Zašto će iranski izbori najverovatnije doprineti „nuklearnom otopljenju“, ali i novoj rundi otvorenog sukoba sa Zapadom? Ako Iran i međunarodna zajednica nisu imale nuklearni program oko koga bi zapodele kavgu, da li to znači da bi se mogli sprijateljiti?
Na Quartz blogu se januara ove godine pisalo o 14 geopolitičkih pravila po kojima se prognoziralo da će, po završetku predsedničkih izbora u Iranu, ajatolah Ali Hamnei naći put izmirenja sa spoljnim svetom oko svog nuklearnog programa. Sa izborima zakazanim za 14. jun, i dalje smo spremni na nuklearno otopljavanje. Ali smo, takođe, zaintrigirali ostale faktore političke dinamike, kojima se sugeriše da je – nakon što je sa Zapadom pronašao zajednički jezik po nuklearnom pitanju – Hamnei iznašao i druge načine kako bi ostao u permanentom sukobu sa međunarodnom zajednicom. Zbog čega je to tako, pita se vašingtonski dopisnik bostonskog Atlantika Stiv Levin.
Režim će iskoristiti izbore da bi se konsolidovao na vlasti
Iranski izbori su u prošlosti iznenađivali: Suprotno Hamneijevoj uobičajenoj praksi “vladavine odozgo”, on je sam dozvolio slobodno izražavanje volje naroda što ga je ponekad dovodilo da, usled neočekivanih rezultata, bude na udaru. Čak i kad bi upotrebio svoju tešku ruku, nikada ne bi nestala atmosfera one spontanosti koja mu je svojstvena.
Ali predstojeći izbori neće biti nalik nijednima pre njih. Režim je dozvolio da se bira između osam pažljivo odabranih kandidata, efikasno zabranivši “zabavna rešenja” koja su bila obeležje svih prošlih izbora. Ishod je manje-više predodređen: Hamnei će dobiti čoveka prihvatljivog za vođenje vlade, ali već se žali zbog toga što će ga dobiti po cenu održavanja izbora. Već sam režim kažnjava navodno kontrarevolucionarno ponašanje. To je zato što se Hamnei pribojava košmara iz 2009, kada su liberali iz Zelenog pokreta napunili ulice u znak protesta zbog zvaničnih rezultata, kada se i Tviter prvi put pojavio kao remetilačka međunarodna politička snaga. Arapsko proleće direktno sledi odatle, iz Irana.
Režim može odbaciti nuklearno pitanje nakon izbora
U svojim govorima tokom kampanje, Hamnei je rekao da izborni pobednik nikada ne bi trebalo da pravi kompromis sa Zapadom o nuklearnom programu te zemlje. Ali, po okončanju izbora, prestaće i njegovo paradiranje tim zahtevom.
A onda, u igru ulaze “geopolitička pravila” br. 2 i 7 (Pravilo Provalije i Pravilo Ostanka na vlasti). Njima se objašnjava kako narodi mogu nagnati sebe da dospeju do samog ruba provalije, ali vrlo retko reskiraju da u nju skoče. Uopšteno govoreći, čak i naizgled sklerotični lideri opamete se u trenutku suočavanja s ponorom. Kako se sankcije neprekidno pojačavaju, Hamnei verovatno planira da, najzad, prihvati “nuklearnu nagodbu” s mrskim neprijateljem, Zapadom.
Režim, ipak, neće omekšati
To ne znači da će Iran i Zapad tek tako postati prijatelji. Hamnei je, čini se, proizvod pravila o istinskom verniku (br. 11*), kojim se objašnjava autsajdersko ponašanje iranskog režima sa neumerenim kažnjavanjem po ideološkoj osnovi. Narodi (teokratskih režima) koji potpadaju pod pravilo br. 11 rugaju se utvrđenom poretku jer smatraju da se ovo pravilo ne odnosi na njih. Oni takođe shvataju da takav prkos može generisati veliku podršku na domaćem političkom terenu.
(*pravilo br. 11 o “istinskom verniku” kaže da – za razliku od naroda, kao kolektivnog entiteta, koji uglavnom po pravilu teže “zlatnoj sredini” i nisu generalno ekstremno raspoloženi – njihove vođe -poedinci – ponekad poremete taj balans. Tako je bilo s dolaskom Hitlera, Talibana u Avganistanu i Kima u Sev. Koreji)
Ovo je u saglasju sa pravilom 12, tačka 3, da neki narodi i zemlje percipiraju sebe kao velike sile. Većina naroda ima visoko mišljenje o sebi ali neki režimi podižu samopoštovanje na novi nivo, trudeći se da sebe prikažu što grandioznije i pompeznije, ponašajući se samoživo i zahtevajući od drugih da ih tretiraju kao velike i „grandiozne“.
Hamnei je, izgleda, zabrinut nekim naznakama da njegovi politički obrazovani ljudi reaguju na izbore mlitavo i ravnodušno. On je izjavio da je ova mlitavost rezultat rada državnih neprijatelja, koji bi želeli ništa manje do da ga osramote slabim odzivom (ispod 80% glasača koji su izašli 2009). Ali, očigledno je da se još nije uznemirio u dovoljnoj meri da bi prihvatio istinske, nenameštene glasove, one koji bi doprineli mogućem neizvesnom ishodu izbora.
