„Demokratija je trijumfovala“, napisao je Zbignjev Bžežinski 1990. godine. „Pobedilo je slobodno tržište. Ali na tragu ove velike ideološke pobede, od čega su danas sačinjena naša uverenja?“ Kako je euforija kojom je pozdravljen kraj Hladnog rata ustupala mesto turobnim sumnjama, Frensis Fukujama video je pad komunizma kao uvod u kraj istorije i osvit prozaičnije i manje herojske epohe. Drugi su predvideli ponovno rađanje zlih duhova istorije – nacionalizma, fašizma, te rasnih i verskih sukoba. Oni su govorili o „povratku istorije“ i povlačili mračne paralele – kada je Sarajevo dospelo na naslovne strane – između 1992. godine i predvečerja Prvog svetskog rata.
U stvari, istorija nije napustila Evropu niti joj se vratila. Ali, po okončanju Hladnog rata, mesto Evrope u istoriji se promenilo. Evropa je nanovo nepodeljena, ali više ne zauzima glavnu ulogu u svetskoj politici koju je imala pre početka Hladnog rata. Stoga razumevanje situacije u kojoj se danas nalazimo zahteva ne samo da uočimo kako sadašnjost podseća na prošlost nego i kako se od nje razlikuje. Ponekad je lakše sanjati stare snove – čak i kada su to noćne more – nego se probuditi u nepoznatoj stvarnosti.
„U protoku vekova“, zaključila su dva francuska istoričara 1992. godine, „Evropa otkriva da, uprkos različitim jezicima i običajima, njeni narodi dele zajedničku kulturu… Evropa postaje svesna postojanja evropskog identiteta.“ Mada se nesrećno poklopila s godinom početka građanskog rata u Jugoslaviji, ova smela tvrdnja ima poreklo vredno poštovanja. Godine 1936, kada je takođe besneo građanski rat, britanski istoričar H. A. L. Fišer ustvrdio je da je Evropa ujedinjena civilizacijom koja je „posebna… sveprožimajuća i nadmoćna“, koja se zasniva na „nasleđu misli i postignuća i religijskih težnji“. A koju godinu kasnije, u knjizi Granice i podele evropske istorije, poljski naučnik i politički emigrant Oskar Halecki zalagao se za temeljno jedinstvo kontinenta u trenutku kada je njegova zemlja bila deo komunističkog bloka.
Kao da je jedna reakcija na krvave bitke ovoga veka bilo poricanje njihovog ubilačkog karaktera: za jednu stranu se kaže da se zalaže za pravu Evropu – l’Europe européenne, kako je to upečatljivo rekao Gonzag de Rejno – a drugi se otpisuju kao uzurpatori i varvari. Intelektualna tradicija koja povezuje Evropu sa slobodarskim ciljevima seže mnogo vekova unatrag. Ali, ako uzmemo u obzir neuspeh liberalne demokratije između dva rata i ukoliko priznamo da su komunizam i fašizam takođe činili deo političkog nasleđa kontinenta, onda je teško poreći da Evropu u ovom stoleću nije oblikovalo postepeno približavanje misli i osećanja nego, naprotiv, niz nasilnih sukoba između suprotstavljenih novih poredaka. Ako Evropu ne tražimo kao geografski pojam već kao ono što je Federiko Šabo nazvao „istorijska i moralna individualnost“, ustanovićemo da ona veći deo veka nije postojala.
