno je misliti kako u (svim ili u brojnim) događajima i procesima postoji neka “namera” tj uzrok. Držimo se tog, u neku ruku ‘paranoidnog’ shvatanja, iz bojazni i opreza – kako bismo “saznanjem o uzrocima i namerama” predupredili hotimične, mahinalne i slučajne događaje. Inteligentniji inkliniraju traženju ‘kauzalnih činilaca’ u svemu.
Posledica ove tendencije, primera radi, ogleda se u verovanju u Boga: vera je zastupljenija kod prosečno nego natprosečno inteligentnih ljudi.
Paranoidna struktura inteligentnih nadvladava onu nesvesnu “skrivenih uzroka”. Veća je verovatnoća da se među ‘noćnim pticama’ nađu inteligentniji, jer su ljudi dizajnirani tako da se probude kada sunce izađe a odu na spavanje kad ono zađe. Verovatnije da će inteligentniji biti homoseksualni, jer je ljude prosečne inteligencije evolucija dizajnirala tako da se reprodukuju heteroseksualno. Verovatno će više uživati u instrumentalnoj muzici jer je muzika po svom evolutivnom poreklu prvobitno bila vokalna. A verovatno su skloniji i alkoholu, cigaretama i drogama, jer sve ove supstance spadaju u ‘evolutivne novine’.
The Economist: Zar intoksikacija nije stvar nedovoljnog promišljanja stvari i postupaka? Nisu li zavisnost od droga i alkohola izraženiji među onima koji ne poseduju prednosti veće inteligencije?
S. Kanazava: Neki ljudi sugerišu da inteligentniji misle i previše, te im je stoga potreban alkohol kako bi prestali da razmišljaju, ali to nije moj argument. Moj stav polazi od toga da su konzumiranje alkohola, duvana i psihoaktivnih droga relativno nov fenomen za čoveka. Kako američki tako i britanski podaci istraživanja (nacionalno reprezentativni uzorci populacije Amerikanaca i Britanaca) pokazuju da inteligentni češće konzumiraju alkohol. Inteligentni su skloniji “novotarijama” i istraživanju “nepoznatih teritorija”.
The Economist: Inteligentni se, dakle, ne ponašaju uzornije od manje inteligentnih?
S. Kanazava: Ne, ponekad čine glupe stvari. Ono što inteligentni ljudi vole nije dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, već je uvek u pitanju sklonost ka nekoj “evolutivnoj novini” koja ih privlači. Verovatnije je da će inteligentniji dečaci (ali ne i inteligentnije devojke) više vrednovati “seksualni ekskluzivitet” – da ste vezani isključivo za samo jednu osobu tj da ste monogamni. To je zato što prosečno inteligentni uglavnom prirodno teže višeženstvu tj poligamiji. Seksualni ekskluzivitet – monogamija – jeste evolutivna novina za muškarce ali ne i za žene. Tako je i veća verovatnoća da inteligentniji muškarci više vrednuju monogamiju od onih manje inteligentnih. Tu su, takođe, i neki dokazi da će inteligentniji verovatnije biti i vegetarijanci, jer je prosečan primerak naše vrste dizajniran da bude svaštojed.
Kriminalci u proseku imaju nižu inteligenciju od onih građana koji poštuju zakon. Prvo, većina obrazaca u ponašanju kriminalaca samo oslikava prirodne zakone borbe i nadmetanja, u kojima su ljudska bića učestvovala tokom čitave svoje evolutivne istorije. Drugo, institucije i tehnologije kojima se kontroliše kriminalno ponašanje danas – CCTV kamere, policija, sud, zatvor itd. – pripadaju evolutivnim novinama, tako da je manja verovatnoća da će inteligentni (muškarci) shvatiti i prihvatiti takva “pravila igre” koja su relativno novog datuma.
[Predloženo čitanje: „Raspevani neandertalci: počeci muzike, jezika, uma i tela“, Steven Mithen (2005), i „Zašto su sove inteligentnije“ pisci: Satoshi Kanazawa i Kaja Perina “Ličnost i individualne razlike”, 47: 685 -690 (2008)]
The Economist: Kažete da su manje inteligentni ljudi dobri u obavljanju važnih stvari. Na koje ste stvari mislili?
S. Kanazava: Da li biste radije biti dobar neurohirurg ili dobar roditelj? Biste li radije bili dobar izvršni direktor korporacije ili dobar prijatelj? Biti inteligentan ne znači da si i dobar roditelj, ili da si dobar u sklapanju i održavanju prijateljstava. Inteligentne žene čine se najgorom vrstom roditelja, prosto zato što je manja verovatnoća da će im roditeljstvo biti na prvom mestu. Tu su, takođe, neki dokazi da će deca inteligentnijih žena verovatno više patiti od zdravstvenih i problema u ponašanju – verovatno usled činjenice da će kasnije tokom života i oni sami težiti da imaju decu.
The Economist: Zašto je to tako?
S. Kanazava: Zato što je reproduktivni uspeh krajnji cilj svih živih organizama, pa će inteligentnije žene verovatnije plivati ‘uzvodno’, protiv takvog evolucionog dizajna za koji nas je priroda programirala. Moja teorija bi takođe predviđala i da je manje verovatno da inteligentniji postanu roditelji – podaci, međutim, to ne potvrđuju. Neki sugerišu da žene vole da imaju decu s inteligentnijim muškarcima, ali podaci su i ovde isto tako protivrečni. Prihod muškaraca ili stepen njihovog obrazovanja ne povećavaju verovatnoću da će oni postati roditelji. Inteligencija nam, zapravo, ne dopušta da budemo ‘bolji’ od onoga što je već zacrtano u našoj evolutivnoj matrici – tu matricu “bolje čitaju” manje inteligentni. Sent Egziperi je napisao: „U ovome leži moja tajna. A ona je vrlo jednostavna: Jasno vidi samo onaj ko gleda srcem. Ono što je bitno oku je nevidljivo. “
[Predložena čitanja: „Le Petit Prince“ Antoine de Saint-Exupery (1943)]
(priredio: Milan Lukić)