Ovo sugeriše da Hamnei, zapravo, čezne za sukobom sa Zapadom. Nakon što bude postigao nagodbu oko popuštanja sankcija, Hamnei će naći neki drugi razlog za zatezanje i još jednu krizu. Samo što nije poznato šta bi to moglo biti što će ga uskoro iritirati.
Svi ga shvataju: jezik novca
Nameće se, međutim, pitanje: zašto iranski lideri biraju da podlegnu onoj vrsti ponašanja kojim aktiviraju međunarodne sankcije? I dok gore navedena pravila mogu unekoliko objasniti iransku politiku, njeni lideri bi mogli odlučiti da postupe drugačije od datih prognoza.
Odgovor je u pravilu br. 13 – obogatiti se: lideri se često ponašaju kao da sve rade iz ličnog interesa – prosto i jednostavno. U slučaju Irana, ponašati se na taj način doslovce bi se isplatilo. Dana 4. juna, američka vlada navela je da su iranski lideri zaradili milijarde dolara kroz 37 fasadnih kompanija koje širom sveta rade s naftom, nekretninama i u drugim sektorima. Takvi ogromni iznosi, ako je ova vest tačna, više je nego dovoljna motivacija za pažljivo orkestriranje promena u vlasti.
Među glavnim polugama koje sprovode zvanične poslovne delatnosti iranske garniture nalazi se iranska Revolucionarna garda, sila koja stoji iza nameštanja izbora 2009. Garda je igrač koji je proveravao ovogodišnje predsedničke kandidate. Garda je moćna jer je bogata, a bogata je zato što je moćna. Njena uloga je u podržavanju volje ajatolaha Hamneija. U maju je, primera radi, viši oficir garde pukovnik Rasul Sanajrad rekao da će snage bezbednosti snažno delovati protiv bilo kakvih javnih protesta koji bi se ticali izbora. Međutim, da bi Garda sprovela ovakve stroge mere, potreban joj je priliv gotovine iz biznisa koje sama vodi.
Kao rezultat toga, kažu stručnjaci, Garda je zaposela kontrolu poslovanja nad preduzećima koja čine jednu trećinu iranske privrede. Iran je kompaniji Katan al Anbija u aprilu dodelio ugovor vredan 970 miliona dolara za razvoj dva polja prirodnog gasa, Halegan i Sefid Bagun, koji zajedno, po utvrđenim procenama, imaju oko 400 miliona barela nafte. Kompanija je zapravo finansijski ogranak Revolucionarne garde.
S obzirom da su strane kompanije napustile Iran zbog sankcija Zapada, Katam al Anbija je pokupovala raskinute ugovore koji su se ticali najvećih razvojnih projekata: rafinacije derivata, kao i ugovora za puteve, tunele i vodovodnu mrežu.
Američke vlasti pokušavaju da suzbiju ovu čudesnu poslovnu aktivnost. Na crnoj listi američkog Trezora se 2010. našla Nacionalna iranska naftna kompanija, kao partner/agent Revolucionarne garde. U aprilu ove godine je na ovu crnu listu stavljena i mreža kompanija iz Dubaija, Malezije i Turske jer se, navodno, kroz nju slivaju desetine miliona dolara iz fasadne kompanije Katam al Anbija, koju drži iranska Garda.
Imajući u vidu otpor Zapada, Revolucionarna Garda će verovatno naići na teškoće u prikupljanju istog nivoa deviza, a verovatno će za iranske lidere biti isplativije da se, jednostavno, povuku i da, shodno tome, popuste i sankcije. A ni takva situacija ne bi bila bez presedana – Moamer Gadafi je učinio istu stvar 2006, odstupivši korak unazad (iako je, kao što znamo, malo zakasnio). Pokazalo se, naime, da su od versko-ideoloških problema daleko bolniji oni poslovno-finansijske prirode.
Ipak, možemo se kladiti u to da će Iran i dalje ostati na svom čvrstom kursu, uz oprezno zaključivanje sporazuma sa Zapadom. Iran nije Libija – nije inferiorna diktatura sazdana jedino na bogatstvu sazdanom na nafti već je država sa istorijom od nekoliko milenijuma. Novac i geopolitičko pravilo br.13* delimično objašnjavaju iransko ponašanje, ali samo u kombinaciji sa drugim gore navedenim pravilima. Ako se malo bolje razmisli, ovim se geopolitičkim pravilima potvrđuje iranski začarani krug: Revolucionarna Garda zarađuje novac da bi njeni iranski vladari mogu nastaviti sa svojim prkosnim, svadljivim i provokativnim ponašanjem. A takvo inaćenje i svadljivo ponašanje, s druge strane, omogućavaju Gardi dalji priliv novca.
(geopolitičko pravilo br 13*: obogatiti se. Zašto se lideri ponašaju tako kako se ponašaju? Zato što, uglavnom, ne gledaju dalje od sopstvenog interesa – što većeg bogaćenja)
(M.L.)