Posle Kana, bio je red na Berlinski filmski festival da nagradi film iz rumunskog “novog talasa”, generacije filmskih stvaralaca koji su konstantno ignorisani, i dolaze iz zemlje bez bioskopa. Kao „Iza brda“ Kristijana Mundjiua, „Dečja poza “ Kalina Petera Necera izražava „patnju i očaj rumunskog života“, piše sociolog Vasile Danču u Adevarulu.
Znam Kalina Petera Necera i video sam njegove filmove, iako još nisam stigao da vidim ovaj poslednji. Gledao sam filmove Kristija Pujua, Kristijana Mundjiua, Kornelija Porumbojua, Kristijana Nemeskua i Tudora Giurgiua. I dalje živim u realnosti koja često guši logiku civilizacije. Društvo, zatvori, bolnice, škole i druge institucije sve su to živa inspiracija umetničkim delima velike vrednosti koja izlaze iz naše novotalasne kinematografije.
I dalje verujem da je naša sudbina, na ovom putu izlaska iz komunizma, da jednog dana dobijemo Nobelovu nagradu za rumunsku književnost. Svakako Herta Miler ima jednu, ali za delo koje se bavi sećanjem na komunizam a ne samim komunizmom.
Nobelova iz tranzicionog perioda?
Očekujem da vidim Nobelovu nagradu koju će iznedriti tranziciona era, ovo doba koje je iznedrilo filmove rumunskog novog talasa– filmove koje bi smo, da nisu osvojili međunarodne nagrade, ignorisali, jer većina nas misli da klevetaju Rumuniju. Ovi mladi ljudi pokušavali su da dobiju sredstva od jedne organizacije, Nacionalnog filmskog centra, koje se odvaja od novca samo pod ekstremnim pritiskom. Bolje bi bilo da im Centar pomogne, jer oni na globalnom tržištu postižu učinak na jedinom autentičnom proizvodu koji mi još uvek imamo da ponudimo: patnji i očaju rumunskog bića. Očaj što marširamo protiv istorije i stramputicom civilizacije. U današnjem svetu to se prodaje, i mi bi smo mogli investirati u svoje samopodcenjivanje.
Da parafraziram čuvenu rečenicu iz filma Filantropija Nae Karanfila, mi Rumuni uvek pružamo ispruženu ruku ka Evropi, MMF – a i Svetskoj banci, trebalo bi makar da im ponudimo lepu priču. Bio bi to uzvišen oblik prosjačenja. Mi vam prodajemo pilule očaja, a vi, srećni zapadnjaci, dajte nam malo više para, zadovoljni što ste pobegli od ove drame, jer su vaše zemlje bile zaštićene ugovorom iz Jalte.
Snalažljivost kao životna filozofija
Još nisam video “Dečju pozu”, ali “Smrt gospodina Lazareskua” ostavila me je bez teksta, ne zato što je ta priča došla na konvencionalan način, već zato što sam znao da je to istinita priča. Necerov film napravlje je na istim temeljima, iz čehovljevske tradicije, iz tog očaja života u univerzumu gde slobodna volja i sloboda više nemaju smisao.
Video sam “Filantropiju” i “Kalifornija sanja” i bio sam očaran tom evolucijom rumunske snalažljivosti koja prerasta u filozofiju života. Sa svakim novim izdanjem filma novog talasa, fasciniran sam time što je u našoj istočnoj Evropi apsurd a ne negiranje realnosti deo našeg etosa i osećam žarku želju da se vratim čitanju Čehova.
Karakteri u našim filmovima su čehovljevski. Rumunija u tranziciji je univerzum prikovan za tle i svako ko pokuša da pobegne zavši u iluziji ili u smrti. Likovi u filmovima režisera novog talasa su zarobljenici u tunelu sudbine, gde je čekanje agonija. Hermetički zatvoreni univerzumi i bledo osvetljenje su dominantni karakteristike ovog novog talasa kinematografije koja opisuje naš svet. Retki su zraci sunca. Kada govore o abortusu, veri, drogi, ili prelasku jedne zajednice prema kapitalizmu, filmovi novog talasa fokusiraju se na individualizam i ekstremnu sebičnost, izdaju i iznad svega na usamljenost, kao proces razgradnje i smrti društvenog bića. Većina likova u ovim pričama su žene koje nisu u stanju da se otmu sopstvenim ili sudbinama svojih porodica, dok su njihovi muškarci već odustali od borbe.
Ovi filmovi imaju otvoren kraj, kao da svaki od njih došao da nastavi ono što je režiser u filmu “Kalifornija sanja” postavio: rumunsku realnost od koje niko ne može da se otme.
Pogled bez mržnje
Ono što razlikuje ove mlade ljude koji su pokušali da prevare ljubitelje bisokopa u Evropi počevši od 1989, na principu „novo vreme, isti stari stil“? Ova deca su preživela prve korake tranzicije. Oni razmišljaju o otvorenim ranama koje je ostavio komunizam, oni još nisu iskusili kompromise. Oni žive u nehumanoj stvarnosti koja preobražava egoizam u jednu od vrednosti tranzicije.
Ova deca ne koriste svoju maštu da bi nas lagala, već da bi ispričali priču. Oni su odrastali uz „ključ oko vrata“ u doba kada niko nije imao vremena da im ispriča svoju priču. [U komunističkim zemljama, deca su u školu išla sama vrlo rano i, sa ključem od kuće koji im je visio na koncu oko vrata, danas, ova sintagma označava one koji moraju da se brinu za sebe. ] Ali, ono što razlikuje ih više nego išta razlikuje je njihov pogled na svet u kojem nema mržnje. Oni pričaju svoje priče bez predrasuda, beleže slike sudbina u svetu koji je propada. Oni ne nude rešenja, ali su prvi slobodni muškarci i žene našeg sveta.
Nažalost, oni nemaju pristalice u Rumuniji koja ne može da podnese da pogleda sebe u ogledalu. Kao i milioni drugih Rumuna, oni su proterani na Zapad koji ih slavi jedan dan, a zatim ponovo uranjaju u dramu jedne istočnoevropske zemlje koje ne može da izbegne čehovljevsku agoniju koju zovemo tranzicija.
Priredila: T. J