Rad od kuće je za poslodavce najčešće sinonim za „rad u pidžami“ i „hvatanje krivina“, a za zaposlene prilika da uštede vreme koje gube u prevozu ali i opasnost da se više ne zna šta je posao a šta kuća. Za razliku od ovih tema, u našoj javnosti se manje govori o tome koliki su troškovi rada od kuće i ko ih plaća? Srpsko zakonodavstvo je po ovom pitanju prilično zastarelo i stvara više problema nego što nudi mogućnosti za logična rešenja.
Pitanje naknade troškova za rad od kuće i dalje se određuje kroz Zakon o radu. Međutim, on je i pored brojnih izmena u ovom delu ostao podjednako nedorečen kao i 2005. kada je usvojen, a rad na daljinu bio statistička greška i egzotika za nekolicinu programera.
Važeći zakon prepoznaje da rad od kuće može da stvara dodatne troškove zaposlenom, ali ne propisuje kako se ta naknada obračunava, kaže za B&F Branka Anđelković, direktorka organizacije Re: People – Centar za društvo i tehnologiju.
Eksplicitno se navodi da ugovor o radu ili aneks mora da sadrži i posebne odredbe koje se odnose na sredstva za rad koje je poslodavac dužan da obezbedi, instalira i održava, zatim na korišćenje sredstava za rad i naknadu troškova za njihovu upotrebu, kao i naknadu drugih troškova rada i način njihovog utvrđivanja.
„Zakon ne daje zatvorenu listu troškova, ali iz njegove formulacije i pravne prakse proizilazi da oni mogu obuhvatiti korišćenje sopstvenog računara ili druge opreme, internet konekciju, električnu energiju, telefon i druge troškove koji nastaju zbog rada od kuće”, objašnjava Anđelković.
Ali, ako ugovor ili aneks uopšte ne uređuju ovo pitanje, u praksi nastaju sporovi jer zakonom nije utvrđena jedinstvena metodologija obračuna.
Srbija ne mora nužno da propiše jedinstveni iznos za sve zaposlene, ali bi mogla da definiše minimalne standarde ili metodologiju obračuna. Takva rešenja postoje u više evropskih zemalja. Belgija, na primer, prepoznaje administrativno utvrđene paušalne naknade za rad od kuće, dok Austrija i Nemačka koriste poreske mehanizme kako bi deo troškova rada od kuće bio priznat zaposlenima ili poslodavcima, navodi naša sagovornica.
Kako se rešava bezbednost podataka?
Kod poslodavaca se najčešće sreću tri modela nadoknade: paušalna mesečna naknada, refundacija stvarnih troškova ili obaveza poslodavca da obezbedi opremu, uz dodatnu mesečnu nadoknadu za troškove.
Međutim, rad od kuće otvorio je novo pitanje koje prevazilazi klasične troškove struje, interneta ili opreme – ko snosi troškove i odgovornost za bezbednost podataka?
Situacija je pravno jasna – odgovornost je primarno na poslodavcu. Prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, poslodavac kao rukovalac podataka ima obavezu da obezbedi „odgovarajuće tehničke i organizacione mere“ kako bi zaštitio podatke od neovlašćenog pristupa, gubitka ili zloupotrebe. Ova obaveza važi bez obzira na to da li zaposleni radi u kancelariji ili od kuće.
U praksi to znači da poslodavac mora da obezbedi bezbedno digitalno okruženje i kada se rad obavlja van njegovih prostorija. To podrazumeva čitav niz troškova koji često ostaju nevidljivi u javnoj raspravi: službene uređaje, VPN pristup, enkripciju podataka, antivirus i druge bezbednosne sisteme, kao i stalnu IT podršku.
Istovremeno, rad od kuće povećava rizik od incidenata – od korišćenja privatnih uređaja, do pristupa poslovnim sistemima preko nezaštićenih mreža. Ipak, ni u tim situacijama odgovornost zaposlenog nije automatska. On može snositi posledice samo ako je prekršio jasno definisana pravila, na primer korišćenjem neodobrene opreme ili deljenjem pristupnih podataka.
Zbog toga ključnu ulogu imaju interni akti poslodavca – politike sajber bezbednosti, pravila rada od kuće i procedure za reagovanje u slučaju incidenta. Bez takvih dokumenata, poslodavac teško može da dokaže da je preduzeo sve potrebne mere zaštite. Međutim, u praksi, mnoge kompanije i dalje nemaju jasno definisane politike rada od kuće i sajber bezbednosti, ukazuje Anđelković.
