“Malo ste preterali s tom štednjom” poručio je nedavno Britancima, kad su najavili još oštrije mere štednje kod kuće, Olivije Blanšar glavni ekonomista MMF-a. Očito da je to upozorenje ostalo bez odjeka. Lideri EU upravo su, pod pritiskom Britanaca i Nemaca (i nekih manjih članica) izglasali istorijski rez u budžetu Unije za period do 2020, i smanjili ga na 960 milijardi evra, 33 milijardi evra manje nego što je najavljivano. Blanšarovo istraživanje pokazalo je da je u prethodnom periodu kresanje javnih rashoda naštetilo privredama više nego što se očekivalo.
Zamislite košulju toliko tesno skrojenu oko grudi, da ne možete ni da udahnete, s kragnom tako velikom da vam se mota oko ušiju, i da vas povrh toga još neko stalno ubeđuje da baš tako treba i da – vaše dobrobiti radi – možete dobiti samo još tešnji model. Sa fiskalnom i monetarnom politikom koja je propisivana (i propisuje se) evropskim zemljama u krizi, i ne samo njima, dogodilo se nešto slično: od njih je zatraženo da snažno stisnu javne rashode ali im je, istovremeno, omogućen pristup jeftinom novcu. Prvo je proizvelo veću kontrakciju privrede nego što se očekivalo, a drugo je ostalo neiskorišćeno jer se preduzetnici i stanovništvo, uplašeni krizom, nisu usudili da za njim posegnu. I tako u krug, jer je sve manji društveni proizvod nanovo dovodio do dalje potrebe za balansiranjem javne potrošnje i stezanja kaiša, dok je suvišni novac ostao ili u bankama ili u fiokama firmi koje se nisu usuđivale da svoj profit reinvestiraju.
Au, greška!
Ne samo da je zemljama poput Grčke ili Španije bivalo sve gore i gore već je model propisan velikom broju aktera, koji su već teško disali, napokon doveo do stvaranja čitavog hora zadihanih, koji ni sebi a ni drugima nisu mogli biti od pomoći.
Nedavno je jedan od “modelara” – nazovimo tako glavnog ekonomistu MMF Olivijea Blanšara – u zajedničkoj studiji napisanoj sa kolegom Danijelom Lijem objavio da je ceo “kroj” bio pogrešan: oko grudi je zbilja bilo tešnje kao što su mnogi i sumnjali, a kragna je skrojena preširoko.
Kako se to dogodilo?
Evo rekonstrukcije događaja u tumačenju ekonomiste Roberta Skidelskog: Međunarodni monetarni fond predviđao je 2011. da će evropska ekonomija porasti za za 2, 1% u 2012. godini. U stvari, izgleda da je mnogo izvesnije da će na kraju balade biti realniji pad od 0,2 odsto. U Velikoj Britaniji je 2010. godine Kancelarija za budžetsku odgovornost (OBR) projektovala rast od 2, 6% rasta u 2011. i 2, 8% u 2012,. Ispostavilo se da je ispravna cifra za 2011. bila 0, 9% rasta i da je za njom sledila potpuna stagnacija u 2012. Slično je gađao i OECD, čija je najnovija završna prognoza za rast BDP-a evrozone u prošloj godini za 2, 3% niža od njihove projekcije iz 2010.
Ekonomsko predviđanje ni po čemu ne liči na merenje na apotekarskoj vagi jer toliko mnogo faktora utiče na skor da bi svi teško mogli biti procenjeni u dlaku. Međutim, nepreciznost je jedna stvar, kaže Skidelski, dok je sistematsko precenjivanje ekonomskog oporavka u Evropi već sasvim druga stvar.
Odista, brojke su više puta revidirane, čak i u prilično kratkim vremenskim periodima. Otuda je počela da raste sumnja u validnost modela koji se koriste, ili – da se vratimo košulji – da je uzet zaista pravi razmer obima okovratnika i prsa jedan prema dva.
Različite institucije koje daju ekonomske prognoze koriste modele bazirane na određenim pretpostavkama iz ekonomskih teorija, a koje podrazumevaju i određene odnose između različitih veličina.
Dve ključne greške se izdvajaju, kaže Skidelski. Modeli koji se koriste za sve gorenavedene prognoze drastično potcenjuju fiskalni multiplikator, odnosno uticaj promena u vladinoj potrošnji na ukupnu privredu i, isto tako, precenjuju u kojoj meri kvantitativno popuštanje monetarnih vlasti – a to će reći štampanje novca – predstavlja stvarnu protivtežu fiskalnom zatezanju.
