Nakon prvog, sledi drugi deo teksta Meta Tejbija, kojim se rasvetljava uloga svih glavnih aktera postojeće finansijske krize.
Rejting agencije pomogle su SIV entitetima da ovu igru odigraju zajedno – i to na dva načina. Prvo, agencije su bile preko potrebne bankama kako bi potpisivale i ‘aminovale’ njihovoj lažnoj matematici u eri drugorazrednih hipotekarnih kredita – matematici koja je omogućila bankama da fondovi stambenih kredita koji pripadaju ulagačima prsnu; banke su u tom trenutku toliko pukle da sebi nisu mogle da priušte ni avans u hartijama od vrednosti sa višim kreditnim rejtingom od kompanija sa milijardama dolara imovine. Međutim, bankama je bio potreban vrhunski kreditni rejting iz još jednog razloga: rejting agencije su se, svojim potpisivanjem ocena, obavezivale na bezbednost i pouzdanost ovih vanbilansnih struktura – kao što je to SIV.
Prvi od dva SIV-a o kojima je ovde reč izmišljen je od strane londonskog hedž fonda pod nazivom Čejni Kapital Menadžment (CCM, Cheine Capital Management – izgovara se kao kod „Dika Čejnija“). Nju je vodio duet bivših bankara ‘Morgan Stenlija’, koji su angažovali svoju staru firmu kako bi izgradili ogromno plutajuće skladište sabprajm kredita – ‘Zvezdu Smrti’ koja zrači drugorazrednim kreditnim papirima.
Morgan Stenli je imao više motiva za sklapanje dila sa Čejnijem. Iz nekog razloga, glavni arhitekta složenih finansijskih derivata ove banke je taj dil iz milošte nazvao „velike masne avansne provizije“, kojim je rukovodstvu banke, kako je procenjeno, u džepove stavljeno između 25 i 30 miliona dolara. To je vrlo unosan ‘posao’, a umešani akteri su iznad svega želeli dil. „Veoma sam fokusiran na posao… sve ovo urađeno je da bi se sprečio Njujork, kako ne bi totalno odlepio“, i „da pokupimo naš novac“, rekao je Robert Runi, viši izvršni direktor Morgan Stenlija koji je rukovodio dogovorom sa Čejnijem. Portparol Morgan Stenlija, međutim, rekao je za Rolling Stone, da je „Naš jedini ekonomski interes bio kontinuirano uspešno poslovanje ovog SIV-a.“
Ovo, međutim nije bio jedini motiv Morgan Stenlija. Ne samo što bi banke svojim “složenim derivatskim hartijama’ – zapravo zamaskiranim drugorazrednim kreditima – bile u stanju da „prave masne provizije unapred“, već bi se, takođe, mogle okrenuti i prodaji svoje ‘planine’ sopstvenih hipotekarnih hartija od vrednosti koje su se nalazile deponovane u SIV enitetima – iste one koje su prodali investitorima poput onih iz Abu Dabija i King Kauntija. U Čejniju je 25 odsto prvobitnih sredstava iz ovog posla poticalo od Morgan Stenlija – vremenom su dve milijarde dolara narasle na devet, pa na 10 milijardi dolara težak imovinski portfolio, koji je takođe poticao od sredstava ove banke.
Interni memorandumi Morgan Stenlija pokazuju kako je banka svesno ‘istovarivala’ hipoteke u SIV čiji su obveznici po kreditu tj dužnici, u najmanju ruku, vrlo sumnjivi. „Pravo pitanje je to što zahtevani krediti nemaju smisla niti pokrića“, požalio se još 2005. jedan zaposlenik iz Morgan Stenlija. On je napomenuo da se ocenjivanje kredita može uporediti sa „tumačem tarota“ koji tvrdi da zarađuje 12.000 dolara mesečno, i na tu priču „sklapa dil sa deliocem u zlatnom klubu“, koji tvrdi da zarađuje 16.000 mesečno. „Uklopimo sve ove problematične kockice“, dodaje stenjući, „sa činjenicom da smo svedoci da je to (što radimo) u velikoj meri ovakvog profila.“
Bez obzira na sve, Morgan Stenli je prodao planine ovog s*anja kroz Čejnijev SIV, gde je namenjena da bude prodata drugim naivčinama ‘ispod crte’ (nepovlašćenima). Jedina stvar koja bi mogla stati na put ovim prevarama bila bi neka dosadna rejting agencija.