Novo u evropskoj istoriji nisu bili sukobi, ali njihova razmera jeste. U poređenju s velikim dinastičkim imperijama prošlosti – dugim vekovima vizantijske, habzburške i otomanske vlasti – utopijski eksperimenti ideologija XX veka došli su i prošli zapanjujućom brzinom. Uprkos tome, njihovi sukobi uneli su nov nivo nasilja u evropski život, militarizujući društvo, jačajući državu i ubijajući milione ljudi potpomognuti modernim birokratijama i tehnologijama. U francusko-pruskom ratu iz 1870–1871. bilo je 184 hiljade žrtava. U Prvom svetskom ratu bilo ih je preko osam miliona, a više od 40 miliona Evropljana – od toga preko polovine civila – poginulo je u Drugom svetskom ratu. Dubina ovih rana bila je upravo srazmerna veličini ambicija različitih protagonista od kojih je svaki težio da preinači Evropu – iznutra i spolja – temeljnije nego ikada pre. Ne iznenađuje to što Evropa danas pati od ideološke iscrpljenosti i što je politika postala izrazito nevizionarska delatnost. Bivši austrijski kancelar Franc Vranicki jednom je navodno rekao: „Svako ko ima vizije trebalo bi da ode kod lekara.“
Ovo oslobađanje od zabluda obojilo je čudan trijumf demokratije u Evropi posle 1989. Sedamdeset godina pre toga učvršćivanje demokratije širom kontinenta nakon Prvog svetskog rata uklapalo se u snove liberala o novom svetskom poretku. Činilo se da je Evropa predodređena da postane model za čovečanstvo. Kroz Društvo naroda nove države istočne Evrope naučile bi se demokratiji od naprednijih i zrelijih država Zapada, dok bi preko svojih kolonija i uprava velike imperijalne sile još više širile demokratiju. Poraz komunizma u Evropi 1989. nije imao takve globalne posledice pa ni takve jevanđeljske snove. Demokratija danas odgovara Evropljanima delom stoga što je povezana s trijumfom kapitalizma, a drugim delom zato što traži manju posvećenost i manje uplitanje u živote ljudi nego drugi sistemi. Evropljani prihvataju demokratiju zato što više ne veruju u politiku. Zbog toga nalazimo visok stepen podrške za demokratiju u anketama širom Evrope ali i visoku stopu političke apatije. U savremenoj Evropi demokratija dozvoljava rasističkim partijama desnice da koegzistiraju sa aktivnijom zaštitom ljudskih prava nego ikada pre. Ona obuhvata i narodnu politiku Švajcarske i bezmalo diktaturu postkomunističke Hrvatske.
Pravi pobednik 1989. nije bila demokratija nego kapitalizam, a pred Evropom kao celinom sada stoji zadatak s kojim se zapadna Evropa suočavala još od tridesetih godina – da između njih uspostavi funkcionalnu relaciju. Međuratna ekonomska kriza pokazala je da demokratija možda neće preživeti veliku krizu kapitalizma i, u stvari, konačan trijumf demokratije nad komunizmom bio bi nezamisliv bez preinačenog društvenog ugovora nakon Drugog svetskog rata. Završetak perioda pune zaposlenosti i početak smanjivanja troškova socijalne države učinio je da ovo dostignuće bude teže održivo nego pre, naročito u društvima sa sve starijom populacijom. Globalizacija finansijskih tržišta je pogotovo otežala državama-nacijama da očuvaju autonomiju delovanja jer tržišta – kao što je pokazao niz paničnih potresa i slomova – stvaraju sopstvene iracionalnosti i društvene tenzije. I globalizacija rada je izazov za preovlađujuće definicije nacionalnog državljanstva, kulture i tradicije. Ostaje da se vidi može li Evropa naći put između individualizma svojstvenog američkom kapitalizmu i autoritarizma istočne Azije, a da pri tom sačuva sopstvenu mešavinu društvene solidarnosti i političke slobode. Ali kraj Hladnog rata znači da više nema protivnika prema kome demokrate mogu odrediti za šta se zalažu u ostvarivanju ovog cilja. Stari politički putokazi su iščupani, što je većinu ljudi ostavilo bez jasnog osećaja za pravac kretanja.
Taj osećaj dezorijentacije na kraju veka uglavnom je evropski problem koji odražava specifično istorijsko iskustvo Evrope u XX veku i pokolj koji je pratio nekada žarku veru u utopije. Samouverenost koja se oslanjala na hrišćanstvo, kapitalizam, prosvećenost i tehnološku premoć podstakla je Evropljane da sebe u dugom razdoblju vide kao civilizacijski model za ceo svet. Njihova vera u svetsku misiju Evrope već je bila očita u XVII i XVIII veku, a vrhunac je dostigla u eri imperijalizma. Hitler je po mnogo čemu oličavao vrhunac te ideje i kroz nacistički novi poredak bio bliži njenom ostvarenju nego iko pre njega. Sada, kada se Hladni rat završio, Evropa je ponovo nepodeljena pa je još očigledniji i gubitak vere u predodređenost njene civilizacije i vrednosti. Mnoge nove države bivše sovjetske imperije ne mogu da dočekaju da se pridruže „Evropi“. Međutim, šta Evropa jeste, i gde je njeno mesto u svetu, sve manje je jasno.
