Nekad je većina ljudi o „di džejevima“ imala mutnu predstavu kao o „onom malom što ćuti u ćošku na žurci i pušta ploče“ i eventualno, bira muziku na radiju. Od tada do danas, DJ-evi su prešli veliki put – od kreatora trendova koji publici predstavljaju talente poput Elvisa Prislija, do svetski poznatih zvezda za kojima devojčice vrište kao nekad za Bitlsima. Ako bi morao jednostavno da definiše svoj posao, DJ Brka bi rekao da je njegova suština „Nateraj devojke da igraju, momci će ih sami pratiti“. Međutim, ništa nije tako jednostavno. Zato većina DJ-eva kada svane jutro postaju obični ljudi koji rade od 9 do 5.
DJ je osoba koja bira muziku za emitovanje na radiju ili ona koja u noćnim klubovima pušta i miksuje nasnimljenu muziku. Neformalno, profesija postoji više od veka – prvi radijski DJ bio je Rej Njubi davne 1909. godine koji je kao inženjer amater preko malog radio odašiljača emitovao svoju omiljenu muziku. Tada međutim ljudi poput njega nisu imali neki zajednički naziv. Kovanica “disk džokej” nastala je 1935. godine od reči “disc” koja je bila sinonim za ploču a kasnije i CD, i od reči “jockey”, oznake za čoveka koji upravlja mašinama. Od tada do danas, DJ-evi su prešli veliki put.
“Nekada su DJ-evi bili drugačije posmatrani od muzičara zato što nisu autori muzike koju prezentuju, ali danas su neki od njih poznati podjednako kao i bendovi“, kaže Vlada Janjić koji kao DJ radi i na Radiju B92 i u noćnim klubovima. Do profesionalizacije puštanja muzike došlo je, misli on, smenom ciklusa u pop kulturi – pedesete godine prošlog veka obeležila je masovna popularnost rokenrola, da bi se sredinom šezdesetih pop muzika proširila na ostale žanrove koji su bili prijemčivi većem broju slušalaca. Prvo se omladina okupljala na nastupima grupa ili pojedinaca a potom joj je postalo interesantno da sluša po jednu pesmu od mnogo izvođača, a ne obrnuto.
Leptirići u stomaku
“U Srbiji od puštanja muzike možete živeti pristojno samo ako ste izgradili ime, jer mladi i neafirmisani DJ-evi slabo zarađuju. Kada smo mi počinjali, devedesetih, finansijska situacija bila je još gora – po nastupu smo dobijali 20 maraka od kojih smo u inostranstvu uspevali da kupimo jedva dve ploče. Mi smo tada radili za muziku, a ne za novac”, kaže za B&F Dejan Milićević, DJ koji zajedno sa kolegama, među kojima je i naš najpoznatiji DJ Marko Nastić, ima produkcijsku kuću Recon Warriors. Sa njim se slaže i Vlada Janjić, koji dodaje da većina DJ-eva sa godinama, kada im potrebe postaju kompleksnije, radi dodatne poslove, koji su obično u vezi sa muzikom.
Ovo međutim ne važi za Brku, povremenog DJ-a koji ima dnevni posao u drugoj struci a puštanjem muzike se bavi kada to poželi: “Posao mi obezbeđuje pristojnu egzistenciju i daje mogućnost da budem beskompromisan kao DJ. Što sam stariji puštam ređe ali još uvek imam potrebu da podelim muzičku informaciju i energiju sa ljudima na plesnom podijumu. Ta razmena energije vas drži u ovoj igri. Taj osećaj vredi mnogo više od bilo kojih para”.
Osećaj koji imate kada stanete za DJ pult ne može se lako opisati – Dejan Milićević na svom prvom nastupu zbog treme 20 minuta nije smeo da pogleda u publiku a sada suvereno vlada scenom, na koju stupa sa velikim uzbuđenjem i željom da da svoj maksimum. Nekada mu to pođe za rukom, a nekada ne, priča Milićević, jer čak i kada pravovremeno istražite muzički ukus publike pred kojom nastupate i dobro pripremite pesme, u datom trenutku može da “zakaže” vaša improvizacija.
“DJ je dobar samo onoliko koliko mu je dobar poslednji nastup. A svaki novi nastup zahteva određenu vrstu pripreme, odnosno izbor koncepta i muzike za dato veče“, kaže DJ Brka. On pušta muziku već 20 godina. Njegova najranija sećanja iz detinstva su vezana za gramofon i kolekciju ploča njegovog oca, odnosno energiju koja se širila njihovim domom kada puste muziku. Zato Brka misli da se “DJ ne postaje svesnom odlukom, već je u pitanju neka vrsta lične evolucije, izlaska iz privatnog u javni prostor. U pitanju je velika potreba da se podeli nešto veoma lično sa ljudima koje ne poznajete, da se sa njima povežete preko muzike“.