Srećom po banke i hedž fondove, ove SIV ‘deponije’ drugorazrednih papira jesu relativno nova vrsta investicionog proizvoda, tako da su rejting agencije malo šta imale da u ovoj oblasti upoređuju i mere od arhiviranih podataka o ovim proizvodima – njihov je istorijat kratak. Samim tim, rejting agencije imaju slab alibi i izgovor kako ‘nisu ništa znale o istorijatu ovih loših derivata’ prilikom svoje procene – nisu imale da ga porede sa bilo čim u prošlosti, jer to je ‘nova stvar’. Svako razuman bi pomislio da bi ova situacija mogla učiniti da rejting agencije reaguju konzervativnije. Zapravo, obazrivost prilikom susreta s nepoznatim trebalo je da bude osnovna vrednost ovih kompanija. Kao što Mudis kaže, „AAA derivati ne bi trebalo da budu veoma zavisni od neproverenih pretpostavki.“
Ali kada je došlo do Čejnijevog SIV, Mudis je odjednom postao oprezan. U e-mailu upućenom direktorima Morgan Stenlija i Čejnija iz maja 2005, Mudisov viši analitičar Dejvid Roza priznao je da, kada je reč o ovom SIV-u, on nije imao nikakav slučaj iz prošlosti na koji bi se nadovezao.
“Molim vas da imate na umu da, u odnosu na pretpostavljenu volatilnost* spredova**, za AA i A ocene ne postoje stvarni podaci koje bismo koristili kao aktuelni model u (našim) procenama“, stoji u e-mailu ovog analitičara. Umesto takvih podataka, nastavlja on, „za sada ćemo prihvatiti predlog da koristimo isti nivo [kao i za stambene hipotekarne hartije od vrednosti], s obzirom da je ova pretpostavka podržana od strane analiziranih podataka za ‘Aaa’ ocene … kao i Čejnijeve napomene o ovoj klasi imovine.“
[1. Volatilnost*: varijabla tj količina rizika koja se tiče promena vrednosti transakcionih papira (npr. deonica). To znači da se njena vrednost može dramatično promeniti u izuzetno kratkom vremenskom razdoblju u oba smera: naviše ili nadole. Manja volatilnost znači da vrednosni papir ne menja svoju vredost u značajnijoj meri tokom kratkog, već se ona menja tokom dužeg vremenskog perioda. 2. Spred** (Spread): ovde je trenutno dovoljno suziti definiciju za dati slučaj i reći da je spred, između ostalog, razlika između cene koju zahteva ponuđač i ponuđene cene potencijalnog kupca vrednosnog papira]
Prevedeno na svima razumljiv jezik to bi značilo: Nemamo relevantnih podataka iz prošlosti (kada se radi o proceni vrednosti ovakve vrste vrednosnih papira), tako da ćemo za sada prihvatiti vaše obrazloženje – pa makar svakog na svetu slagali o kvalitetu (našeg) proizvoda.
U jednom trenutku, analitičar Morgan Stenlija je čak tvrdio da je banka Morgan Stenli, u ime rejting agencije Mudis, napisala izveštaj na čitavih 12 strana, tzv. „Izveštaj o novim ishodima „(„New Issue Report“) koji se tiče Čejnijevog SIV-a. Ovaj izveštaj je neka vrsta rezimea, ocene kojom je Morgan Stenli, izgleda, samom sebi dodelio AAA klasu za gro takvih SIV dilova. „Prilažem Mudisov NIR* (trenutnog stanja do završetka ovog izveštaja)“, ležerno u mejlu od marta 2006. piše Rani Mubarak, ‘Morgan Stenlijevac’ s fiksnom platom. U mejlu je dokumentu ponosno pridodat logo „Mudis Investors Service“. (I agencija Mudis, kao i banka Morgan Stenli izričito poriču da je bilo ko drugi osim agencije Mudis napisao ovaj važan ‘Izveštaj’, iako je u pitanju stalni uposlenik banke Morgan Stenli).
(NIR* – Beskamatni prihodi, non-interest revenues: Prihodovanje banke od strane drugih izvora osim interesa; npr. prihodi od posredničke provizije ili naknade za upravljanje kapitalom)
Morgan Stenli je angažovao kako Mudis tako i S & P radi procene dila sa Čejnijevim SIV-om, što je bila ne samo uobičajena već bazična praksa u finansijskoj industriji. Mnogo je razloga bilo za to, ali najveći leži u konceptu pod nazivom „odsecanje“*, kojim agencije dodeljuju rejting ‘penale’ tj kazne svakom finansijskom instrumentu koji nije rejtingovan od strane njihove agencije. Ako bi SIV sadržao korpe hipotekarnih hartija od vrednosti ocenjenih kao AA od strane npr Standard & Pur, Mudis bi verovatno, u naknadnom rejtingovanju, tim istim hartijama obezbeđenja* „odsekao“ deo njihove osnovne vrednosti, svodeći ih na jedno ‘A’ ili čak i na nižu ocenu. Ovo je glavni motiv što se banke trude da angažuju što veći broj rejting agencija – kako bi omogućile višestrane ocene svojih finansijskih derivata.
