Ksenija
Dvadeset hiljada godina prošlo je od Ursuline smrti. Još dvadeset pet hiljada godina delilo je svet od sadašnjeg trenutka, a vreme je bivalo sve hladnije. Neandertalci su već nestali. Evropa je bila na raspolaganju savremenim ljudima. Ogromne travnate nizije prostirale su se od južne Britanije do Kazahstana. Tek su po nekolikim područjima na južnim okrajcima kontinenta rasli brezici i vrbaci. Zlokobni vetrovi, doleteli s polarnih kapa, vitlali su tim sumornim ravnicama. Zimi se danima pa i čitavim sedmicama temperatura nije dizala iznad minus dvadeset stepeni. Evropska tundra zbilja je bila studena i negostoprimljiva, a opet je, budući puna hrane, vrvela životom. Po ravnicama pokrivenim visokom travom i mahovinom lagano su krstarila ogromna stada bizona i irvasa. Lovci su progonili i manja stada divljih konja i magaraca. Ipak je dominantna životinja bio gigantski mamut. Nikog se on nije bojao pod kapom nebeskom sve dok se nisu pojavili ljudi.
Ksenija je stigla na svet vetrovitog i snežnog kasnog proleća. Već je bio april, ali sneg je okopneo samo u najnižim predelima. Bivak je utonuo u duboku razgacanu lapavicu. Ksenijina majka se porodila u okrugloj kolibici, prečnika jedva tri metra, konstruisanoj uglavnom od mamutovih kostiju. U kolibu se ulazilo kroz dve ukrštene ogromne kljove zastrte s tri sloja bizonovih koža koje su koliko-toliko štitile stanovnike od studi. Konstrukcija od kostiju bila je popunjena nabijenom zemljom i mahovinom, a krov je pokrivalo busenje naslagano na prepleteno gipko vrbovo granje. Crveni plamsaji oskudne vatrice s malog ognjišta usred kolibe jedva su osvetljavali unutrašnjost. Na ognjištu nisu gorela drva. Još su pre nekoliko meseci posekli i naložili poslednje stablo iz okoline. U Ksenijinoj kolibi gorele su kosti i kako je prvi put udahnula osetila je ogavan smrad sprženih kostiju koji nikada nije zaboravila. Tundra je bila pokrivena izbeljenim kosturima mamuta i bizona. Nerado su od njih ložili oganj, ali lakše im je bilo da podnose njihov odvratan smrad, nego da se smrzavaju.
Utaborili su se na brdašcetu, tek kilometar od velike lenje reke. Baš tu je bio gaz, tu su godinama bizoni prelazili reku kad krenu na letnje pašnjake i kad se vrate otuda. Sećate se da su ljudi iz Ursuline grupe postavljali logor kraj putanje kojom su prolazila stada. Tako su i Ksenijini podigli bivak blizu prelaza na reci da bi imali koristi od tog nesumnjivo sigurnog izvora hrane. Od onog vremena kad je živela Ursula, postignut je značajan tehnološki napredak. Vrhovi kopalja izrađivani su od kremena pa su bila oštrija i ubojitija. Držalja koplja bila je svojevrstan produžetak lovčeve ruke te je i oružje zbog toga bilo delotvornije. Razne grupe ljudi su se komešale po tundri, sretale su se u lovu ili na rečnim prelazima te su se ovakvi pronalasci brzo širili.
Bizoni su svake godine prelazili reku na istom gazu. Tu je reka zavijala, a matica se valjala dalje, potkopavajući zemljanu i šljunkovitu obalu. Stada su izrovala stazu po obali koja se obrušavala i bizoni su sa sve većom mukom izgacavali iz vode. E, da su bili kadri da razmišljaju, sigurno bi potražili bezbedniji gaz, ali tuda su stada vekovima prelazila reku i ništa se nije menjalo. Ta životinjska slepa upornost i neprilagodljivost – osobine sasvim različite od ljudskih odlika – dobro su došle Ksenijinoj grupi. Kad su bizoni, jedva se iskobeljavši iz vode, iscrpljeni stupali na obalu koja se pod njima oburvavala, bili su laka meta za kopljonoše. Da ih životinje ne zapaze pre vremena pa se prepadnu, podigli su na obali reke barikadu od mamutovih kostiju i pokrili je kožama.
