Dr Harold Vajt, fizičar iz NASA, u poslednje vreme radi na konceptu vorp pogona, posebno poznatom širom sveta iz naučno-fantastičnog serijala „Zvezdane staze“. Da li je zaista moguće postići brzinu veću od brzine svetlosti?
Inženjer napredne propulzije, gospodin Harold Vajt, zajedno sa svojim timom fizičara već neko vreme razvija opremu koja bi jednog dana mogla da bude upotrebljena za putovanje brzinama koje su do sada opisivali samo autori naučne fantastike. Na Vajtovom radnom stolu se, između ostalog, nalaze i poseban laser, kamera, nekoliko malih ogledala, jedan prsten od keramičkih kondenzatora. Ovi instrumenti su predmet izučavanja i njihov dizajn bio je menjan već više puta, u pokušaju da se u nekom delu putanje fotona iz tačke A u tačku B njegovo kretanje „vorpuje“, odnosno zakrivi prostornu dimenziju. Promene u ovim eksperimentima mere se interferometrom, koji je toliko osetljiv da očitava i gomilu svakodnevnih sitnih vibracija, kao što je bat koraka ljudi u drugim prostorijama. Iz tog razloga Vajtovi eksperimenti održavaju se u specijalnoj laboratoriji koja u pravom smislu te reči pluta zahvaljujući sistemu podzemnih pneumatskih stubova, kako ne bi bila podložna ni najmanjim seizmičkim poremećajima.
Ajnštajn je postavio teoretsku granicu brzine, rekavši da ništa ne može da se kreće brže od svetlosti. Međutim, 1994. je meksički fizičar Migel Alkubier postavio teoriju po kojoj je kretanje većim brzinama od brzine svetlosti moguće, i to bez kršenja Ajnštajnovog zakona, ali uz uslov sada već čuvenog zakrivljenja vremena i prostora (koje podrazumeva i „lokalno“ širenje i skupljanje svemira), toliko korišćenog u SF filmovima i knjigama. Alkubierova teorija, doduše, podrazumeva i oslanjanje na tzv. „neobičnu materiju“ koja prkosi zakonima fizike i kojoj se veoma malo zna. Vajtov tim nada se da će ipak makar malo napredovati u ovoj oblasti i učiniti je više dostižnom za neke buduće generacije. Pomenuti kondenzatorski prsten, zamišljen da okružuje teoretski svemirski brod na vorp pogon, ključan je deo slagalice po dr Vajtu jer omogućava značajno smanjenje korišćene energije. Njegov tim pokušava da laboratorijski pronađe mikroskopski „vorp mehur“, kako bi dokazao da je zakrivljenje prostor-vreme uopšte moguće.
Vajt ima dvanaestogodišnje iskustva istraživanja spejs šatlova. Za neophodnu opremu za istraživanje vorp pogona agencija NASA potrošila je tek 50.000 dolara, što je skoro „računovodstvena greška“ u poređenju sa njenim godišnjim budžetom koji iznosi 18 milijardi dolara. NASA ima daleko preča posla i dostižnije ciljeve, kao što je razvoj novih Orion šatlova ili misija hvatanja asteroida, planirana sa Međunarodnom svemirskom stanicom. Stiv Stič, zamenik direktora inženjera u Džonson svemirskom centru, gde se istraživanje vorpa i odvija, kaže da uvek treba gledati u budućnost. „Pre 40 godina kapetan Kirk iz „Zvezdanih Staza“ komunicirao je preko naprave za koju tada niko nije mislio da će uskoro ugledati svetlost dana, a danas je skoro svi koriste“, kaže Stič i pokazuje na svoj smartfon. „Ta ideja danas predstavlja potpunu ludost, ali verovatno bih drugačije mislio da živim jedno stotinak godina kasnije“, veruje i Edvin Tejlor, bivši urednik Američkog fizičkog žurnala i istraživač na MIT univerzitetu.