Jedini vizionari na nivou izazova jesu Evropejci okupljeni u Briselu, a jedina vizija koja se nudi je ona o još čvršćoj Evropskoj uniji. Njeni sledbenici i dalje govore na stari način – kao da se istorija kreće u jednom pravcu i neizbežno vodi od slobodne trgovine do monetarne unije, a na kraju i do političke unije. Alternativa koju nude ovoj utopiji jeste haos na kontinentu iznova gurnutom u nacionalne sukobe iz prošlosti, s nemačkom dominacijom i ratnim pretnjama.
Snovi o trajnom miru imaju dugu istoriju u evropskoj misli i spontano su se opet pojavili posle krvoprolića sredinom XX veka. Naročito važnu ulogu u stvaranju zajedničkog tržišta imala je želja da se zaustavi francusko-nemačko trvenje koje je prouzrokovalo tri rata za manje od jednog veka. Prema ranijim tumačenjima, trajni mir u Evropi bio bi obezbeđen samim mnoštvom njenih država. Ali uzdizanje države-nacije i krvavi sukobi koji su time izazvani tokom Drugog svetskog rata i u poratnim godinama definisali su stav da je država-nacija sama po sebi uzrok ratova. Duhovi prošlosti, međutim, bili su slabi vodiči za budućnost. Na strahovanja od još jednog kontinentalnog rata i pesimizam u vezi s državom-nacijom trebalo je da se odgovori činjenicama o sadašnjoj situaciji, a ne da se smatra kako takav strah počiva na očiglednoj istini. Komentar Stenlija Hofmana od pre tridesetak godina i dalje je valjan: „Razmatranje međunarodnih implikacija postojanja države-nacije danas i juče važno je bar koliko i ritualan napad na državu-naciju.“
Sada je jasna oštra granica između dve polovine XX veka u Evropi. Do 1950. više od 60 miliona ljudi je poginulo u ratovima ili u nasilju od strane državnog aparata. Nasuprot tome, broj onih koji su na takav način stradali posle 1950. mnogo je manji od milion, čak i kada se uzme u obzir rat u bivšoj Jugoslaviji. Prema tome, ako je država-nacija krivac za krvoproliće u prvoj polovini veka, treba joj odati i neko priznanje za mir u drugoj polovini veka. Na kraju krajeva, sada je očito da je država-nacija procvetala u Evropi upravo tokom XX veka te je preživela i naciste i Hladni rat. I SAD i Sovjetski Savez bili su prinuđeni, na različite načine, da prihvate istrajnost svojih evropskih saveznika. Zajedničko tržište počelo je kao niz pregovora između država-nacija i ostalo je forum za takve pregovore većim delom svog postojanja. Jedino se sredinom osamdesetih osetio porast federalističkih tendencija, uglavnom zbog francuske nelagodnosti u vezi s jačanjem Nemačke.
Strah od Nemačke klasičan je primer toga šta se zbiva kada se prošlost projektuje u budućnost. Nemačka i Rusija predstavljale su, što je sasvim tačno, dve najveće pretnje liberalnoj demokratiji u XX veku. Ali one su imale i najveći broj žrtava od svih evropskih zemalja. Dominacija Nemačke i dalje je suštinsko svojstvo evropske strukture moći kao što je bila i tokom jednog veka. Međutim, nemački snovi o imperiji su se raspršili – postoje samo u nostalgičnim foto-albumima predratne Šlezije ili istočne Pruske. Njen vojni potencijal je uništen, njene manjine u istočnoj Evropi svedene su na ostatke od miliona ljudi koji su bili Hitlerov casus belli. Pet miliona mrtvih u ratu imaju veću težinu u očima Nemaca nego sve Hitlerove pobede. Nemačke kompanije danas investiraju u istočnu Evropu ne zato što predstavljaju prethodnicu Četvrtog rajha nego zato što je reč o kapitalistima čiji je kapital od vitalnog značaja za ekonomsko zdravlje Evrope.