Ne samo što su bizoni stalno gazili reku na istom mestu nego su i nailazili u isto vreme. Dani su bivali duži, s juga su doletale guske i znalo se da će uskoro naići lovina. Lovci su odmah kretali na obalu, u zaklon. Bizoni su se kretali vrlo brzo i nije vredelo da lovci sede u logoru čekajući da stado uđe u vodu. Morali su prvi da stignu na reku. Severoistočni vetar donosio je zvuk mukle tutnjave koja se razlegala poput grmljavine u daljini – dolazili su. Zvuk se primicao, adrenalin je kolao po venama, svaki lovac je ponovo i ponovo proveravao je li mu kremeni vrh koplja dobro pričvršćen na drvenu držalju. Sve glasnije su toptale hiljade kopita. Voda je pljuskala – predvodnici su ugazili u plićak na drugoj obali – samo se životinje još nisu videle. Lovcima se pričinjavalo da predugo čuče iza zaklona, premda je stado prešlo reku za pukih nekoliko minuta.
Konačno! Već su predvodnici, mokri do kože a uporni da nastave put, posrtali uza strmu obalu, s mukom se osovljujući na noge po klizavoj zemlji. Oni koji su stizali za njima slepo su ih gurali i stvarali veliku zbrku. Ogromne crvenosmeđe životinje konačno su napipale čvršće tlo i žurno krenule uz obalu, prolazeći samo na metar od barikade. Lovci su mirovali, čekajući da ta gungula uspori stado. I tek tad su kroz proreze u kožama bez nišanjenja hitnuli koplja u bizone. Valjalo je pogoditi životinju u vrat ili u grudi. Odlično naoštreni kremeni vrhovi kopalja zabijali su se duboko u tela bizona. Ranjene životinje kolutale su krupnim očima i bolno urlikale. Retko je koja bila pogođena na mrtvo mesto; još je najbolje bilo kad lovac plenu preseče arteriju ili probije pluća. Ranjene životinje bežale su u tundru a lovci za njima. Sreća je bila kad se lovina ubrzo sruši te je lovac dokrajči udarcem u srce. Lakše ranjeni bizoni trčali su kilometrima i lipsavali negde u tundri tek posle nekoliko dana.
Svaku životinju koja iskrvari ili zanemoća bez kiseonika lovci su opkoljavali i udarali kopljima u grudi. Tek kad joj se oči zacakle i jezik ispadne znali su da je posigurno mrtva. Kremenim noževima hitro su derali i rasparčavali bizone. Meso su nosili u svoje boravište, nekad kilometrima daleko. Pošto je lovina bila bogata, nisu skidali s kostiju svako parčence već su uzimali samo najbolje komade sa butova i plećki, a od iznutrica džigericu, srce i bubrege. Sve ostalo su ostavljali u tundri. Milenijumima kasnije arheolozi su nalazili kremena sečiva među kostima fosila i po tome su zaključivali kako je životinja uginula.
Bizonsko meso im je potrajalo nekoliko nedelja. I poslednje krpice snega u tundri okopnele su. Dani su se dužili. Guske, patke i šljuke doletele su iz vetrovitih južnih oblasti da se legu u tundri i svijale su gnezda u travi i mahovini. Grupa je ugodno provela nekoliko nedelja, a onda im je sledovao put na sever, za stadima. Tako je živela Ksenija i njeni, stalno idući od jednog privremenog bivaka do drugog. Najbitnije je bilo da se članovi grupe leti dobro potkože kako bi s nakupljenim zalihama sala pregurali posne zimske mesece. Ksenijina grupa sasvim je zavisila od putujućih krda i pratila ih je celo leto. Nisu imali prevoznih sredstava, čak ni sanke, te su morali da uprte na grbaču i ponesu sve potrepštine. Za sobom su ostavljali samo konstrukcije od mamutovih kostiju, jer su ih mogli upotrebiti dogodine, i ostatke kožâ koje posle zime više nisu bile ni za šta. Niko nije mogao da ponese uza svoj prtljag i mnogo tuđeg. Stoga su sve koji nisu mogli da izdrže dugo pešačenje – bolesne, stare i slabe – ostavljali da umru. Tek kad dete više nije morala da nosi, kad ono toliko ojača da može da prati grupu na svojim nogama, majka je mogla ponovo da zatrudni.
Ksenija je nasledila od oca plavu kosu i sivoplave oči. Ona je bila rano sazrela devojčica. Trčkarala je s decom po logorištu i pomagala majci u domaćim poslovima. Tek ponekad su joj dopuštali da pođe s ocem kad je leti sam išao u lov na divlje magarce. Ukoliko se lovcu posreći – a i to se retko dešavalo – pomagala mu je da odere lovinu i raščereči meso. Za tih pohoda kojima su se oboje radovali, povremeno su nailazili na ljude iz drugih grupa koji su špartali po susednim lovištima. Susreti su se obično odvijali prijateljski; pripadnici grupa pamtili su one koje sretnu i prepoznavali su se kad ponovo nabasaju jedni na druge. Razmenjivali su novosti, najčešće o vremenu i lovu, ali i o svojim porodicama. Jezik im nije bio bogat, ali bio je sasvim dovoljan za prenošenje osnovnih informacija. Ponekad je neki mladi junoša odlazio u goste u susedni logor, čak se zadržavao tamo celu sezonu. Mic po mic, informacije su, kao i ljudi, počele da kruže ogromnom zamrznutom divljinom.