[Notching* ili ‘odsecanje’: jednostavnije, degradacija vrednosnih papira prilikom njihove procene; operacija kojom rejting agencije smanjuju svoje ocene o strukturiranoj finansijskoj kolaterali, a na temelju prethodne ocene drugih agencija, bez sopstvenog rejtinga te iste kolaterale. Istraživačka studija Greenberg Quinlan Rosnera iz 2002. utvrdila je da se 67% viših korporativnih rukovodilaca zaposlenih u oblasti strukturiranog finansiranja protivi praksi „odrezivanja“ jer osećaju da ono ugrožava konkurenciju. Oni osećaju da se, prilikom angažovanja dve najveće rejting agencije, „odrezivanje“ primenjuje kako bi te iste rejting agencije povećale svoj tržišni udeo, narušavajući time tržišno nadmetanje i zdravu konkurenciju u industriji kreditnog rejtingovanja. Underlying Security**, u žargonu finansija ili, u našem bankarskom žargonu, „obezbeđenje”: osnovne hartije od vrednosti kod kojih ne postoji mogućnost za zabunu u pogledu vrednosti derivata. Investitori koji se bave derivatima moraju pažljivo istražiti ove osnovne hartije od vrednosti, kako bi se osigurala potpuna razumljivost i transparentnost svih faktora koji utiču na vrednost ovih derivata]
Pa opet, uprkos činjenici da su rejting agencije uživale široke kvazi-zvanične subvencije, i uprkos snažnim tržišnim polugama – kao što je to preteća i ucenjivačka tehnika „odrezivanja“ koja im je data na raspolaganje – one su se, bez obzira na sve, rutinski odlučivale na prevarne radnje u korist banaka. I najveće rejting kompanije su podjednako krive. U slučaju ‘Čejni’, S & P je podjednako varao kao i Mudis.
Septembra 2004, S & P analitičar Lapo Gvadanjuolo poslao je e-mail Stivenu Mekejbu, glavnom ‘kvantu’ i analitičaru ove agencije za dil sa Čejnijem, koji je očigledno bio na odmoru. Ovaj njihov lanac vezanih e-mailova sastojao se mahom od gomile kancelarijskih tračeva, gde su se njih dvojica elektronski došaptavali o jednom zaposlenom koji je trebalo da napusti S & P. U procepu između ovih kancelarijskih šala i dosetki sakrio se jedan redak ispisan na brzinu, o dilu sa Čejnijem i o tome “koliko je to bilo, zapravo, s*ranje“ . „Zdravo Stiv!“ pisao mu je Gvadanjuolo veselo, dodavši: „Kako je bilo u Australiji i Tajlandu???? “ Povratak [na Čejni] …” Kao što znate, imao sam poteškoća objašnjavaju ‘KAKO’ smo stigli do tih brojki, jer ne postoji nikakva nauka ili indikatori na kojima bi (naše ocene) bile utemeljene… „Hvala i pozdrav … da li ste čuli da je [redigovano] dao ostavku … a neko drugi će ga danas u tome slediti!“
Mekejb, ispalivši komentar kako „nikakva nauka ne stoji iza brojki“, nestrpljivo je odgovorio: „Ko, ko, ko????“ Četvorostruki upitnik mora da je “S & P-izam”, karakterističan za njihove uposlenike.
Mesec dana kasnije, Mekejb je, izgleda, postao zabrinut usled ‘nedostatka nauke’ i manjka validnih indikatora u dilu sa Čejnijem. U vezi ovog problema, Mekejb se u jednom e-mailu požalio svom šefu, Kaiju Gilksu, višem kvantitativnom analitičaru ove agencije za Evropu:
„Gledajući ove brojke, sasvim je očigledno kako smo sada podigli (i svima) pokazali naš [sic] “srednjak”!“ besneo je on.
