Ni globalizacija ni slobodna trgovina nisu se našle u nevolji zbog nekog ko se protivio ijednom od tih pitanja ili tražio način da im pristupi na prizeman način. Obrele su se u nevolji zbog bezbrižnog, romantičnog i ideološkog pristupa svojih religioznih pristalica. Unapređivanje totalitarne teorije lišene ključne uloge društvenog vođstva i samog društva moglo je samo da izazove krizu i snažnu reakciju. Optuživati one koji se protive ideologijama donekle je isto kao i kad se za katastrofu Prvog svetskog rata optužuju oni koji su kritikovali mesijanske generale poput Foša i Hejga zbog toga što nisu mogli da pobede u nekim bitkama i što u nekim bitkama nisu pobedili bez pokolja vlastitih trupa.
***
Jedan od najočiglednijih činilaca zbog kojih se posumnjalo u globalizaciju bila je teorija o nesposobnosti da se bogatstvo uveća i proširi. Mnogi poslovni lideri ubeđeni su da je celokupno bogatstvo ugroženo ukoliko se ne širi. Kofi Anan, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, otišao je 1999. u Davos da pošalje upravo tu poruku: „Istorija nas uči da se takva neravnoteža između ekonomskog, socijalnog i političkog domena ne može održavati veoma dugo.“ Kakva je to neravnoteža? Neprihvatljivi nivoi nezaposlenosti. Nesigurna radna mesta. Izrabljivački uslovi rada.
Najočigledniji neuspeh globalizacije bila je njena nesposobnost da održi zaposlenost. Ceo globalni period obeležila je visoka nezaposlenost, s brojkama koje nadmašuju porast stanovništva. OECD je 1973. imala 10 miliona nezaposlenih koji su tražili radno mesto. Do 1979. ta cifra se popela na 18 miliona. Tokom osamdesetih iznosila je između 29 i 30 miliona. Tokom devedesetih bila je oko 35 miliona. U novom veku već ide prema 40 miliona.
A to se događa uprkos činjenici da se statističke metode za merenje nezaposlenosti neprestano iznova definišu od sedamdesetih naovamo kako bi se te cifre svele na minimum. Najvažniji je porast broja dugoročno nezaposlenih, kao i broja ljudi koji se uopšte ne pojavljuju u statističkim podacima zato što više ne traže posao, ili su se ranije penzionisali ili se bore da prežive s nekoliko manjih i nestalnih honorarnih poslova odjednom. Cifre od 10 i 18 miliona iz 1973. i 1979. bile su verovatno tačne. Ali tačna cifra danas bila bi mnogo viša od objavljenih 35 do 40 miliona – u nekim zemljama bar upola veća. Sve ukupno, danas je najmanje 45 do 50 miliona nezaposlenih u zemljama članicama OECD-a.
I dok se za to često optužuje veoma realna krutost evropskih propisa, dovoljno je samo da pogledate oko sebe da biste primetili kako je situacija daleko složenija nego što to jednostavna statistika sugeriše. Realne zarade slabije plaćenih stanovnika u Sjedinjenim Državama pale su tokom osamdesetih. Predsednik Bil Klinton iznervirano je priznao početkom devedesetih da polovina američkih radnika zarađuje manje nego deceniju ranije: „Globalno selo koje smo s mukom stvorili proizvelo je visoku nezaposlenost i niske zarade nekih naših ljudi… To je snažna poruka o velikim teškoćama da se visoke zarade održe u jednoj ekonomiji u okviru svetske ekonomije u kojoj je proizvodnja mobilna i brzo može da se preseli na neko mesto gde su zarade niske.“
U stvari, došlo je do laganog porasta nejednakosti u svim industrijalizovanim zemljama. Prihod najbogatijih u odnosu na najsiromašnije u Ujedinjenom Kraljevstvu porastao je od četiri do sedam puta do devedesetih. Razlika između najbolje i najgore plaćenih najviša je od osamdesetih godina devetnaestog veka.