Donedavno se većina organizacija držala MMF-ovog fiskalnog multiplikatora od 0, 6 za svaki dolar uštinut u državnoj potrošnji, odnosno, računalo se da će se na svaki dolar manje javne potrošnje privreda “skupiti” za samo 60 centi. Ovakvo rezonovanje bazirano je na sledećoj pretpostavci: ako se javna potrošnja finansira zaduživanjem, ona delimično istiskuje privatnu potrošnju. Drugim rečima, ako domaćinstva i preduzeća predviđaju povećanje poreza u budućnosti kao rezultat zaduživanja države danas, oni će, u skladu sa tim, smanjiti potrošnju i investicije. Suprotno, ako vlada pristupi kresanju izdataka, privreda i domaćinstvo će biti oslobođeni briga o povećanju poreza kojim bi se finansirao narasli dug, i povećaće svoju potrošnju. To možda može biti tačno kada ekonomija funkcioniše u uslovima pune zaposlenosti, kada država i tržište konkurišu jedno drugom do poslednjeg resursa, ali ne i u uslovima krize.
Neki od prognozera sada priznaju da su potcenili fiskalni multiplikator, pa je OBR nedavno stao na stanovište da je bliže istini da je taj pokazatelj u protekle dve godine mogao biti 1,3 ili dvostruko više od ranije procenjivanog. Ovo bi u potpunosti moglo objasniti zašto je porast BDP u 2011. i 2012. bio znatno slabiji od prognoziranog. MMF se složio da su multiplikatori u stvari od Velike recesije bili u rasponu od 0,9 do 1,7, što je dovelo do sistematskog potcenjivanja posledica koje će fiskalno stezanje imati na privredu.
Pošto je reč o “klackalici” na kojoj bi mere na jednoj i drugoj strani trebalo da je drže u ravnoteži, jednom kad je utvrđeno da je na fiskalnoj strani napravljena greška, to je istovremeno povuklo i grešku na monetarnoj strani. Prognoziralo se da će monetarna ekspanzija obezbediti efikasan protivotrov za fiskalnu kontrakciju. Tako je Banka Engleske predviđala da će štampanjem novca stimulisati ukupnu potrošnju u iznosu od 50 milijardi funti, ili 3% BDP – a. Ali, iako su prinosi na obveznice zaista pali, novac je u velikoj meri ostao u bankama i nikada nije stigao do privrede. To govori da je u suštini problema bio nedostatak tražnje za kreditima – odnosno ustezanje preduzeća i stanovništva da se zadužuju čak i pod vrlo povoljnim uslovima.
Marš na tablu
Jedna greška pogoršavala je drugu i vice versa. Ako je negativni uticaj mera štednje na ekonomski rast bio veći nego što se to pretpostavljalo – a pozitivni uticaj kvantitativnog popuštanja slabiji – onda je takav miks politika koji su prigrlile gotovo sve evropske vlade bio strahovito pogrešan, zaključuje Skidelski. Bar u vreme krize, uticaj fiskalnog multiplikatora mnogo je značajniji, a uticaj monetarnog stimulusa znatno manji.
Žučna debata o fiskalnim multiplikatorima među ekonomistima ima ozbiljne posledice na način na koji se nacionalne ekonomije bore sa rešavanjem hroničnih budžetskih deficita, u isto vreme kada pokušavaju da povrate svoje ekonomije iscrpljene krizom.
U krajnjoj instanci dakle, iako je reč o komplikovanim tehničkim pitanjima, njihov uticaj na blagostanje društva nije tim manji. Svi navedeni modeli prognoziranja privrednog rasta bazirani su na izloženim premisama. Konstantan, preveliki optimizam vezan za efikasnost ovakve mešavine fiskalne i monetarne politike na privredni rast dosad je vodio ka tome da ih vlade konstantno primenjuju, verujući da je reč o dobrim lekovima – dok, u stvari, to nije bio slučaj. “Ovo je okrutna prevara. Prognozeri moraju da se vrate tabli i kredi i zapitaju se da li su ekonomske teorije kojima podupiru svoje proračune dobre ili ne“, kaže Skidelski.
Da li će se to i desiti – nagađa se još od prošlog oktobra, kada je Blašar po prvi put izašao sa preliminarnim rezultatima svoje analize fiskalnih multiplikatora u 2010, a strasti su dodatno podgrejane u januaru ove godine, kada je studija objavljena u celosti.
Njena pojava, suprotno tumačenjima koja su se pojavila u nekim medijima, ne znači da će MMF (koji se i ne smatra najzagriženijim borcem za fiskalno stezanje) promeniti svoj pristup u propisivanju leka visoko zaduženim ekonomijama, ali je otvoreno pitanje da li je Blanšar “ipak mnogo više od dobrog ekonomiste” – kao što to u svojoj kolumni nagađa Pol Krugman – te da li njegova studija nagoveštava preispitivanje politike štednje. Blanšarova javna opomena Britancima izrečena krajem januara, da preteruju sa štednjom, možda govori u prilog Krugmanovom očekivanju.
Još je možda važnije reći da i pobornici promene u pristupu rešavanja krize ne dovode u pitanje bazičnu pretpostavku, a to je da se bez košulje ne može, da ona mora imati i kragnu i razuman obim grudi, a da oni koji su se raspojasali moraju naći načina da dugme i rupicu ponovo priljube. Ali, sve je pitanje tempa.