Home TekstoviNove tehnologije Uspon robota i novi Ludizam

Uspon robota i novi Ludizam

by bifadmin

Koliko će automatizacija – takozvani “uspon robota” – imati uticaja na plate i zaposlenost u narednim decenijama? Danas nas ovo pitanje nagriza svaki put kad nezaposlenost poraste. Rešenje je u više slobodnog vremena, ali za to nam treba revolucija u razmišljanju o uređenju društva kaže ekonomista Robert Skidelski.

Početkom devetnaestog veka, Dejvid Rikardo razmatrao je mogućnost da mašine zamene radnike, a Karl Marks ga je sledio. Otprilike u isto vreme, Ludisti su razbijali tekstilne mašine koje su oni videli kao opasnost za svoja radna mesta.

A onda je strah od mašina zamro. Nova radna mesta – sa višim platama, pod lakšim uslovima, i za više ljudi – ubrzo su se otvarala i lako ih je bilo naći. Ali to ne znači da inicijalni strah nije bio verodostojan. Naprotiv, na dugi rok on će se pokazati kao vrlo realan. U veoma dugom roku, pre ili kasnije, mi ćemo ostati bez posla.

U nekim zemljama, ova dugoročna perspektiva može da bude neprijatno blizu. Dakle, šta ljudi da rade ako se mašine mogu da zamene sav (ili skoro sav) njihov rad?

Nedavno, automatizacija u proizvodnji se proširila čak i na područja gde je rad bio relativno jeftin. U 2011, kineske kompanije su potrošile 1, 3 milijarde dolara na kupovinu  industrijskih robota. Fokconn, koji radi za iPad i za Apple, nada se da će imati svoju prvu fabriku u kojoj će rad biti u potpunosti automatizovan u narednih 5 – 10 godina.

Ali zamena kapitala za rad sada izlazi i izvan proizvodnje. Najjednostavniji primer možete da vidite u bilo kom supermarketu: kupci sami mere robu uz pomoć mašine, ili na samouslužnim kasama sami čekiraju svoju robu i plaćaju račune. Umesto reda kasirki postoji samo jedan čovek koji to nadgleda.

Za one koji shvataju  da će automatizacija uništiti nisko plaćene poslove, odgovor je da radnike treba obučiti za složenije poslove. Ali tehnološki napredak je sada takav da preuzima i složene poslove, takođe. Širok spektar poslova, za koje sada smatramo da ih zbog veštine, sigurnosti i “ljudskog osećaja”  ne može obavljati niko drugi do ljudi, će uskoro biti na udaru.

Nedavno se u Fajnenšl Tajmsu pojavio tekst u kojem se kaže da u dve oblasti poznatim po imunosti na podizanje produktivnosti, u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, tehnologija već smanjuje potražnju za kvalifikovanom radnom snagom. Prevod, analiza podataka, pravno istraživanje – čitav niz visoko kvalifikovanih radnih mesta može da nestane. Dakle, za šta će nove generacije radnika biti obučene?

Optimisti sležu ramenima i kažu da će “mnogi novi tipovi poslova biti kreirani.” Oni nam kažu da mislimo o vozačima multi – automobilskih drumskih vozova (jednom kad naši električni automobili budu voženi u konvoju, kao u filmu “Minority Report” ), o analitičarima ogromnih baza podataka ili mehaničara za opravku robota. Meni to ne zvuči kao previše novih radnih mesta.

Zamislite tuce tehničara koji zamenjuju posade taksista i kamiondžija, male ekipe mehaničara koji održavaju robotsku radnu snagu, ili jednog analitičara podataka i njegov softver koji će zameniti kvantitativne istraživače. Ono što će davati vrednost u takvoj ekonomiji neće biti najamni rad.

Već sada možemo da vidimo nagoveštaje te budućnosti. Tvitter, socijalno – medijski gigant, procenjen je na 9 milijardi dolara, a zapošljava samo 400 ljudi širom sveta – onoliko koliko zapošljava fabrika za proizvodnju tepiha srednje veličine u nekom engleskom gradu.

Nije istina da je automatizacija izazvala porast nezaposlenosti od 2008. Ono što je primetno je, međutim, da je strukturna nezaposlenost – nezaposlenost koja ostaje čak i  kad se ekonomija oporavi – na uzlaznoj liniji tokom poslednjih 25 godina. Sve nam je teže da nezaposlenost držimo na niskim stopama.

Zaista vreme u kojem smo smatrali da je normalna niska stopa nezaposlenosti u Velikoj Britaniji 2 odsto, davno je prošlo. Smatralo se da je veliko dostignuće poslednje vlade to što je tu cifru držala na 5%. I to je postignuto samo kroz subvencionisanje dosta nepotrebnih radnih mesta i beskorisnih šema za obuku.

Nema sumnje da će se neke tvrdnje o tome da će roboti zameniti ljude biti onoliko daleke kao što su to bile i u prošlosti, drugim rečima, neki poslovi će još dugo biti rezervisani za ljude. Ali, teško je odoleti zaključku da će “tehnološka nezaposlenost”, kako je Džon Majnard Kejnz to nazvao, nastaviti da raste, jer će sve više i više ljudi postajati suvišno.

Optimista može da kaže da je pesimista čovek previše slabe mašte da bi mogao da predvidi čitav niz divnih novih radnih mogućnosti koje će automatizacija otvoriti. Ali, možda je mašta optimista previše slaba da zamisli drugačiju putanju – prema svetu u kojem ljudi uživaju plodove automatizacije kao razonodu, a ne kao dodatni prihod.

Tokom industrijske revolucije, radno vreme povećan je za 20%, kad su fabrike ukinule obroke.. Sa našim post – mašinskim životnim standardom, možda ćemo sebi moći da priuštimo da odbacimo neke puritanske strahove koji su nas vekovima čuvali od toga da dignemo nos od žrvnja koji nas melje.

Danas mnoge poslove prenosimo na siromašne zemlje To je prihvaćen način da se limitirani broj radnih mesta seli po svetu. Ekonomisti ga zovu “prikrivena nezaposlenost.”

Ako je naš cilj da smanjimo siromaštvo “prikrivena nezaposlenost” je loš način za to. Ali ako su mašine već projektovane da nas izbave od siromaštva onda je deljenje preostalih radnih mesta razuman način da raspodele oni poslovi koji su ostali ljudskom rodu da se o njima stara.

Ako jedna mašina smanjuje ljudski rad za 50% zašto bi polovina radne snage bila suvišna. Zašto ne bi smo postojeći rad podelili tako da svaki radnik radi pola radnog vremena? Zašto ne iskoristiti automatizaciju da smanjimo prosečnu radnu nedelju od 40 sati na 30, a zatim na 20, pa na deset, s tim da svako smanjenje radnog bloka tretiramo kao redovan posao? To bi bilo moguće da dobitke od automatizacije nisu uglavnom zaplenili bogati i moćni, umesto da su oni pravično raspoređeni na sve.

Umesto da pokušavamo da se usprotivimo napredovanju mašina, koji je sve što su mogli da zamisle Ludisti, trebalo bi se  pripremiti za budućnost sa više slobodnog vremena, koje automatizacija čini mogućim. Ali, da bi to uradili, prvo nam treba revolucija u razmišljanju o društvu.

Pročitajte i ovo...