U zdravom telu dobar sluh
Osim što zahteva tehničku i muzičku potkovanost, kreativnost, talenat i upornost, ovo zanimanje traži i fizičku izdržljivost. Radi se obično noću, sve vreme na nogama, uz obavezno dobro raspoloženje, jer po mišljenju Dejana Milićevića DJ mora posedovati i harizmu: “Zato treba voditi računa o zdravlju – poželjno je baviti se sportom ili naći neki drugi način oporavka, poput saune. U nekim klubovima na zapadu volim da puštam poslednji i to veoma duge setove, od po osam sati, pa završim na primer oko 10 ujutru. Ne mogu da lažem da me posle toliko sati za pultom ne zabole krsta ili noge, i da ne moram bar malo da se oslonim na neku stolicu. Ali od ove vrste zamora oporavlja me jedna noć dobrog sna”.
Vlada Janjić kaže da sa godinama ostajanje “do fajronta” u klubovima počinje da bude naporno, ali da potom i život sam po sebi postane naporan, pa na DJ-ing gleda kao na opuštanje. “Uostalom, kada dođu deca svi se naviknu na nespavanje”, šali se Janjić. U istom maniru Brka nam pojašnjava da je nekoliko nastupa mesečno sada sasvim dovoljno za njegove “nežne godine” (42).
Život DJ-a inače ne čine samo žurke, egzotična putovanja, gomila obožavateljki i spavanje preko dana. Da bi funkcionisali normalno svi oni imaju svoju dnevnu rutinu. Dok Brka i Janjić idu na posao, Milosavljević radnim danima radi u studiju, od pet do osam sati. Radni dani služe mu kao oporavak od napornih vikenda.
Koliko publike – toliko muzike
Jedna od retkih stvari koja je devedesetih doživljavala ekspanziju u našem društvu bila je elektronska muzika. U prvom beogradskom tehno klubu Industriji ove ritmove zavoleli su i njihovi najveći promoteri – danas poznati DJ-evi. Od tada do pre nekih pet godina publika je rasla, ali sada se čini da je interesovanje za „masovke“- žurke koje okupljaju hiljade posetilaca – opalo. Vlada Janjić misli da je za „eroziju popularnosti“ zaslužna i preterana eksploatacija elektronske muzike od strane velikih sponzora, uglavnom pivskih i duvanskih kompanija: „Predstavnici kapitala uvek imaju svoje ideje na koji način treba izneti određenu manifestaciju a sa mnogo uloženog novca dolazi i glavna reč u odlučivanju. Kod nas je problem to što su organizatori masovnih žurki počeli da dovode DJ-eve ZA sponzore, a ne SA sponzorima. Tvrdnja da je velika imena moguće dovesti samo uz velike budžete nije istinita – najbolji klubovi na svetu, poput frankfurtskog Roberta Džonsona ili berlinskog Panorama Bara, plaćaju DJ zvezde višestruko manje nego sponzori promoteri u Rumuniji ili Srbiji. Samo im treba ponuditi nešto što kompenzuje razliku u novcu, na primer udoban ambijent, najbolji sound sistem i edukovanu publiku“.
Janjić misli da nije u toku razgradnja elektronske scene već njena normalizacija – svođenje na scenu srazmernu veličini grada i snazi tržišta, odnosno platežnoj moći publike.
Dejan Milićević je pak mišljenja da se elektronici desilo isto što i rokenrolu nekoliko decenija ranije – kada se pojavila, privukla je veliko interesovanje a potom joj je slava izbledela. Tehno je prisutan na ovim prostorima 15 godina i već je donekle postao i mejnstrim. Milićević pak smatra da je veći problem naše scene neizvesnost sa kojom su DJ-evi, kao i većina zaposlenih u kulturi i umetnosti, svakodnevno suočeni. „U Nemačkoj npr. svaki DJ ima poreski broj, tako ostvaruje svoja prava ali i plaća obaveze. Berlin je evropska prestonica noćnog života iako se tamo klubovi stalno otvaraju i zatvaraju. Da bi akteri berlinske scene imali određenu sigurnost, nemačka vlada je gradu uplatila milion evra za održavanje istog broja klubova, jer su oni prepoznati kao turistički potencijal. Kod nas je situacija dosta drugačija. Klubovi su isključivo privatni interes, kao doduše i svuda u svetu, a DJ-evi imaju mogućnost da skupe traženi broj javnih nastupa i tako obezbede status umetnika. Ipak većina njih se snalazi na drugi način – pomoću firmi ili agencija koje ih zastupaju“, kaže Milićević.