Gilks proživljava svoju duboku krizu savesti sredinom 2005, žaleći se u neobično zamišljenoj formi e-maila upućenog svom kolegi iz S & P, kako su “prohujala dobra stara vremena realnog ocenjivanja, kada je svaki finansijski produkt dobijao zasluženu ocenu”. Gilks dodaje: „Sećaš li se naših pukih sanjarija – da (uvek) budemo u stanju da branimo naš model empirijskim istraživanjima?“ Ovo je Gilks napisao 17. juna 2005. „Ako ćemo samo da šminkamo i izmišljamo naše rejtinge, onda nam naši ‘kvanti’ (kvantni analitičari) vrlo malo vrede.“
Frenk Parizi, šef odseka za strukturirane vrednosne papire u Standard & Poor bio je još utučeniji, komentarišući kako je model koji koristi njegova kompanija pri oceni hipotekarnih hartija od vrednosti za nekretnine tokom 2005. i 2006. bio samo neznatno precizniji od nagađanja i „pukog bacanja novčića.“
Imajući u vidu sve ovo, zašto bi top-analitičari Mudisa i S&P-a ocenjivali tako masivne finansijske aranžmane kao što je Čejni a da ove ocene, pri tom, nemaju nikakvog utemeljenja u egzaktnim proračunima i podacima? Odgovor bi bio krajnje jednostavan: novac. U prošlosti, rejting agencije živele su od ‘pretplate’ svojih ocena investitorima, što znači da su finansijsku naknadu – indirektno, slučajno – dobijali od ljudi koji kupuju finansijske proizvode.
Ali, vremenom se ovo preobrazilo u model koji je danas aktuelan, po principu „izdavalac plaća“. Po ovom modelu, agencije za dodelu kreditnog rejtinga, kao što su Mudis i S&P, direktno dobijaju novac od „izdavalaca“ – to jest, kompanija koje, zapravo, prave (tj prodaju) određeni finansijski proizvod.
U slučaju Čejnija, na primer, agencije su bivale isplaćivane u rasponu od milion do milion i po dolara kako bi dale ocenu već dogovorenu sa Morgan Stenlijem, bankom koja je prva imala neposrednog interesa da Čejni dobije visok kreditni rejting. Ovo je bio uzročnik krajnje negativnim tendencijama, predstavljajući ujedno i glavnu prepreku poštenoj analizi stanja stvari na Vol Stritu. Mičigenski senator Karl Levin, jedan od retkih zakonodavaca koji su upućeni u “stanje stvari” i koji je intenzivno angažovan na reformi rejting agencija, rekao je nakon kraha berze 2008. da je situacija bila „kao kada bi jedna od strana na sudu isplaćivala sudijske plate“.
Zahvaljujući ovom modelu, posao rejting-agencija je procvetao u eri naduvavanja finasijskog mehura. Izveštaj Senata kaže da su se između 2002. i 2007. naknade „velike trojke“ udvostručile, sa tri na šest milijardi dolara. Naknade za ocenjivanje hipotekarnih hartija od vrednosti su se, kako za Mudis tako i S&P, gotovo učetvorostručile.
Snažni uticaji ovakvog mešetarenja zataškavani su i u svim ostalim dilovima nalik ovom sa Čejnijem. Posebno agresivni – i uspešni – nekadašnji predsednik Mudisa, Brajan Klarkson, zapravo je 2011. godine priznao kako sve užasne istine o kojima se pisalo u medijima sasvim stoje, kao i podaci iz interne elektronske pošte zaposlenih tokom 2004. „Grubo rečeno,“ pisao je Klarkson, „izdavalac može svoj biznis dati na procenu nekom drugom, sve dotle dok ne pronađe onu rejting agenciju koja će mu obezbediti veći rejting“. Klarkson je na saslušanju bio veoma blaziran, kada je u pitanju bila uloga Mudisa u lažnom rejtingovanju loših hipotekarnih kredita. Njegovi su se odgovori uglavnom svodili na “ne” i “ne sećam se”.
Zaposleni kako u Mudisu tako i u S&P opisivali su kompleksne / egzotične nove finansijske proizvode, kao što su CDO i SIV, kao „keš kravu“, a iza zatvorenih vrata rukovodioci su otvoreno govorili o finansijskom pritisku u iznošenju ničim utemeljenih analiza koje su se ticale proizvoda koje su banke želele da prodaju na finansijskom tržištu.
