Ako blizu nekadašnjeg Ruskog cara vidite starije sugrađane sa suzama u očima, ne brinite – oni nisu tužni već nostalgični za nekim boljim vremenima. Tu nostalgiju probudila im je izložba „Živeo život“ koja ih podseća na lagodnije dane u jedinstvenoj vrsti komunizma koju smo gajili na ovim prostorima od kraja Drugog svetskog rata do raspada Jugoslavije.
Izložba je u prizemlju, na prvom i drugom spratu robne kuće koja je nekad, „u srećnija vremena“, bila četvrti trgovinski lanac u Evropi. „Živeo život“ nas podseća na vremena u kojima nismo bili rekorderi samo u negativnim disciplinama, poput korupcije i odliva mozgova. Postavka je multimedijalna i interaktivna, koncipirana tako da omogući posetiocu da doživi ovaj period svim čulima putem autentičnih eksponata, scenografija, instalacija, audio, video i 3D projekcija. Ona je inače patentirana kao prva čulna izložba u svetu.
Jedan od njenih autora, Uroš Radulović, kaže za B&F da su on i njegovi prijatelji na ideju za izložbu došli pričajući o našem mentalitetu i potrebi da se stalno žalimo na vremena u kojima živimo. „Tako su starije generacije nekada kukale na ta vremena za kojima sada osećaju veliku nostagiju. Tek danas shvatamo koliko je vreme stare Jugoslavije u mnogim segmentima bilo lepo, što me navodi na pomisao da ćemo možda i mi jednog dana u daljoj budućnosti shvatiti da je današnjica bila lepa“. Radulović kaže da je odziv solidan i da su kritike veoma pozitivne, ali mu je žao što država izložbu nije podržala, bar u pogledu logistike, jer misli da bi tako postavka bila još kvalitetnija. A šta nam se to do 31. jula nudi u Robnoj kući Beograd?
Na ulazu u istu nas čeka čuveni crveni kiosk, koji nije samo izložbenog karaktera, već se na njemu kao nekad prodaju viršle. Kada uđete u izložbeni prostor naićićete na plavi kiosk sa štampom i na klupe na kojima možete čitati stare novine, od Čika koji se smatra pretečom društvenih mreža, preko „ozbiljnije“ štampe iz svih delova „Juge“, do dečjih novina Kekeca.
U prizemlju je izložena i stara dizajnerska i konfekcijska garderoba sa nezaobilaznim borosanama na zidu, ali tu su i automobili, čija udobnost vas i danas može zapanjiti. Blizu bioskopa u kojem se prikazuju obrazovne emisije i kultni filmovi iz tog doba, na zidovima se nalaze i najpoznatiji filmski plakati, poput Pikasovog za Bitku na Neretvi.
Prvi sprat je posvećen jugoslovenskim sportskim legendama, tu su izloženi njihovi dresovi, ali i aparati koji reprodukuju glasove naših najpoznatijih sportskih komentatora. Moda sa radnih akcija čini se i danas atraktivna, ali to nije slučaj sa kancelarijama, i onim starim ishabanim stolovima zelene radne površine u čijim se fiokama obavezno nalazila limena pepeljara. Na istom spratu možete videti i jako lepe reklamne plakate za JAT, i replike aviona koje ova kompanija verovatno i danas koristi za prevoz putnika.
Tu je i životni prostor – kuhinja puna limenki od C kafe, a odmah iza nje i dnevna soba. Blizu ulaza u improvizovanu samoposlugu nalaze se i reklame za nekada popularne jugoslovenske proizvode, od kojih upada u oči plakat sa polarnim medvedima koji se igraju Koktom, kao što to danas čine beli mečići sa Koka-kolom. A u „samoposluzi“ BIP pivo, obavezni sirup od maline, od kozmetike Brion i Solea, a od mlečnih proizvoda jogurt u ružičastom trouglastom tetrapaku.
Na drugom spratu je muzički vremeplov uz kratke informacije o popularnim pevačima i grupama, kao i džuboks na kome možete poslušati najveće hitove iz tog doba. Tu je i velika drvena kutija sa okruglim poklopcima, iza kojih se nalaze rupice iz kojih se šire mirisi koji vas podsećaju na detinjstvo, bar vas starije od 30 godina. Posetioci izložbe na taj način mogu da pomirišu kolonjsku vodu „Pino silvestre“ (prepoznatljivu po bočici u obliku zelene šišarke) koja je „označila konačan raskid sa balkanskom zaostalošću“ ili losion posle brijanja „Brion“ koji je koristio „ozbiljni radni čovek, uvek umereno zabrinut zbog situacije“. Tu je i „omraženi neprijatelj zaposlenih Jugoslovenki“ – miris zagorelog mleka, ali i jak miris velikog prijatelja jugoslovenske trpeze – pekarskog hleba.
Posle mirisnog puta u prošlost, i čulo ukusa vas može odvesti na istu destinaciju u radničkoj menzi na drugom spratu. Ako ste oduševljeni posetilac ove izložbe koji je oduvek voleo da igra klikere morate na nju sa sobom povesti veoma strpljivog pratioca jer se može desiti da ste „zarđali“ i da vam treba pola sata da ubacite klikere u rupicu u parčetu zemlje koje je za ovu svrhu doneto na izložbu.
Posle klikera, veliki doživljaj moglo bi biti listanje spomenara koje su popunjavali posetioci izložbe. Među mlađim posetiocima preovlađuje mišljenje da je danas život težak i da u njemu ne uživaju dovoljno, a među starijima da je ono vreme bilo lepo najviše iz jednog razloga – jer su tada bili mladi. Osim godina, stariji posetioci o vremenu stare jugoslavije pišu još:
„Tada nije bilo toliko prevaranata kao danas, sve se radilo pošteno“.
„To vreme karakterišu osećaj spokoja, socijalne ravnopravnosti i međusobne pripadnosti“.
„Sve je bilo lepše, čini mi se i da je sunce lepše sijalo. Moja generacija je osetila šta znači voleti domovinu, što moja deca neće nikad“.
„Bilo je toplije, humanije vreme. Živelo se sporije, imalo se vremena za druge i sebe. Cenili su se dobrota, poštenje, solidarnost, nije bilo sebičnosti kao danas. Tada je čovek imao dostojanstvo“.
Otuda možda i suze starijih sugrađana, ali i telefonski pozivi starim prijateljima sa radnih akcija da dođu da vide, da osete lepu prošlost. Mlađim posetiocima izložbe to ponekad nije jasno, ali ipak znaju da se radi o suzama radosnicama.
Ovaj vremeplov za sva čula stoji 250 dinara i nekoliko sati gledanja eksponata. S obzirom na činjenicu da nas isto koštaju sedenje u bašti nekog od obližnjih kafića i višesatno putovanje u staru Jugoslaviju, ne možemo a da se ne zapitamo u kakvom to vremenu živimo. U odgovoru na ovo pitanje može nam pomoći i oni što smo na izložbi naučili – jednog dana ćemo žaliti i za ovim vremenom u kojem je kultura jefitnija od flašice piva, a ostanak u ovoj zemlji najskuplje iskustvo koje ste sebi mogli da priuštite.