Diskusija o daljem članstvu Velike Britanije u Evropskoj uniji, usred ekonomske krize i recesije, sinonim je za tešku “seču” i stezanje kaiša Britanaca. Margaret Tačer koja je preminula prošlog meseca biće upamćena po svom “prekookeanskom izletu” tokom rata za Foklande; radnici će je pamtiti po uništavanju industrijske aktivnosti na severu zemlje; pamtićemo je i kao protivnicu evropskih integracija. Njena smrt se dogodila u trenutku velikih dilema i sumnji s kojima se Britanci nose, dovodeći do velikog razdora u društvu i po pitanju načina na koji je trebalo obaviti njenu komemoraciju. Sve ovo – kao i aktuelna diskusija o odnosu Velike Britanije sa EU – otkrivaju duboku krizu a konto britanskog identiteta.
Britanija je 1973. potvrdila svoju “ugovorenu svadbu” sa Evropskom unijom, nakon mnogo pokušaja i oštrih pregovora. Četrdeset godina posle ovog događaja, brak, izgleda, više nije zadovoljavajuće rešenje za Britaniju. Zaista, preko Lamanša se čuju mnogi glasovi rastućih kritika na račun EU. Najbolji argument je taj da je „EU skupa”, jer Tačerova „želi svoj novac natrag“. U Britaniji se razvio jak osećaj da Britanci plaćaju više nego što primaju, i gledaju na raspodelu kao na nepravdu. Pored toga, EU se doživljava kao da zahteva previše regulativa; kao da EU nameće britanskoj ekonomiji i društvu svoja pravila. Direktive i propisi izglasani u Briselu su, po nekima, strani britanskoj tradiciji liberalnog tržišnog modela i “laissez-fairea” (nemešanja države u ekonomiju). Napokon, na EU se gleda kao na zadatak na duge staze, za koji je potrebno mnogo vremena, a „evrokrati“ su na udaru kritike kao neefikasni i skupi – posebno ako se uporedi briselska administracija u odnosu na postojeću, malu, britansku javnu upravu. Britaniji je, prema tome, izgleda dosadio njen brak, pa sada upire svoj pogled na neku drugu stranu.
Izgubiti ljubav ljubavnice
Njen poseban odnos sa svojom bivšom kolonijom, Sjedinjenim Državama, već dugo je veoma važan za položaj Britanije u svetu i njeno samopoštovanje. Međutim, čak i uz Blerovu podršku Bušu za rat u Iraku, britanske specijalne relacije sa SAD izgleda da su prevaziđene. Obamin prvi govor u Evropi bio je u Pragu, a ne u Londonu. SAD intenzivno razvija odnose sa zemljama BRIC, ne samo u pogledu spoljne politike već i u pogledu trgovine i poslovnog partnerstva. Štaviše, SAD je zainteresovana za Veliku Britaniju samo onoliko dugo koliko ova bude i dalje ostala članicom EU. To je i bio smisao američke intervencije u januaru 2013: da pritegne Britaniju da ne napušta EU. Kakvu bi to “posebnu važnost” i ulogu imala jedna zemlja od 60 miliona stanovnika za svetsku silu br.1 koja broji 350 miliona građana? I, zapravo, treba reći da SAD pregovaraju sa EU oko uspostavljanja sporazuma o slobodnoj trgovini, a ne pojedinačno sa svakom državom članicom – pa tako ni sa Britanijom.
Gledajući sve dublji jaz, s odraslom decom…
Velika Britanija je nekada bila najvažnija zemlja, najveće carstvo na svetu, kraljevska porodica vladala je teritorijama nad kojima sunce nikada ne zalazi. Ali, sve je ovo odavno nestalo, a Foklandski rat mogao bi biti poslednji potez jalovog imperijalističkog ponosa. Međutim, Velika Britanija održava živom želju da je i dalje percipiramo kao važnu svetsku silu. Izvesna nostalgija za izgubljenim Carstvom obelodanila se u diskursu Britanaca protiv članstva u EU; kao nekadašnje “Carstvo”, i to u trenutku kada je Britanija bila jaka i čiji je glas svet slušao, kada je sterling bio jednak dolaru, kada je njena mornarica bila u stanju da se bori i da odbrani britanske interese. Ponovo, jedna od zamerki koju Britanci upućuju na račun EU jeste da je ova patuljak u spoljnopolitičkim poslovima. Kao odgovor na to, neki u Britaniji tvrde da bi Ujedinjeno Kraljevstvo trebalo da preuzme vodeću ulogu u razvoju EU kao svetske sile.
Osećati se ostarelim
Pored tih “spoljnih” briga, Velika Britanija takođe ima svoje “unutrašnje bolove”. Obećani referendum o nezavisnosti Škotske otvara rizik od raspada glavnog simbola Ujedinjenog Kraljevstva, njihove zastave “Union Jack”: u okviru iste države ona okuplja različite nacije. Nezavisnost Škotske bio bi veliki udarac po samopouzdanje Britanije i kolektivno istorijsko pamćenje.
Osim toga, posledice ekonomske krize i rigorozna štednja povećale su nejednakosti među regionima. Dok londonska oblast izgleda ne oseća krizu pa se na gradilištima nastavlja preobražaj pejzaža ovog grada, dotle su ostale regije veoma uznemirene jer su suočene sa nezaposlenošću i osiromašenjem, što je dovelo do krajnjeg diskursa tipa „Britanski poslovi britanskim radnicima“. Ovi ugroženi regioni su prve žrtve smanjenja javne potrošnje, kojom je organizovana tzv. “realokacija resursa”. Šta će biti dalje, nakon ovih mera štednje – ostaje da se vidi.
Debata o razvodu od supruge
Diskusija o daljem članstvu Velike Britanije u okviru EU hrani se svim ovim strahovima: stega koju evrobritanski brak nameće, gubitak ljubavi od ljubavnice, nema više dece da se o njima brine, slabosti tela… Nezavisna partija (UKIP) svim očajnicima pruža jedan odgovor: ‘Razvod! Početi život iznova! Biti ponovo mlad !’. Ovaj odgovor privlači mnoge birače u Velikoj Britaniji. Umerene partije, naprotiv, nisu u stanju da naprave razuman govor tipa: „Vaša supruga vam pruža sigurnost i stabilnost, pa čak i ako zajednički život nije bio lak, uvek uspevajući da razgovorom prevaziđe teškoće“.
Zaglavljena u krizu srednjeg doba, Velika Britanija čak nije u stanju ni da izrazi svoja osećanja i da svojoj ženi kaže: „Trenutno se ne osećam dobro, gubim samopouzdanje, nedostaje mi samouverenost“.
Postoji li ovde neki psihoanalitičar? Treba nam jedan, sekiramo se za Britaniju.
Subota 1. jun 2013, Chloe Fabra
(M.L.)