Radi koristi za sopstvene nezaposlene u Britaniji, potreban nam je novi transatlantski trgovinski sporazum. Ali to ne znači da treba da se udružimo protiv Kine, piše Timoti Garton Eš u Gardijanu.
Skriven iza gomile skraćenica i gustog žbunja detalja, nova velika igra je u toku širom sveta. Neki je zovu geoekonomika, ali je ona takođe i geopolitika. Trenutna igra moći sastoji se od izuzetno širokog spektra zemalja koje istovremeno vode pregovore o sporazumima o slobodnoj trgovini i investicijama. Jedan način razmišljanja o tome je da ga videmo kao najširu zapadnu mrežu (Widest West Web) gde je zapad definisan tako da uključuje Japan, Peru, Bruneje i Vijetnam. Još jedan način da se opiše kao EBC je: svi sem Kine (Everybody But China- EBC).
Najveći od tih pregovora zahuktao se prošle nedelje (10. jula) , kada se delegacija Evropske komisije srela sa svojim američkim kolegama u konferencijskom centru u Beloj kući u Vašingtonu. Dogovor koji trenutno pokušavaju da iznedre se zove TTIP, Transatlantsko partnerstvo u trgovini i investicijama. To je strašan akronim. Prva stvar koju bi ti pregovarači trebalo da urade je da promene ime. TAP, za trans-atlantsko partnerstvo, je mnogo bolja alternativa.
TAP će biti savršeno koordiniran sa TPP, Trans-pacifičkim partnerstvom, što je drugi najveći šou na Brodveju geoekonomike. Ukupan obim transatlantske trgovine i investicija je procenjen na oko $ 4.7 triliona. Predloženi TPP region, predstavlja raznoliku grupaciju koja bi prema trenutnim najavama trebalo da uključi SAD, Kanadu, Meksiko, Australiju i Japan, kao i takve tržišne demokratije kao što su Vijetnam i Bruneji, koji čini oko jedne trećine svetske trgovine. U toku su pregovori EU-Kanada i EU-Japan , dok SAD i EU pokušavaju da intenziviraju svoje trgovinske i investicione odnose sa zemljama kao što su Indija i Brazil.
Sa poznatim “možemo mi to” američkim optimizmom, Bela kuća opisuje svoj veliki zamah da SAD uključi u TTIP – koji će uskoro verujem, da bude preimenovan u TAP – kao posao za „jednan rezervoar benzina“. To očigledno znači period do izbora za Kongres iduće godine. Pa, oni imaju velike benzinske rezervoare tamo, iako treba reći da kao i svi američki SUV, Kongres SAD jedva prelazi nekoliko milja sa galonom goriva. Na evropskoj strani taj period nas vodi do kraja mandata sadašnjeg sastava Evropske komisije i parlamenta. Većina drugih razgovora, uključujući i one o TPP, EU-Kanada i EU-Japan takođe bi trebalo da se završe do 2014.
To se ipak možda nikada neće dogoditi. Novija istorija trgovinskih pregovora je istorija ćorsokaka i kočenja ili, da ostanemo kod metafora Obamine administracije, oni pate od nedostatka pogonskog goriva. Činjenica da je većina zemalja koje su uključene u pregovore demokratije samo otežava proces. Način na koje savremene demokratije rade, je da u uključuju potrebe interesnih grupa, i finansijskih interesa (korporacije, lobiji, sektorske) i izborno važnih, kao što su poljoprivrednici. I sama EU je skup 28 takvih grupa. Nije slučajno da se Brisel takmiči sa Vašingtonom za titulu lobističke nirvane.
Ali zamislite da, pod uslovom da se političari poučeni recesijom i usponom Kine usresrede na pregovore, svi ti dogovori budu usaglašeni i postignuti. To bi bio ogroman korak na dva načina: potencijalno veliki dobitak za svetsku ekonomiju, i veliki izazov za Kinu. Povodom obeležavanja stogodišnjice 1914, mi bi da se vratimo na nešto poput slobodnog trgovanja u svetu koji smo imali pre 1914, ali u većem obimu, uz manje formalni kolonijalizam, i sa složenijim i dubljim oblicima interkonekcije.
