Današnji tvorci lažnih vesti u medijima i na društvenim mrežama nisu ni do kolena dvojici antičkih falsifikatora koji su lažirali izveštaje o Trojanskom ratu. Priča o „ratnim reporterima“, od kojih je jedan izveštavao na strani Grka a drugi na strani Trojanaca, predstavlja jedan od najfascinantnijih primera kada je reč o fabrikovanju istorijskih obmana.
Strast jednog čoveka omogućila je stvaranje biblioteke koja je zvanično proglašena za najveći arhiv laži i falsifikata u svetu. Artur Friman, ugledni londonski pisac, vrhunski poznavalac istorije književnosti i strastveni kolekcionar retkih izdanja, proveo je više od pola veka tragajući za tekstovima koji su ispisali lažnu istoriju.
Dok su se drugi svetski kolekcionari takmičili u tome ko će platiti više za originalna prva izdanja Vilijama Šekspira ili autentične povelje srednjovekovnih kraljeva, Friman je tragao za savršeno izrađenim falsifikatima koji su imali toliku težinu i uverljivost da su uspevali da prevare moćne careve, rimske pape, uvažene akademike i celokupnu javnost.
Stručnjaci na američkom Univerzitet Džons Hopkins u Baltimoru prepoznali su vrednost ove kolekcije za naučna istraživanja i uprava ove obrazovne institucije donela je odluku da 2011. godine otkupi celokupnu zbirku. Zahvaljujući tome, Frimanova kolekcija nije rasparčana na aukcijama, a svet je dobio najveću, najznačajniju i najsveobuhvatniju antologiju književnih krivotvorina, lažnih istorijskih rukopisa i velikih intelektualnih obmana na svetu. Ova čitaonica laži koje su se širile pre pojave interneta dobila je ime Biblioteka fiktiva.
Plagijat ponekad lucidniji od originala
Biblioteka sadrži više od 1.700 jedinstvenih primeraka knjiga, pisama i proglasa koji hronološki pokrivaju ogroman period od antike pa sve do sredine 20. veka. Među ovim prašnjavim obmanama nema banalnih laži. To su vrhunska, filigranski precizna remek dela kaligrafije, hemije, „autentičnog“ papira, mastila, poveza, ilustracija, do stila kojima su ove laži ispisane. Njihovi autori su fabrikovali sopstvenu verziju stvarnosti sa različitim ciljevima, radi političke sabotaže, verske dominacije, finansijske dobiti ili potrage za akademskom slavom.
Ironično je da su ih napravili pojedinci koji su često bili jednako talentovani, a u nekim slučajevima i mnogo nadareniji, obrazovaniji i lucidniji od stvarnih autora čiji su identitet prisvajali. Istraživači koji proučavaju ovu arhivu navode da su falsifikatori morali dobro da poznaju ne samo istorijski period koji su lažirali, već i aktuelne okolnosti, odnosno šta u tom trenutku može da prođe u javnosti i izmanipuliše čak i neke od priznatih autoriteta u to vreme da potvrde autentičnost poturenih izmišljotina.
Među dokumentima koje sadrži ova istorija obmana duga 2.400 godina, neki su dobro poznati i široj javnosti, poput navodne prepiske između Isusa Hrista i kralja Abgara od Edese. Tekst je prvi put objavljen početkom 4. veka nove ere u knjizi „Istorija crkve“ čuvenog ranohrišćanskog istoričara i episkopa Jevsevija iz Kesarije. Jevsevije je tvrdio da je originalna pisma pronašao u arhivama drevnog mesopotamskog grada Edesa (današnja Turska) i da ih je preveo sa sirijskog na grčki jezik.
Tekst navodno predstavlja pismo koje je ni manje ni više Isus lično napisao kao odgovor kralju Abgaru, koji ga je molio da dođe u Edesu i izleči ga od teške bolesti. Ovaj dokument je kroz vekove prerastao u ono što stručnjaci nazivaju prvim lančanim pismom u istoriji. Kopije tog teksta masovno su se širile među vernicima pod pretnjom kletve: „Onaj ko umnoži ovo pismo biće blagosloven, a onaj ko to ne učini biće proklet“. Lažno pismo je stolećima služilo kao amajlija koja je obezbeđivala magijsku zaštitu kućama i gradovima širom hrišćanskog sveta.
Homer nije imao pojma
Međutim, dva falsifikata koja su među najstarijima u ovoj biblioteci manje su poznata izvan stručnih krugova, a predstavljaju neverovatno uverljivu preteču onoga što danas nazivamo lažnim novinskim izveštajima. Priča o navodnim svedocima Trojanskog rata „iz prve ruke“, predstavlja jedan od najfascinantnijih primera kada je reč o fabrikovanju istorijskih obmana.
