Neki su ultramoderni a neki još nisu zamenili sedišta stara 50 godina. Uprkos lošoj privatizaciji, niskom standardu građana i opšteprisutnoj pirateriji, bioskopi u Srbiji su živi i itekako rade.
„Industrija prikazivanja filmova dotakla je dno 2007. godine“, precizan je Marko Čkonjević iz distributerske kuće MegaCom Film. Očajno loš kvalitet projekcija doveo je do toga da se broj prodatih ulaznica sa nešto više od 5 miliona u 2002. svede na milion i 260 hiljada u 2007. godini. „Tada je zaista svakome postalo jasno da nove, tehnički veoma zahtevne generacije gledalaca ne nalaze ništa romantično u iskrzanim 35-milimetarskim kopijama koje su obišle ko zna koliko bioskopa i usput se pohabale. Postalo je, takođe, jasno i da, ako se u Srbiji ništa nije menjalo u najvećem broju bioskopa još od šezdesetih godina, ne znači da svet nije daleko odmakao u tehnologiji prikazivanja i čitavoj pratećoj usluzi za gledaoca“ objašnjava Čkonjević.
Zaista, čitava država a sa njom bioskopi i publika prolaze – svako – kroz – svoju – tranziciju. „Pre deset godina, naša i susedne zemlje bile su region „single screen-ova“, bioskopa sa jednom salom u kojima je dnevno moglo da bude po tri-četiri projekcije. Na tržištu je, takođe, bilo mesta i za filmove velikih evropskih kinematografija – španske, francuske.. Danas su tu multipleksi koji mogu imati i po 12 sala, sa repertoarom i uslugom kojima je cilj da pridobiju i zadrže novu publiku. Publika se definitivno vraća u sale: tokom 2011. prodato je 2,6 miliona a u 2012. godiini 2,5 miliona ulaznica. Većina današnjih posetilaca bioskopa ima između 12 i 25 godina i veoma pažljivo bira: od standarda odnosno kvaliteta projekcije, zvuka, slike do, bukvalno, ukusa kokica. Čkonjević kaže da nije lako pogoditi filmski ukus takve publike ali naglašava da je ona ipak odana i drži do sebe i svojih navika, a navikla je na visok kvalitet.
Neki su, štaviše, navikli na udobnost „kao kod kuće“. Dugogodišnji urednik filmskog programa u niškom kulturnom centru i član FIPRESCI Dejan Dabić kaže da često prisustvuje sceni gde grupa tinejdžera koji „dođu do plakata na ulazu u bioskop, vide da film nije rađen u 3D tehnologiji i zaključe da mogu da uštede novac, skinu film sa interneta i odgledaju kod kuće.“
Vlasnik bioskopa „Roda“ i direktor „Arena“ sinepleksa u Novom Sadu Zoran Cvetanović ipak smatra da je 3D tehnologija u suštini finansijski oporavila bioskope. Cvetanović je na okruglom stolu o industriji zabave Danas Conference centra podsetio da su, pre 3D filmova, pravi bioskopi tehnički zaostajali za kućnim bioskopima. „Cena digitalnog projektora išla je do 100 hiljada dok se kućni bioskop mogao nabaviti za nekoliko stotina evra. Onda je u sale stigao „Avatar“ Džejmsa Kamerona i promenio bioskopski svet zauvek. Više od polovine bioskopa na svetu je digitalizovano a pravi 3D doživljaj za sada ne može da se izvede u kućnim uslovima.“ Država, naravno, ne bi trebalo da smetne sa uma da, uprkos 3D tehnologiji, ostaje problem piraterije sa kojim mora da se obračuna.
Pašću baš u nesvest
Dobar kvalitet prikazivanja, međutim, u celoj zemlji može da pruži desetak privatnih bioskopa, uz opštinske koji su dobili podršku za digitalizaciju. Ostali su ili pali kao žrtve loše privatizacije ili se trude da prežive od novca koji dobijaju iz lokalnih budžeta, koji privuku projektima ili zarade izdajući sale za različite namene.
