„Grčka je kao ogledalo. Čini da patiš. Zatim naučiš.“
„Da živiš sam?“
„Da živiš sam. Sa onim što jesi.“
Ovaj citat uzet je iz knjige Čarobnjak Džona Foulsa, uglednog britanskog pisca koji je pre pola veka proveo nekoliko godina u Grčkoj. Danas, kada ekonomska kriza potresa našu zemlju iz temelja, njegove reči izgledaju prikladnije nego ikada. U ovim turobnim vremenima, kada svaka nova stroga ekonomska mera deluje kao crni oblak na nebu, glavni akteri na našoj političkoj i kulturnoj sceni su MMF, EU i njihov ekonomski mehanizam „podrške“, pored već čuvenih agencija za kreditni rejting. Grčka stvarno čini da patimo.
U našoj kratkoj avanturi na ovoj planeti ništa nam nije dato zdravo za gotovo. Pa ipak, mi smo stvorenja s navikama. Uđemo u maticu, dohvatimo se rutine i mislimo da će ono što živimo trajati zauvek. Čak i kada postanemo stariji, i dalje rutinu smatramo zadatom. Sve dok nas jednog lepog dana život nežno – ili manje nežno – ne podseti. Sve iznenada postane mnogo fluidnije, mnogo krhkije. I mi počnemo, sa zakašnjenjem i nerado, da učimo nove stvari, približavajući se našem stvarnom biću. Pitanje koje Fouls podrazumeva jeste – koliko nas će biti u stanju da živi sa onim što – stvarno – jesmo.
Budući da je ogledalo decenijama prikazivalo nešto drugo, iznenadno otkriće stiže kao šok. Mladi ljudi odjednom postaju vlasnici vikendica, dok istovremeno rade za 600 evra mesečno koliko iznose i njihovi mesečni troškovi za piće, benzin i cigarete. Previše pojednostavljujući, srž problema leži u činjenici da su te vikendice podigli njihovi roditelji, koristeći iste te fondove EU namenjene stvaranju kreativnih poslova za njih (dok je država gledala na drugu stranu – glumeći krivicu pre svakih izbora). „Tračak nade, ipak, postoji. Vikendica ima internet. Ako imate čime originalnim da doprinesete – muzikom, rečima, kodovima – sada to možete učiniti s pogledom na Egej. Nema izgovora za pasivnost“, sa zrnom ironije kaže Dimitris Ahlioptas, profesor informatike na Atinskom univerzitetu.
Razrađujući dalje Foulsovu misao, u ovom trenutku neki od nas pokušaće da razbiju ogledalo, drugi će odvratiti pogled ili zuriti u ram, dok će neki biti zapanjeni ovim novim likom pokušavajući da otkriju gde je onaj „dobri stari“ otišao. Predviđeno je da prođemo kroz sve faze patnje: da naučimo da živimo s njom, prihvatimo je i, neizbežno, krenemo da delamo. Za nas koji nećemo da budemo izgubljeni u staklu i suočimo se sa svetom oko sebe, biće novih uloga, do juče nezamislivih. Uloge koje počinju sa „ja“ – ego na grčkom – više neće biti baš glavne.
Postaje očigledno da počinjemo da razmišljamo drugačije. Kolektivno. Prvo uviđamo da nismo sami. Da se to ne dešava samo nama. Mnogi su u mnogo težem stanju. Gotovo svaki naš prijatelj ili poznanik prolazi kroz iskušenje.
Čudna stvar se otelotvoruje, novi osećaj „zajedništva“ – jedinstvo svrhe koje pre nije postojalo. Počinjemo više da izlazimo, posećujemo prijatelje, slušamo, predlažemo nove ideje. Kirijakos Pjerakakis, predsednik grčkog Instituta za mlade, sažima ovo osećanje: „Vremena su stvarno teška – ne umanjujući ogromnu društvenu cenu izazvanu smanjivanjem zarada, rastom nezaposlenosti i zaostajanjem privrednog rasta – kriza je možda najbolja prilika za moju generaciju da iznedri novi duh: da identifikuje rešenja umesto problema, da pokrene akciju umesto pritužbi, da deluje sa ciljem umesto kompromisa.“
Ključno je da ovaj osećaj zajedništva ne ostane samo na psihološkoj ravni. Treba da se razmahne u kolektivnu akciju. Šta god da oblikuje: performans, događaj, inicijativu na internetu, poslovni predlog ili samo prijateljsku saradnju – delovaće kao protivotrov ovom novom poretku stvari s kojim moramo da naučimo da živimo.
Tokom ekonomske krize u Argentini pozorišne grupe i performansi su cvetali. Za nas Grke potreba za zajedničkim naporom i međusobno poverenje možda će biti dobre stvari koje će se izroditi iz – ove, ne sasvim nepredvidive – avanture u koju smo zakoračili. Kriza je grupno putovanje.
Ne bi trebalo da gubimo energiju pomišljajući ko je na početku stvorio ogledalo. Lakih odgovora je napretek. Važno je da ogledalo postoji, i da ne postoji ništa što kao glatko, nemilosrdno ogledalo može da kaže celu istinu.
Prevod s grčkog: Mina Radulović
(Iz knjige Kriza je grupno putovanje, Arhipelag, 2012)