Home TekstoviB&F PlusReprint Džon Kej, ekonomista: “Čekam sledeću krizu”

Džon Kej, ekonomista: “Čekam sledeću krizu”

by bifadmin

Džon Kej, ekonomista i autor, je zabavan i živahan čovek. On ima suv, ironičan smisao za humor, što me tera da se smejem. Ipak, nikada nisam sreo pesimističnijeg čoveka kada je u pitanju rasprava o izgledima svetske ekonomije i finansijskog sistema, piše Dejvid Okli u Fajnenšl Tajmsu. Kej je prošle godine završio studiju za britansku vladu u kojoj između ostalog tvrdi da će se krize ciklično ponavljati sve dok se ne pojednostavi struktura finansijskog tržišta i dok vlasnici kapitala preko jednog posrednika ne budu trgovali akcijama. Komplikovana struktura kakvu sada imamo od finansijskog tržišta pravi kasino u kojem samo “kuća” zarađuje, smatra Kej.

finansijaska trzista

Pogružen u fotelji u dnevnoj sobi-kancelariji u svojoj kući u severnom Londonu, on me podseća na narednika Frejzera, sumornog škotskog pogrebnika u britanskom sitkomu iz 70- ih čija je glavna fraza “Propali smo!”  Ona bi mogla da posluži i kao glavna rečenica profesora Keja kad govori o finansijskom sistemu. Na pitanje da li je finansijska kriza završena odgovara kratko: “Ja ne mislim tako”, kaže on. “To je nastavak jedne hronične bolesti, koja dolazi do akutne faze s vremena na vreme.”

I zaista, u jednom nedavnom govoru ovaj profesor  London School of Economics i kolumnista lista Financial Times upozorio je da svet “čeka sledeća kriza “, koja će ponovo uključiti u evrozonu.

On je jednako sumoran u svom izveštaju o tržištima kapitala, naručenom od strane britanske vlade i objavljenom pre skoro godinu dana. Brine ga što je od tada postignut mali napredak, posebno u vezi sa njegovom pozivom za jednostavniji finansijski sistem i fokusiranje investitora najčešće menadžera fondova na investiranje na duži rok.

Kej (65) je napisao devet knjiga, bio direktor Instituta za fiskalne studije, poznatog think-tanka, prvi direktor Oksfordske Said Business škole. Saradnik je Sent Džon koledža u Oksfordu od 1970. Ipak, za profesora Keja, rešenje izgleda jednostavno. “Moramo da se prešlatamo na svet u kojem ima manje trgovanja”, kaže on.

Od dužničke krize na tržištima u razvoju 1990 do kolapsa dotcoma u 2000 i kreditne krize u 2007, priča je ista, kaže on.

“To su sve poslovni krize, gde su mehuri nastali u određenim klasama imovine na podlozi pozajmljenenog novca iz budućnosti. Kriza eksplodira u trenutku kad novac mora biti vraćen.”

“Da bi smanjili trgovinu, treba da obezbedimo da se trgovina obavlja između ljudi koji raspolažu sopstvenim novcem, ili ljudi koji su u neposrednoj blizini ljudi čiji je novac.”
Kako je istakao u svom izveštaju od 40.000 reči, u julu prošle godine, lanac ulaganja novca može biti skoro farsično složen. On može da uključuje vlasnika novca čiji će novac koji biti investiran, nezavisnog finansijskog savetnika, platformu gde su fondovi listirani, najčešće online,  menadžera fondova koji bira fond, i fond menadžera čiji fond je fond menadžer izabrao, a koji će konačno odabrati akcije koje namerava da kupi.

“Ako govorimo pre svega o kapitalu, idealna struktura upravljanja ulozima je ona u kojoj postoji jednostavan lanac posredovanja sa jednom osobom između vlasnika novca i akcije kompanije u koju se ulaže. To bi smanjilo trgovinu i podstaklo opreznije investicije,  jer bi vlasnik kapitala ili osoba čiji novac se ulaže verovatno bila više skoncentrisana na moguće izbore za ulaganje.

On se smeje, a zatim dodaje zloslutno. “Nisam siguran da li će se to zaista i desiti. Nisam siguran da li možemo doći do jednostavnog sistema kao što je taj. Dakle, pretpostavljam da je najbolje čemu se  možemo nadati jeste da ljudi počnu da shvataju da je ulaganje u akcije  kao i svaki drugi oblik kockanja: često novac zaradjuje samo kockarnica i niko drugi “.

Profesor piše knjigu o finansijskom sistemu, koji planira da objavi sledeće godine.

“Knjiga će biti o tome kako idealan sistem finansijskih usluga može da izgleda. I da li ga možemo imati sa strukturom koja je mnogo jednostavnija i mnogo manja nego što je imamo u ovom trenutku.”

“Ako bismo mogli osmisliti finansijski sistem tako da počnemo sa crtanjem na praznom listu papira, šta bi mi želeli da taj sistem radi i kako bi struktura koju bi generisao takav cilj izgledala? Većina inovacija u finansijskom sektoru ima neku svrhu. Ali su njihove proporcije daleko veće od onoga što nam je zaista potrebno.”

“Složenost struktura proizvela je mnogo novca za ljude u njenom centru, na primer investicione bankare, ali to ne dodaje ništa efikasnosti tržišta na bilo koji smislen način.”

“Ali,” kažem mu, vi “niste sigurni da možemo da se vratimo na jednostavniji sistem?”
“Ne. Nisam. Ja sam pesimista. ”

Uzimam gutljaj čaja i pitam profesora da li ima pozitivnih kretanja u ekonomiji.

“Ne baš”, kaže on i smeje. “Osećam više pesimizma nego ikada ranije.”
On je miran za trenutak, a zatim dodaje vedro : “Pretpostavljam da, ako postoje razlozi za optimizam, rekao bih da se, bar što se tiče Velike Britanije oni tiču neke male prekretnice u 2012, kada je izbila kriza sa liborom. Političari su počeli da shvataju da je potrebna reforma, i videli smo neke pokušaje da se odvoji klasično bankarstvo od investicionog. “

Ali pre nego što počnem da se nadam, on kaže: “Ali mi nismo videli na drugim mestima sličnu promenu. Nismo je videli u SAD ili Nemačkoj ili Francuskoj. Još uvek sam veoma sumoran. Još uvek idemo ka sledećoj krizi. “

Pročitajte i ovo...