U takve koji se snalaze ali nikako ne predaju spada Dvorana kulturnog centra, biskop koji je deo Kulturnog centra Beograda. Ove godine popularni DKC slavi 50. rođendan a da, kako kaže direktorka Centra Mia David, ni jednom za to vreme nisu promenjene fotelje u sali niti je ulagano u ventilacioni sistem, klimatizaciju ili zvučnu izolaciju. Interesantno je da DKC-u, uprkos infrastrukturnim manjkavostima, ne nedostaje publike: „ U poslednjih pet godina imamo između 40 i 48 hiljada posetilaca godišnje. To su mahom posetioci festivala kao što su „Fest“, „Kratki metar“, „Slobodna zona“, „Beldocs“ sa kojima sarađujemo ili festivali nacionalnih kinematografija.“ Zaposleni u DKC – instituciji koja ne dobija novac grada Beograda za programske aktivnosti već obezbeđuje plate za četvoro zaposlenih i pokriva svoje troškove komunalija – formulu za opstanak bioskopa našli su u tome da budu prava Meka za festivale, dok su u isto vreme obezbedili članstvo u evropskoj bioskopskoj mreži „Europa cinema“, od koje takođe dobijaju finansijsku podršku kako bi prikazivali evropske, autorske flmove.
DKC je, pri tome, iskoristio priliku kada su država, grad i evropski fond „Eurimaž“ pre dve godine dodeljivali sredstva za digitalizaciju bioskopskih sala, te su u to vreme opremili svoju dvoranu u skladu sa modernim standardima. Paradoks je, ipak, u tome što sada može kvalitetno da prikazuje filmove u sali koja je leti po tri meseca zatvorena za publiku zato što nema klimu, pa se naša sagovornica nada da će DKC uspeti da privuče sponzore ili da animira prijatelje bioskopa kako bi se instalirao valjan ventilacioni sistem i okrečila sala, dok bi zamenu fotelja možda mogli i sami da finansiraju.
Sa prozora kancelarije Kulturnog centra Beograda pogled puca pravo na bioskop „Jadran“-zatvoren. Istu sudbinu doživeo je i bioskop „Balkan“ u neposrednoj blizini, na čijem je zidu ka Dečanskoj grupa građana „Povratak otpisanih“ postavila spomen ploču „svim žrtvama privatizacije Beograd-filma“. Nezvanične procene kažu da od 170 bioskopskih sala širom Srbije polovina ne radi ili filmove prikazuje samo povremeno, a da o nešto modernijoj opremi mogu samo da sanjaju. Čak i u tako sumornoj situaciji distributeri se snalaze.
„Šešir“ u tašnu, pa na put
Vlasnik kuće Cinefest Igor Onič za sebe kaže da nije umetnik već prodavac umetničkih dela, i da mu je posao da „proda“ filmove gledaocima i da ih ubedi da im je bioskop potreban. Tako je organizovao akciju „Ponovo radi bioskop“, u okviru koje u tridesetak gradova širom Srbije redovno organizuje projekcije uz pomoć sopstvene kvalitetne opreme. Ova svojevrsna „alternativna distribucija“ dovela je do toga da film „Šešir profesora Koste Vujića“ vidi 230 hiljada gledalaca u celoj zemlji. Onič kaže da se tek „na terenu“ vidi apatija u koju su zaposleni u „opštinskim“ bioskopima zapali, osuđeni na niske zarade iz lokalnog budžeta i nikakvo ulaganje u infrastrukturu sala i reklamu za filmove. „Kada organizujemo projekcije, treba ubediti te radnike da se pokrenu, angažuju, pripreme salu za publiku, odnesu najavni džingl u lokalnu radio stanicu da ljudi čuju da će biti projekcije. Trud se isplati zato što su reakcije publike sjajne“ priča Igor Onič.
Najveći budući problem domaćih bioskopa ostaje pitanje digitalizacije sala. Od juna ove godine, da problem bude gori, prestaje korišćenje 35-milimetarskih traka tako da će bioskopi u Srbiji koji žele da emituju nove filmove morati da digitalizuju svoje sale. Uz fondove „Eurimaža“, ministarstvo kulture je u 2011. obezbedilo 20 miliona dinara za modernizaciju bioskopa, a tu priliku iskoristili su DKC u Beogradu kao i bioskopi u Požegi, Paraćinu, Svilajncu, Leskovcu i Tutinu. „Nadam se da će bar lokalne samouprave uvideti potrebu da pomognu da bioskopi prežive, a da će se država ugledati na slovenački model. Tamo je finansijska podrška obezbeđena čitavoj filmskoj industriji: producentima, distributerima i prikazivačima. Ako se dozvoli zatvaranje bioskopa taj gubitak osetiće svi“, uveren je Igor Onič.
Milica Rilak B&F96