Još manje se čini da se istorija ponavlja u Rusiji. Ova zemlja je manja nego u bilo kom razdoblju u prethodna dva veka, skraćena za baltičke države i stare zapadne i južne sovjetske republike. Na unutrašnjem planu, propast komunizma je podstakla rast neke vrste kapitalizma iz džungle gde, ruku pod ruku, idu ogromno bogatstvo i siromaštvo kao ni u jednom drugom delu Evrope. Očajnička potreba za obnovom društva i tužno stanje ruske armije proizveli su nacionalizam i nostalgiju za komunizmom, ali su zato učinili da iredentizam i stvaranje imperije budu slabo verovatni i rizični poduhvati. Ruska manjina koja je ostala u baltičkim državama manja je pretnja evropskoj stabilnosti nego nuklearne bojeve glave koje propadaju i vojna postrojenja koja su ostala neobezbeđena po završetku Hladnog rata.
Opasnost je u tome što Zapad ne uzima ovako oslabljenu Rusiju onoliko ozbiljno koliko bi to trebalo. Pogotovo je Evropska unija dala Rusiji beznačajnu finansijsku pomoć – poređenje sa američkom pomoći zapadnoj Evropi posle Drugog svetskog rata sumorno je podsećanje na nesposobnost Evrope da planira sopstvenu politiku s dugoročnom vizijom. „Jednom smo bili veliki a sada smo mali“ – kaže danska školska pesma. Ali velika sila ne može tako lako da se svikne na propast imperije, pogotovo kada nema drugih privlačnih opcija kao što su evropske kolonijalne sile koje su se našle na zajedničkom tržištu.
Tu se, na kraju krajeva, zbila ta velika promena u državi-naciji od završetka Drugog svetskog rata: saradnja je zamenila nadmetanje. Imperijalne države-nacije ostale su bez svojih kolonija i uvidele da im one i nisu neophodne za prosperitet. Nuklearno oružje učinilo je staro strateško razmišljanje zastarelim a rat kao deo nacionalne politike teško zamislivim. Armije su postale manje jer je obavezno služenje vojnog roka zamenjeno profesionalnim vojnicima. Državnim granicama se sada uglavnom bavi policija a ne vojska; ilegalni doseljenici veća su briga nego armije u susednim zemljama. Manjine i dalje postoje ali u znatno manjem broju nego pre 1950. Zapravo, usled genocida, proterivanja i asimilacije, nestao je glavni uzrok Drugog svetskog rata. Evropa je ušla u novu eru u kojoj su rat, imperija i zemlja izgleda manje važni za nacionalno blagostanje nego što su nekada bili. Sledstveno tome, na pad populacije u Evropi danas se ne gleda s paničnim zamislima o nacionalnoj spremnosti, rasnoj čistoći i vojnoj snazi, kao tridesetih godina, nego se o tome raspravlja iz ugla penzionog sistema i reforme socijalnog sistema. Veći deo Evrope je u Evropskoj uniji i NATO paktu ili želi da im se pridruži, što je situacija bez istorijskog presedana. Iz današnje perspektive, prema tome, izgleda da je evropski projekat zasnovan na nerealnim strahovima i očekivanjima. Države-nacije su jake kao i uvek i ne mogu se poništiti. Za tim nema ni potrebe jer ne predstavljaju pretnju evropskom miru.
Možda se Evropska unija najbolje može sagledati kao ustupak zapadnoevropskih država-nacija kapitalizmu. Drugim rečima, ona postoji jer države članice shvataju da nacionalne ekonomske politike više ne mogu garantovati uspeh i vide svoj prosperitet u svojevrsnoj saradnji i zajedničkom delovanju kroz Evropsku uniju. Zbog toga Evropska unija ostaje važan ekonomski činilac. Ona je deo pokušaja da se evropski kapitalizam prilagodi potrebama globalne ere.
Ali nije sve u ekonomiji, a globalizacija kapitala ne znači kraj države-nacije u Evropi, kako mnogi danas ističu. Italijan Lučioli kritikovao je nacistički novi poredak zbog pretpostavke da su materijalna dobra dovoljna za stvaranje osećaja pripadnosti među različitim evropskim nacijama. Njegova optužba mogla bi se bolje primeniti na Evropsku uniju i njen zabrinjavajući „demokratski deficit“. Kapitalizam nije u stanju da stvori osećaj pripadnosti koje bi se mogao meriti sa osećajem odanosti što ga većina ljudi ima prema državi u kojoj živi. Ako ništa drugo, savremeni kapitalizam je uništio staru klasnu solidarnost, učinio da se pojedinci osećaju nesigurnije pa su tako drugi oblici kolektivnog identiteta postajali sve važniji. Zato je kapitalizmu neophodna država-nacija iz neekonomskih razloga podjednako kao i iz ekonomskih pa neće dalje ograničavati njenu moć. „Svest o naciji je i dalje beskonačno jača od osećaja za Evropu“, napisao je Rejmon Aron 1964. To važi i danas pa će Evropska unija najverovatnije ostati – po rečima jednog belgijskog diplomate – „ekonomski gorostas, politički patuljak i vojni crv“.