Porez kao na zarade
Problem sa radom od kuće je i u tome što poreski tretman ne ide na ruku nijednoj strani, upozoravaju stručnjaci. Ministarstvo finansija je stava da se na naknadu troškova za korišćenje sopstvenih sredstava rada, koje poslodavac obračuna i isplati zaposlenom koji radi od kuće, plaća porez od 10%. To znači da su ovi troškovi oporezovani istom stopom kao i zarade, dok je jedini ustupak taj što se na njih ne plaća obavezno socijalno osiguranje.
Poreski savetnik Milan Trbojević smatra da ovo nije logično jer već postoje različite naknade koje su neoporezive, na primer naknada za prevoz za dolazak i odlazak sa posla. Zbog toga bi izmene zakona trebalo da idu u pravcu poreskih oslobađanja ovih troškova, što bi verovatno uticalo da ovaj modalitet rada za poslodavce bude stimulativniji.
„Prednosti za sve mogu biti višestruke. U svetlu ove krize sa energentima, rad od kuće bi značio manju potrošnju goriva zbog manjeg kretanja, a poslodavac ne bi bio kažnjen zbog poreza za te troškove. Dokle god ne bude bilo precizne definicije nalaziće se ’kreativni’ načini za rešavanje tih problema. Praksa pokazuje da takvo ponašanje prestaje kada se postavi precizan zakonski okvir”, ističe Trbojević za B&F.
Frilenseri sve sami plaćaju
I dok rad od kuće za zaposlenog u nekoj firmi podrazumeva bar deljenje odgovornosti i troškova sa poslodavcem, kod frilensera je i jedno u drugo na plećima samog radnika.
Mlada preduzetnica Hana Stevović posao obavlja kao paušalni obveznik i radi od kuće. Kaže da je na samom početku morala da nabavi osnovnu opremu u vrednosti od oko 1.500 evra, a najveće stavke su bile laptop i telefon za koje je izdvojila po 600 evra. Mikrofon i stativ su koštali još 100 evra. Mesečno, za pretplate za nekoliko servisa koje koristi u svom digitalnom radu, troškove električne energije i interneta dodatno izdvaja najmanje još 100 evra. Kao paušalac koji svakog meseca za poreze i doprinose daje oko 27.000 dinara, nema mogućnost za bilo kakve poreske olakšice ili odbitke.
Trbojević napominje da preduzetnici koji su u sistemu vođenja knjiga ili posluju kao društvo sa ograničenom odgovornošću mogu da koriste poreske olakšice za troškove rada od kuće, dok paušalci i frilenseri nemaju mogućnost prikazivanja dodatnih troškova.
I dok je za jedne rad od kuće fleksibilniji oblik rada unutar postojećeg sistema zaštite koji obezbeđuje Zakon o radu, za druge znači preuzimanje uloge sopstvenog „poslodavca“ sa svim troškovima, obavezama i rizicima koje ta uloga nosi.
„Naša istraživanja pokazala su da se javna rasprava u Srbiji uglavnom fokusira na poreski status frilensera, dok su pitanja radnih prava, socijalne zaštite, bezbednosti i zdravlja na radu, kolektivnog predstavljanja i zaštite od ekonomskih rizika ostala u drugom planu. Zato Re:People zagovara uvođenje šireg pojma radnika u domaće radno zakonodavstvo, po uzoru na rešenja koja se razvijaju u evropskoj praksi”, ističe Branka Anđelković.
Samo troškovi, bez ikakvih prava
Takav pristup omogućio bi da određeni osnovni nivo zaštite bude dostupan i osobama koje formalno nisu zaposlene u klasičnom radnom odnosu, ali svoj rad obavljaju pod uslovima koji ih čine ekonomski zavisnim od jednog ili malog broja nalogodavaca. Ovo je posebno važno za radnike na digitalnim platformama i druge prekogranične pružaoce usluga čiji su poslodavci ili klijenti van Srbije.
Danas se veliki broj ovih radnika nalazi gotovo potpuno izvan sistema zaštite koji obezbeđuje Zakon o radu. Oni sami snose troškove rada, opreme, stručnog usavršavanja, socijalnog osiguranja i poslovnih rizika, a istovremeno često nemaju mogućnost da ostvare prava koja su zaposlenima dostupna kroz radni odnos.
Zato se pitanje rada od kuće ne može posmatrati odvojeno od šire transformacije tržišta rada. Ono što je nekada bila retka forma organizacije rada, danas postaje deo mnogo šireg procesa digitalizacije i fragmentacije rada, koji zahteva nova regulatorna rešenja i drugačije razumevanje zaštite radnika u 21. veku, smatra Anđelković.
Izvor: Biznis i finansije 247/248, julski dvobroj, autor Jelena Stjepanović
Foto: Pixabay