Kad je došlo vreme, Ksenija je ostala u drugom stanju. Teško je nosila i na izmaku trudnoće jedva je hodala. Čak i onako snažna kakva je bila, sve teže se micala kako joj je stomak rastao. Prvo se zabrinula njena majka, a onda i druge žene. Srećom, bili su u letnjem logoru, divljači je bilo u izobilju i još nekoliko sedmica nisu morali da se sele. Žene se nisu sekirale zbog selidbe nego su se plašile da Ksenija nosi dvojke – to bi bilo užasno. Majka nije mogla u isto vreme da hrani i nosi dvoje dece. Upravo je to suština prirodnog odlaganja sledeće trudnoće, jer majka ne može da zatrudni dok dete ne prestane da sisa. Hormonska adaptacija ne dozvoljava novo začeće zato da bi se sprečila takva mogućnost. Naravno, dešavalo se da u jednom od sto porođaja žena rodi blizance. Kseniju je to čekalo. I ranije je bivalo da članica grupe donese na svet dvojke i zato je bilo uvedeno strogo pravilo: kržljavije detence odmah su ubijali. Pravilo se kršilo samo u jednom slučaju, kad kakva porodilja izgubi bebu a mleko joj ne presahne. Ali sva deca rođena te godine ostala su živa.
Ksenija nije znala za taj surov, premda neophodan običaj. Nije znala ni to da žena može da rodi više od jednog deteta, što nije ni čudo – sitnije blizance ubijali su čim se rode i krišom ih pokopavali. Mada Ksenija nije ni pretpostavljala da će roditi blizance, majka joj je bila sigurna u to. Začudo, poverila se mužu. Zbilja začudo, jer se oduvek prećutno podrazumevalo da samo žene pomažu na porođajima i podižu decu – muškarci se nisu u to pačali. On nije znao za pravilo o blizancima, ali je shvatio koliko ima smisla čim je čuo razlog. Mnogo se brinuo za ćerku, bilo ga je strah da ne umre na porođaju. Još je veće čudo bilo to što je taj problem pomenuo lovcu iz druge grupe kad su se sreli u tundri (već je od prošle sezone znao da on ima kćer, Ksenijinu ispisnicu). Poznanik mu je ispričao da se njegova kćer pre koji dan prvi put porodila, ali nije bilo nade da će sitan i bolešljiv dečkić preživeti. Te večeri su Ksenijini roditelji smislili šta će. Probaće da krišom odnesu jedno unuče poznatom lovcu. Ispostavi li se da je njegov unuk umro, možda će hteti da odnese Ksenijino detence svojoj kćeri. Znali su da mnogo rizikuju, jer nije bilo prilike da se unapred dogovore sa znancem.
Iste večeri Ksenija je rodila bliznakinje. Za trenutak je prigrlila obe bebe a onda je njena majka brzo zgrabila jednu, uvila je u mekanu zečju kožu i iznela iz kolibe. Napolju je već čekao njen muž. Uzeo je bebicu i zaputio se na istok, u susedni bivak udaljen tridesetak kilometara. Stigao je u osvit. Poznanik je izašao pred njega. Jeste, unuk mu je umro prekjuče. Ksenijin otac mu je pokazao dete i izneo svoj naum. Ako se sagovornik ne složi, nema mu druge nego da ubije unuku. Domaćin je vagao: ćerka mu je očajna što joj je detence umrlo, a možda će ipak odbiti tuđe dete. A onda je pristao i uzeo smotuljčić iz koga se razlegao plač od gladi.
Kseniji nikad nisu rekli šta je bilo s njenom drugom devojčicom. Nikad nije saznala ni to da je postala majka jednog klana. Kćer koja je ostala s njom začetnica je neprekidnog niza rođaka po majčinoj liniji koji obuhvata oko šest procenata savremenih Evropljana, a njih svrstava u direktne potomke Ksenije, njihove pramajke. Odnesena kćer takođe je preživela, odrasla i rađala. Njena grupa i potomci njenih članova premeštali su se sve dalje na istok, prešli beskrajne srednjeazijske i sibirske stepe i priključili se grupama koje su prešle na američki kontinent. Oko jedan procenat savremenih američkih starosedelaca direktni su Ksenijini potomci po majčinoj liniji. Njeni potomci u Evropi podeljeni su u tri grane: jedna je uglavnom ostala u istočnoj Evropi, a druge dve su se širile na zapad, u srednju Evropu te do Francuske i Britanije.
Brajan Sajks
Prevod: Katarina Ješić
Iz knjige „Sedam Evinih kćeri“, Heliks, 2013