Mnogi u poznom antičkom dobu i kasnije u srednjovekovnoj Evropi bili su ubeđeni da za razliku od Homerovih izmišljotina u Ilijadi i Odiseji, prava, istinita verzija Trojanskog rata krije se u tajnim dnevnicima dvojice vojnih izveštača koji su lično bili pod zidinama Troje. Reporteri sa trojanskog ratišta navodno su bili Diktis sa Krita i Dares Frigijac, od kojih je jedan izveštavao sa grčke, a drugi sa trojanske strane.
Grci su u ovom propagandnom ratu bili mnogo brži. Delo „Dnevnik Trojanskog rata“ („Ephemeris belli Troiani“) koji potpisuje Diktis sa Krita, pušteno je u opticaj početkom 2. veka nove ere u Aleksandriji, odakle se širilo dalje. Diktis je navodno bio pratilac kritskog kralja Idomeneja i borio se na strani Grka. Pojavu ovog falsifikata pratila je dobro osmišljena „promotivna kampanja“. Ona je glasila da je Diktis svoj dnevnik vodio na pločicama od lipe, koristeći feničansko pismo. Navodno, pred kraj njegovog života, dnevnik je sahranjen zajedno sa njim u njegovoj grobnici u Knososu.
Zatim sledi zaplet dostojan Holivuda. U 1. veku nove ere, tokom vladavine cara Nerona, snažan zemljotres je rascepio grobnicu, a čobani su pronašli sanduk sa dnevnikom i odneli ga rimskom imperatoru, koji je odmah naredio da se spis prevede na grčki jezik. Tokom 4. veka nove ere, tekst je preveo na latinski čovek po imenu Septimije, a ovaj prevod je postao glavni izvor za ono što se smatralo istinitim izveštajem o Trojanskom ratu.
Falsifikat je bio uverljiv upravo zato što je predstavljao suvoparan vojnički izveštaj, u kom nema bogova ni mitoloških bića, već je krcat „činjenicama“, od preciznih lokacija na kojima su se odigravale bitke do vremenske hronologije. Autor tvrdi da rat nisu započeli Grci nego Trojanci, te da on nije imao nikakve veze sa jeftinim ljubavnim pričama, već sa ambicijama Troje da – što to bi se danas reklo – zadobije političku, ekonomsku i vojnu prevlast u regionu.
Tuk na utuk
Reporter sa trojanske strane Dares Frigijac, pojavio se sa svojim delom „Istorija o propasti Troje“ („De Excidio Troiae Historia“), mnogo kasnije, tek u 5. veku nove ere. Međutim, prateća priča kaže da je reč o starogrčkom spisu koji je navodno pronašao negde u Atini i potom preveo na latinski poznati rimski istoričar Kornelije Nepot, koji je živeo u 1. veku pre nove ere.
Dares, naravno, predstavlja Grke kao agresore i divljake u poređenju sa daleko civilizovanijim Trojancima. Iako je njegov izveštaj nešto kraći od onog koji je napisao grčki „kolega“, još je suvoparniji i prenatrpaniji podacima. Dares tvrdi da je rat protiv Troje trajao tačno 10 godina, 6 meseci i 12 dana. Tokom tog vremena poginulo je 866.000 Grka i 676.000 Trojanaca.
U izveštaju se poimence navode grčke vođe i broj njihovih brodova, a potom trojanske vojskovođe, pa čak i imena njihovih najvažnijih saveznika iz drugih gradova. Tu su i karakteristični opisi najistaknutijih Trojanaca i Grka. Tako saznajemo da je trojanski heroj Hektor blago šuškao dok je govorio, kao i Neoptolem, grčki junak i osvajač Troje, koji je uz to, „bio i lep, sa kukastim nosom, okruglim očima i čupavim obrvama“. Za razliku od Homera, Dares navodi da Trojancima nije došao glave nikakav drveni konj, već izdaja u sopstvenim redovima. Izveštaj završava opisom kako trojanski princ Eneja napušta Troju u zalazak sunca sa 3.400 pratilaca u 22 broda.
Ova dva nazovi izveštaja o Trojanskom ratu koristili su brojni istoričari u srednjovekovnoj Evropi kao autentične izvore za pisanje sopstvenih dela, a evropske kraljevske kuće da dokažu kako vode poreklo direktno od heroja iz Troje.
Izvor: Biznis i finansije julski broj 247/248, autor Zorica Žarković
Foto: Pixabay