[CDO – Kolateralne dužničke obaveze – vrsta strukturiranih sredstava podržanih finansijskim obezbeđenjem (ABS) sa višestranim „tranšama“, koje izdaju entiteti posebnih namena obezbeđenja i založenih kao dužničke obaveze, uključujući obveznice i zajmove. Svaka tranša nudi različite stepene rizika i povraćaja, kako bi se zadovoljila specifična potraživanja investitora]
Zapisnik iz 2007. sa konferencije rukovodilaca S&P pokazuju da su procenjivači znali da su im glave u oblacima. Priznajući kako je bilo praktično nemoguće precizno ustanovljavati realne ocene, recimo, sintetičkih derivata kreditnih sporazuma osnovnih sredstava i aktive u npr Kini i Rusiji, jedan od izvršnih direktora je iskreno priznao: „Naša kuća ne poseduje dovoljno kapaciteta i znanja da bi takvo šta ocenjivala.“ Drugi je pak odbijao, govoreći kako su „pritisci na tržište znatno porasli zbog ‘vrućeg novca’ ”. Prvi mu uzvraća rečima da bankari “pomeraju granice”, tražeći od ocenjivača da im pomognu u veoma ciničnoj igri prebacivanja vrućeg krompira iz ruke u ruku, u kojoj su masovno generisani loši krediti promptno svaljeni na račun naivčina koje će preuzeti sav rizik. „Bankari su sebi govorili: zašto da ne proizvedemo masu loših kredita – pa nema nikakve kazne za takvo šta“ – ovako su nadahnuto sanjarili izvršni službenici banaka.
Urnebesno – ili tragično, zavisi od tačke gledišta – izvršni direktor S&P je na ovoj konferenciji hitro skicirao ‘grafik’ kojim on otklanja moguće moralne dileme svojih uposlenika. Ovaj njegov nevešti crtež je volstritovska verzija Hamleta, kojom se, navodno, prikazuje putanja rejting-industrije, koja u jednom momentu dolazi do „tačke izbora“, raskršća, i na kojoj su samo dve opcije: „oceniti“ i „ne oceniti.“
Prva opcija – “oceniti” – bi, u osnovi, značilo uzimati novac za ocenjivanje kakvog god finasijskog smeća koje bi se agenciji našlo na putu. Ovakva vrsta neutemeljenog procenjivanja je grubo opisana rečima kao “dobro obeleženi autoput“. Ono što je dotad bilo stvar časti – ne rejtingovati problematična ulaganja – sada se ukazalo kao mračni puteljak, s putokazom „mračna i uska stazica“.
Rejting agencije poput S&P su, očigledno, konačno odlučile da na sebe preuzmu “veći deo puta”, stavljajući profit iznad čiste savesti. U početku, nije da nije bilo nekih znakova otpora. Neki uposlenici u S&P su, na primer, oklevali da dozvole upotrebu sporne tehnike koja se zove „potpuno oslobađanje“(grandfathering), u kojoj bi se stari i prevaziđeni modeli koristili pri rangiranju novoemitovanih investicija.
U jednom kompromitujućem lancu e-mailova iz novembra 2005, izvesni bankar Morgan Stenlija žali se izvršnom službeniku S&P Elvinu Vongu zbog toga što ga ova rejting agencija sprečava u korišćenju tehnike “potpunog oslobađanja”(fathering) za dilove koje pravi njegova banka Morgan Stenli. „U ovom trenutku, prinuđen sam da ‘pauziram’ sa svojim poslom”, žali se Vongu ovaj bankar.
Vong je vest da S&P koristi “fathering” metod smatrao za veoma lošu. „Gospod neka nam pomogne u našoj j*benoj prevari. Ovo mora da je najgluplje mesto na kojem sam radio.“ Vong, je uzgred, kasnije angažovan od strane američke državne agencije za valutu kao glavni kontrolor – ova agencija je glavni američki federalni bankarski regulator.
Čistunci u S&P, međutim, nisu mogli da izdrže dugo. U slučaju Čejni, jedan od kvantnih analitičara pokušao je da se drži proverenih metoda zasnovanih na činjenicama – ljudi iz Morgan Stenlija su ga preskočili otišavši da razgovaraju s njegovim nadređenima, ne bi li dobili rejting koji su želeli.