U godini trijumfa STO, 1995, bilo je 800 miliona nezaposlenih ili nepotpuno zaposlenih na svetu – to jest prema upotrebi minimalističkih statističkih metoda. Međunarodna organizacija rada saopštila je da je nezaposlenost na najvišem nivou od tridesetih godina dvadesetog veka. U Svetskoj zdravstvenoj organizaciji 1995. rekli su: „Brzina propadanja u nekim zemljama podsaharske Afrike zaista nas iznenađuje. Dobro su napredovale do polovine osamdesetih.“
Ministri zemalja članica OECD-a sastali su se 1994. da bi se pozabavili neuspehom u domenu nezaposlenosti u svojim zemljama. Najavili su program usmeren na podršku preduzetništvu, slabljenje propisa i tako dalje. Obećavali su da „ne govore o rasformiranju sistema socijalne pomoći, oduzimanju osnovnih radničkih prava ili podrivanju dugotrajnih kolektivnih ugovora“.
No teško je bilo poverovati da je tu reč o nečemu više do mutnom tehnokratskom petljanju u kontekstu nekog snažnog uverenja koje će široki globalistički pristup naposletku isplatiti. Ako nije bila reč o petljavini, zašto nije bilo – nema – pitanja o nestanku nove dobrobiti koju su žene unele u ekonomiju?
Reč je o jednom od najproblematičnijih ishoda u poslednjih četvrt veka. Žene igraju, najzad, sve veću ulogu svugde i na svakom nivou. Prvo su ceo vek postepeno osvajale prostor u radničkom domenu – na početku u fabrikama kao jeftina radna snaga, potom kao prosvetarke, medicinske sestre i službenice. Tempo se najednom promenio, kao i udeo radnih mesta na višem nivou. Čitava ta polovina stanovništva ubacivala se u proces kreativnosti, liderstva, profesionalizma i menadžmenta, izvan svog očiglednog doprinosa unutar porodice i domaćinstva. To je trebalo da obezbedi veliki energetski podstrek u stvaranju realnog bogatstva. Puna uključenost žena sve više je bila i jeste daleko važniji podsticaj realnom rastu nego što bilo kakvo sniženje carina ili deregulacija tržištā mogu to da budu. Carine i deregulacije su pitanja tehničkog prilagođavanja. Ulazak žena u ceo opseg delatnosti podrazumeva gotovo udvostručenje radne snage i temeljno preraspoređivanje društvene kreativnosti i energije. No do porasta nije došlo. A krivicu, svakako, ne snose žene.
Ukoliko biste pogledali tipičnu porodicu srednje klase iz šezdesetih godina dvadesetog veka, videli biste da se sasvim fino snalazila s jednom platom. Danas su potrebne dve. Doprinos žena realnom bogatstvu nekako se izgubio u inflaciji dok je veliki deo bogatstva na papiru nastao u oblastima kao što su tržišta novca i spajanje kompanija. Drugim rečima, unos realnog rasta nije doveo do rasta dok je inflatorni unos doveo ne do rasta već veštačkog bogatstva.
Tako je, porodica srednje klase danas troši više nego pre četrdeset godina. Ali gledano kroz stroge definicije siromaštva – na primer, potrebe da se izabere između osnovnih potrepština kao što su hrana i novac – studije pokazuju da veliki deo srednje klase danas jedva preživljava. Da li je inflatorno nestajanje realnog bogatstva koje su žene stvorile posledica svođenja osnovne društvene percepcije na puku ekonomsku logiku s njenim utilitarističkim ograničenjima? Da li ga je pogoršalo odsustvo poravnavajućih međunarodnih sporazuma u ključnim oblastima kakve su oporezivanje, uslovi rada, bezbroj zakonskih obaveza i životna sredina? Sažet odgovor, bar delimično, verovatno bi bio da. Neuravnoteženost u javnim poslovima gotovo uvek će se očitovati u dve faze. U prvoj ona uzrokuje destruktivne situacije. Potom se vraća kao bumerang ili eksplodira na neki neočekivan način.
***
Drugi očevidan neuspeh globalizacije jeste povratak neosiguranih radnih mesta. Neki sistemi sigurnosti radnih mesta postali su preterano nezgrapni i bespotrebno skupi. Velika odgovornost je ležala u tome što demokratije sprovode promene ad hoc, naročito u Zapadnoj Evropi.