Neće svako biti pobednik, čak ni unutar najšire zapadne mreže (Widest West Web) , ali je potencijalna korist ogromna. Projekcije ekonomista treba uzeti sa velikom dozom rezerve, ali samo da vam dam ideju: prema studiji koju je izradila Bertelsman fondacija, TAP ili TTIP – ako i dalje insistirate – mogao bi dugoročno značiti povećanje od više od 13% BDP po glavi stanovnika SAD i 5% po glavi stanovnika za EU - i ne manje od 10% po glavi stanovnika u Velikoj Britaniji. Evropska komisija procenjuje da bi sporazum EU-Japan mogao dovesti do stvaranja 400.000 radnih mesta. Za Evropsku uniju koja ima skoro 6 miliona nezaposlenih mladih ljudi, to nije malo. Ako se sprovede kako treba, sporazum bi bio onoga što bi se moglo nazvati poslom gde su svi na dobitku. Zato okrenimo se TAP-u, kažem, i svim onim drugim slavinama.
Ali ovo je, takođe, da se ne zavaravamo, geopolitički izazov za Kinesku komunističku partiju. Jer u geopolitici slobodne trgovine, dr Panglos (najveći dvorski filozof, lik iz Volterovog Kandida) sreće Makijavelija. Amerikanci to znaju. (To je jedna od stvari koju neki od njih vole. O tome Irvin Stelzer govori kad piše da je trgovina „politika, i rat, drugim sredstvima“..) Evropljani to znaju. Japanci to znaju. (Japanski premijer, Šinzo Abe, kaže da ce ulazak TPP cdoprineti japanskoj „bezbednosti“.)
Kinezi to znaju takođe. Jedan članak u Vašington Kvoterliju koji su napisali Đuoju Song, sa Univerziteta Fudan u Šangaju, i Ven Jin Iuan, sa Univerziteta u Merilendu, izveštava da se u “ kineskim akademskih i političkim krugovima“, TPP karakteriše kao američko sredstvo da se uspori uspon Kine. Ipak, zaključak njihove vrlo trezvene analize mnogih interesa i lobija koji oblikuju kinesku politiku je intrigantan:. „Vredno je istaći da Kina nije zatvorila svoja vrata prema mogućnost da se i sama približi TPP. Ako bi kineska vlada smatrala da bi koristi od pridruživanja nadmašili troškove, onda bi Kina zaista mogla da aplicira za pridruženje.”
Ovo je mesto gde ekonomski Panglos i politički Makijaveli zapravo mogli da se kombinuju, na način koji je – ako mi kineski komunisti oproste takav staromodni izraz – dijalektički. Najšire zapadno udruživanje je izazov za Kinu, ali istovremeno može biti i podsticaj. Ako Kina odlučila da želi da se pridruži mreži prave slobodne trgovine i investicija, i igra po pravilima, i ako bi smo mi tada rekli “ne”, mi bismo se ponašali gotovo jednako neodgovorno kao evropski lideri 1914.
Naš krajnji cilj u ovoj novoj velikoj igri ne mora biti EBC blok. Umesto toga, ove zone slobodne trgovine trebalo bi posmatrati kao gradivne blokove liberalnog međunarodnog poretka koji bi mogao da uključuje i prihvati Kinu. Kina bi, očigledno, onda imala pravo da utiče na oblikovanje tog dogovora, zajedno sa zapadnim silama, ali bi njieno učešće na kraju uticalo da se i sama Kina iznutra više otvori i okrene pluralizmu i vladavini zakona, kao što uostalom sve više ljudi i priželjkuje. Dobrodošli u dijalektiku TAP i TPP.
Timothy Garton Ash, The Guardian