U julu 2004, na primer, analitičar Lupo Gvadanjuolo poslao je e-mail Gregu Drenanu iz Morgan Stenlija zaduženom za dil sa Čejnijem, rekavši mu kako je najbolje što on može da uradi u vezi sa „mezaninskim zapisima*“ (MCN), koji su deo SIV entiteta – a takođe i deo za koji je Drenan želeo barem ocenu od jednog ‘A’ – bila ocena ‘BBB+’. Drenan je u svom odgovoru Gvadanjuolovom šefu Periju Inglisu, napisao da izvršni odbor Morgan Stenlija „Veruje i zastupa poziciju da je ova (Gvadanjuolova) ocena vrlo neprikladna.“
(Mezaninski ‘međuspratni’ zapisi* MCN – mahom kratkoročni krediti koji se uz veoma visoku kamatu daju kao premošćenje izmedju više drugih, većih kredita tj ‘spratova’. S obzirom da se mezaninsko finansiranje najčešće sprovodi nad korisnikom kredita tj zajmoprimcem i to veoma brzo sa malo dužne pažnje od strane zajmodavca – i malo ili nimalo finansijskog obezbeđenja od strane dužnika – ova vrsta finansiranja je agresivno precenjena od strane zajmodavca, koji obično traži povratak u opsegu između 20% i 30 % od uloženog kapitala).
Konačno, analitičarska komisija pristala je da sumnjive međuspratne zapise preprave u ocenu ‘A’, što je bio prvi put da ovakve investicije srednjeg ranga uz SIV ikada dobiju ‘A’ ocenu. Na Vol Stritu je ovo bila prilika za divlju zabavu. U leto 2005, jedan od osnivača hedž fonda Čejni poslao je slavodobitni e-mail izvršnom službeniku Morgan Stenlija, hvališući se jer su “rejting agencije uspele da (nam) isposluju ovakav rejting”. On je još dodao kako je „ovo neverovatan skup karakteristika koje je (u ovom dilu) inicirala rejting agencija,“ napisao je. „Svi mi radimo sve ovo fokusirajući se na jednu stvar, i nadam se da unapređenja neće izostati. Nadam se da će uslediti i pozamašni bonusi koji će ih pratiti.“
Kasnije, S&P je popustio i ‘isposlovao’ Morgan Stenliju još i više, pristavši da se dozvoli smanjenje Morganovog „tampon kapitala“ kojim se štit biznis investitora, a bez mogućih sankcija spuštanja rejtinga. Tek je 1. februara 2006. Gvadanjuolo provokativno izjavio kako je samo jedan procenat Morgan Stenlijevog bafera (finansijskog pokrića u slučaju bankrota) „zasnovan na našoj analizi.“ Ali, već sledećeg dana je izvršni direktor ove banke Mubarak učinio da Gvadanjuolu zaklecaju kolena. On je grupnom e-mailu veselo najavio kako je banka uspela da ukloni i taj „stub“, i da je bafer oboren na 75 odsto.
Tina Sprinc, koja je radila u hedž fondu Čejni, poslala je tog istog dana e-mail u kojem zahvaljuje Mubaraku jer je uspeo da ‘koriguje’ sve te dosadne analitičare… „Zahvaljujući pregovorima“, kaže ona. Proces ocenjivanja ne treba da bude „pregovaranje“, ali se ta reč, ipak, pojavljujuje u dokumentima.
U dilu ‘Čejni’, samo je strana koja je tužila investirala ukupno 980 miliona dolara u „rejtingovane vrednosne zapise“, a oni koji su uložili u te „MCN-ove“ bili su usled ove prevare potpuno zbrisani s lica zemlje. Analitičari iz obe rejting agencije izražavaju žaljenje i /ili strepnju zbog razotkrivanja svoje uloge u sklapanju ovih monstruoznih dilova, kao i propusta da zaustave poslovanje koje kompanijama i njihovim vlasnicima preti bankrotstvom. Gilks, analitičar u S&P koji je izražavao zabrinutost zbog izbegavanja egzaktnih pokazatelja u korist pukog izmišljanja stvari, kasnije je izjavio da sabprajm krediti*, koji su se deponovali u takve SIV entitete (kao što je to Čejni), „nisu bili odgovarajući”. On je izjavio da „oni ne bi trebalo da dobiju rejting“.
(*subprime assets – pozajmice tj. krediti onima koji imaju poteškoća u poštovanju rokova otplate tj. kreditne šeme)
Ako je slučaj “Čejni” značajan zbog toga što je pokazao kako su rejting agencije rasprodavale svoje rejtinge u nastojanju da dobiju poslove, značaj sledećeg dila, Rajnbridža (Rhinebridge), jeste što se njim pokazalo koliko su nisko neki bili spremni da se sagnu kako bi sačuvali svoj biznis.
U trećem i završnom delu trilogije Poslednje misterije finansijske krize: Rajnbridž, Franken, Obama & loši krediti
(priredio: Milan Lukić)