Staro rešenje u duhu slobodne trgovine za visoke troškove rada bio je uvoz jeftine robe. U tome je bio smisao opoziva Zakona o kukuruzu u Britaniji u devetnaestom veku. Tokom prvih etapa globalizacije tržišno rešenje je bio uvoz jeftine, neosigurane radne snage koja je savremenoj Evropi ostavila nerešeno pitanje 17 miliona stranih radnika. Sledeće rešenje – i dalje prisutno – podrazumevalo je vraćanje na strategiju iz devetnaestog veka. Sve veće interne strukture multinacionalnih korporacija još jednom su omogućile Zapadu pristup jeftinoj radnoj snazi u inostranstvu.
Ali postojanje jeftinije radne snage u domovini ili u inostranstvu nikad nije ni bio problem. Ako mu se pažljivo pristupi, to bi čak mogao biti i deo pozitivne strategije globalnog razvoja. Problem je ubeđenost tržišta da korporacija mora da maksimira prihode, a ipak ponudi kupcima najjeftiniju robu.
Ne bi trebalo tumačiti zamisao po kojoj je mušterija uvek u pravu kao pravo na najjeftiniju robu. Tu je reč o lažnom populizmu pobrkanom sa ekonomijom. Što dovodi do hiperprodukcije i preniskih cena. Sedam pari muških gaća za deset dolara u „Volmartu“ na severu države Njujork, u leto 2004. To ne može biti dobro ni za jednu privredu. To ne može biti strategija razvoja. To je pre odbrambeni pristup koji redukuje fleksibilnost svake ekonomije učesnice. Prećutna pretpostavka je da će radnici koji proizvode tu robu i oni koji je kupuju moći – zahvaljujući niskim platama i niskim cenama – da žive na granici siromaštva.
Nasuprot proizvodnji i određivanju cene donjeg rublja u „Volmartu“ jesu patike kompanije „Najki“ koje se proizvode za 1,60 dolara u Indoneziji i prodaju za 70 dolara na drugim mestima. Oba slučaja su posledica tržišnog pristupa razdvojenog od konkurencije, vrednosti i potražnje. Oni su dva ekstrema zapadnog konzumerizma: suviše bespotrebno jeftina roba koja podržava ekonomski rast; suviše veštački skupa roba koja hrani ekonomski rast.
Oba slučaja se odnose na povratak neosigurane i jeftine radne snage, to jest one vrste neetičke upotrebe radne snage o kojoj su zapadna društva raspravljala pre više od jednog veka i prevazišla je. Britanija i Francuska su bile predvodnice sa zakonima o dečjem radu. Pariz je 1841. zabranio zapošljavanje dece mlađe od pet godina i ograničio radno vreme dece od osam do dvanaest godina na osam sati, a onih od dvanaest do šesnaest godina na dvanaest sati. Osnivanje Međunarodne organizacije rada 1919. usredsredilo se na „humane uslove rada“. Ukoliko bi jedna nacija to odbila, onda je ona predstavljala „prepreku na putu drugim nacijama“. Dvadeset pet godina kasnije ta organizacija je donela Filadelfijsku deklaraciju. Bio je to jedan od onih trenutaka koje je iznedrio Drugi svetski rat. Filadelfijska deklaracija je zahtevala da politika zapošljavanja promoviše socijalnu pravdu.
A ipak su globalizacijski mehanizmi određivanja cena podrazumevali povratak dečjeg rada i neosigurane radne snage. O tome se do sredine devedesetih raspravljalo na sve strane, čak i u najkonzervativnijim analizama. Niko, zapravo, nije prihvatao stari argument da deca moraju da rade kako bi pomogla svojim porodicama da se prehrane – njih 200 miliona po većini proračuna – kad se problem mogao rešiti onako kako su ga industrijalizovana društva rešila u devetnaestom veku, podigavši plate njihovim roditeljima. A ipak je ovo svet u kojem statistika ukazuje da pola dece na svetu pogađaju siromaštvo, rat i sida. Te brojke proleću mimo nas. Šest miliona dece mlađe od pet godina umrlo je 1992. od upale pluća ili proliva. Da li je taj podatak zaista tačan? Koliko tačan on mora biti da bi ukazao na neuspeh?