Sve ovo znači da je trenutno stanje stvari u Evropi nesređeno i složeno i tako će verovatno ostati. U Evropi ima više država-nacija nego ranije, a one sarađuju u raznim međunarodnim organizacijama, u koje spadaju – pored EU i NATO pakta – Savet Evrope, OEBS i mnoge druge. Veliko doba autonomije država-nacija pripada prošlosti, a globalizacija kapitala (i rada) prisiljava države da odustanu od ekskluzivne kontrole pojedinih oblasti svoje politike. Ali Evropu u kojoj se preklapaju suvereniteti ne treba pomešati sa onom u kojoj države-nacije nestaju i pretvaraju se u veće celine. Velika raznolikost evropskih kultura i tradicija koju su toliko cenili mislioci još od Makijavelija ostaje ključna za razumevanje ovog kontinenta u današnjem vremenu.
Punoća nacionalnih kultura, istorija i vrednosti otežava Evropljanima da deluju povezano i brzo u trenucima krize, ali teško da je to imalo nekakvog značaja za vreme Hladnog rata jer su Evropljani sa obe strane Gvozdene zavese prepustili supersilama incijativu nad svojom politikom. Tokom decenija stekli su naviku da optužuju Amerikance i Ruse, ali i da od njih očekuju da im reše probleme. Međutim, rat u Bosni pokazao je da je čak i nakon Hladnog rata ovakva navika ostala. Nijedna evropska organizacija nije imala iole značajniju ulogu u jugoslovenskom sukobu. Godina 1992. trebalo je da nagovesti stvaranje nove sigurne i ujedinjene Evrope. Pokazalo se da je to samo isprazna retorika, jer se tokom proleća i leta te godine dogodilo etničko čišćenje u dolini Drine. Nedostatak zajedničke spremnosti, a ne objektivne okolnosti, sprečile su odlučniji odgovor Evrope u Bosni, a evropske države-nacije nisu mogle da postignu politički dogovor dok ih na to nije naterao Vašington.
Iako odbijanje Evrope da preuzme odgovornost za svoju politiku nije uzoran primer, možda je to manje značajno nego pre. Da je Bosna bila uvod u novo doba krvoprolića u Evropi, takva neodlučnost u suočavanju s krizom bila bi alarmantna. Međutim, rat u bivšoj Jugoslaviji nije bio početak novog perioda etničkih sukoba – bar ne u Evropi – nego završna faza sprovođenja mirovnog dogovora iz Prvog svetskog rata i definitivna propast federalnih rešenja – u ovom slučaju posredstvom komunizma – za probleme manjina. Sukob je i dalje moguć na Balkanu i u oblasti Egejskog mora, ali teško da može ugroziti mir u Evropi. Postoji dobar razlog zbog kojeg rat u Jugoslaviji od 1991. do 1995. nije izazvao sveopšti rat, kao balkanski ratovi iz 1912. i 1913: današnje najveće evropske sile su partneri a ne vojni suparnici.
Na globalnom planu, Evropa je izgubila primat i možda je to Evropljanima najteže da prihvate. Ipak, u poređenju s drugim istorijskim epohama i drugim delovima sveta u današnje vreme, stanovnici evropskog kontinenta mogu da uživaju u izvanrednoj kombinaciji individualne slobode, društvene solidarnosti i mira. Na kraju veka međunarodna perspektiva je mirnija nego u bilo kom prošlom vremenu. Ako Evropljani odustanu od očajničke želje da pronađu jedinstvenu upotrebljivu definiciju samih sebe i ukoliko prihvate umereniju ulogu u svetu, možda će lakše prihvatiti raznolikost i razmirice koje će biti njihova budućnost baš kao što su bile i prošlost.
Prevod sa engleskog: Aleksandra Dragosavljević
(Iz knjige Marka Mazovera Mračni kontinent. Evropa u dvadesetom veku, Arhipelag, 2011)