Deca su činila samo mali deo jeftine i neosigurane radne snage karakteristične za deregulisana tržišta. A ona su, opet, bila samo delić ekonomije raspeća. Tadašnji predsednik Meksika Karlos Salinas obećao je, po ulasku svoje države u svet globalne trgovine, „da ćemo povećanjem naše trgovine povećati i životni standard“. To je rekao malo pre nego što su meksički dohoci prepolovljeni. Mera siromaštva od potrošnje jednog dolara na dan ne znači mnogo u tom kontekstu. A razvlačenje duga Trećeg sveta postaje opsceni ostatak staromodnog protestantskog moralisanja. Odnos duga i izvoza u većini zaduženih zemalja povećao se tri do četiri puta između 1970. i 1990. I nastavio je da se uvećava, u mnogim zemljama deset i više puta do kraja veka.
U takvom kontekstu zamisao o neregulisanoj i jeftinoj radnoj snazi kao strategiji globalnog razvoja nije imala nikakvog smisla.
I kritika je stizala sa svih strana. Korporacije su polako počele da reaguju na kritiku javnosti. Vlade su polako postajale svesne nenužne prirode povratka standardima iz devetnaestog veka – ili nedostatku standardā.
***
Sve se to događalo u svetu ubrzanog nasilja. Većina statističkih podataka o pogibijama u ratu od 1945. navodi otprilike 40 miliona žrtava. Ako se saberu brojke od 1945. do 1970, zbir je otprilike 18 miliona. Tu se ubraja izuzetno nestabilni period ratova za nezavisnost u vreme dekolonizacije. A ipak, od 1970. do 2000. – u eri globalizacije – brojke su bile još veće: 22 miliona ili dve hiljade poginulih dnevno. Ono što statističari nazivaju suvišnim smrtnim slučajevima – to jest smrtnim slučajevima usled posrednog uticaja rata putem pojava kao što su neuhranjenost i bolest – uznemiruje još više. Krajem sedamdesetih ta cifra je iznosila oko 12 miliona godišnje. Početkom devedesetih bila je 14 miliona. Godine 2000. iznosila je 18 miliona, a 2003. 25 miliona.
Tu se ne ubrajaju smrtni slučajevi usled epidemija koje su se mogle sprečiti ili ublažiti efektivnim globalnim merama. Na primer, preko 20 miliona ljudi umrlo je od side posle 1981; 2,6 miliona samo 2003. Stopa zaraženosti 2003. bila je rekordna. U Aziji, gde dva ekonomska čuda – Kina i Indija – beleže neprestan rast, stope zaraženosti vrte se oko nivoa epidemije, iznad kog je teško izračunati efekte.
Da li je za sve to neposredno kriva globalizacija? Nije. Da li je globalizacija uspela kao planetarni sistem sposoban da umanji i spreči smrtne slučajeve usled nasilja i sprečivih epidemija? Nije. Da li su se takve pojave postepeno pogoršale pod vođstvom tog globalnog sistema? Jesu. Da li su stvari krenule u suprotnom smeru u novom veku? Zasad deluje da postaju još gore. U nekom trenutku više neće biti dovoljno da uvaženi i inteligentni ekonomisti poput Jagdiša Bagvatija ponavljaju kako „možemo zaključiti da je slobodna trgovina povezana sa višim ekonomskim rastom koji dovodi do smanjivanja siromaštva. Dakle, ekonomski rast smanjuje siromaštvo.“ Takav redukcionizam nije vredan poštovanja.
Vođstvo nije određivanje granica svoje oblasti. Ono je procenjivanje uticaja vlastite teorije i stila na opštu situaciju. Komunizam mora da snosi odgovornost za logore smrti i neuspelu proizvodnju. Vatikan mora da snosi odgovornost za inkviziciju i istrebljenje starosedelaca u Latinskoj Americi. Globalizacija mora da snosi odgovornost za porast nasilja i nesposobnost koja je dozvolila da epidemije izmaknu kontroli.
Prevod sa engleskog: Igor Cvijanović i Alen Bešić
(Iz knjige Džona Ralstona Sola „Propast globalizma i preoblikovanje sveta“, Arhipelag, 2011)