Sa razvojem kapitalizma na scenu je stupila “nova radnička” i nova “srednja klasa” profesionalnih menadžera društvenih potreba, od industrije i nauke do prava i zabave. Njen san, koji je danas u ruševinama, bio je da sebe pozicionira kao nosioca društvenih vrednosti i upravljača kome je razum i profesionalna etika u upravljanju iznad klasnog i ličnog interesa. Neoliberalni kapitalizam ih je žestoko uzdrmao, gurnuvši ih ka ostacima radničke klase – pišu Barbara i Džon Erenrajh u tekstu “Uspon i pad profesionalne menadžerske klase”, kojeg je početkom ove godine objavila fondacija Roza Luksemburg.
U doba nastanka kapitalizma nije bilo previše potrebe za klasom profesionalaca – bilo je to doba industrijske revolucije krajem 18. i početkom 19. veka: vlasnik je istovremeno bio finansijer, glavni inženjer i glavni menadžer.
Do kraja devetnaestog veka, kako su kapitalistička preduzeća rasla, ovaj “uradi–sam” poslovni model je sve više zastarevao. Rastuća veličina kapitalističkih preduzeća zahtevala je više kapitala, raznovrsniju i kompleksniju tehnologiju, složeniji menadžment nego što bi jedan ili nekoliko vlasnika mogli da obezbede, veću stabilnost u radnim odnosima nego što su policija i “žestoki momci” mogli da ponude, i, napokon, stabilnija tržišta nego što bi sam pojedinac ili kompanija bili u stanju da osiguraju. Istovremeno, njihov kapital se tako uvećavao da su bili u prilici da zaposle više ljudi.
Do ranih 1900-ih američki kapitalizam je takođe počeo da zavisi od razvoja nacionalnog tržišta robe široke potrošnje. Artikli, kao što su odeća, koja je ranije bila šivena u kućnoj radinosti, bila je zamenjena jednoobraznim produktima poteklim iz masovne proizvodnje. Menadžment potrošnje postao je podjednako važan kao i upravljanje proizvodnjom i zahtevao je, pored inženjera i menadžera, vojsku obučenih kadrova: nastavnike, profesore, novinare, zabavljače, socijalne radnike, lekare, advokate, stručnjake za marketing, vaspitače, “stručnjake za romantiku” i gotovo sve druge aspekte svakodnevnog života.
Teoretičari društva su u XX veku počeli da obraćaju pažnju na pojavu „nove srednje klase“ ili „nove radničke klase“, sastavljene od profesionalaca i “menadžerskih radnika”, kasnije nazvane „profesionalno – menadžerskom klasom” (PMC) – japijima.
Klasa japija je naglo rasla. U periodu između 1870. i 1910. godine, čitava američka populacija povećana je za 2.33 puta, postojeća srednja klasa preduzetnika i nezavisnih stručnjaka se udvostručila, dok je broj ljudi koji bi mogao da se svrsta u PMC uposlenike porastao za gotovo osam puta.
Od 1930. do 1972. godine broj pripadnika ove klase porastao je sa jedan na 24%, a u 2006. godini, neposredno pre Velike recesije, bilo ih je oko 35 odsto.
Između rada i kapitala
Odnos između uspona PMC uposlenika i tradicionalne radničke klase je od samog početka bio prožet tenzijama. Profesionalni menadžeri i inženjeri, zajedno s mnogim drugim profesionalcima imali su zadatak da upravljaju, regulišu i kontrolišu život radničke klase. Oni su ti koji su “dizajnirali” podelu na radnike i mašine, koji su kontrolisali život radnika svakog minuta provedenog u fabrici, manipulišući kako njihovom željom za robom tako i njihovim ličnim stavovima, socijalizujući njihovu decu, pa čak i posredujući u njihovom odnosu sa svojim telom. Kontakti između nastavnika i učenika, menadžera i radnika, socijalnog radnika i klijenta, sačinjavao je kompleksnu mešavinu poštovanja i neprijateljstva na strani radničke klase i paternalizma i prezira od strane PMC kadra.
Istovremeno, uloga PMC-a kao “racionalizatora” društva (onih koji se u upravljanju vode isključivo razumom i naučnim dostignućima a ne ličnim motivima i klasnim interesima) često ih je stavljala u direktan sukob sa kapitalističkom klasom. Baš kao i radnici, i PMC su i sami bili zaposleni i potčinjeni vlasnicima. Njihovi “racionalni” izbori u upravljanju nisu automatski bili i ono što je najprofitabilnije, pa je PMC kadar često kamčio autonomiju i slobodu od svojih šefova.
U svoju odbranu, ali sa značajnim ohrabrenjem kapitalističke klase, PMC se organizovala u profesije i struke. Njihov razvoj na poljima medicine, prava, inženjerstva i socijalnog rada finansirale su fondacije iznikle na novcu od proizvodnje čelika i izgradnje železnica. Državni odbori za polaganje stručnih ispita su definisali nova zanimanja, ograničavajući broj praktikanata na one koji su (a) pokazali profesionalizam u održavanju etičkih standarda i one (b) koji su mogli da pokažu da su savladali specijalizovani segment nekog znanja, dostupan samo kroz proces dugotrajne obuke.
Reklamirani kao „reforme,“ takvi zahtevi uglavnom su služili kako bi se ograničio pristup ovim profesijama, ali i kao opravdanje za polaganje prava na široku autonomiju od spoljnog mešanja u profesionalnu praksu.
Do sredine XX veka, poslovi za PMC kadar postajali su sve brojniji. Javno obrazovanje se širilo, nastajali su moderni univerziteti, lokalne samouprave proširile su svoju veličinu i uloge, dobrotvorne agencije su se spajale, cirkulacija štampanih medija je narasla, tradicionalni oblici rekreacije postali su deo popularne kulture kao i zabavna (i sportska) industrija – a sva ova dešavanja stvorila su radna mesta za visoko obrazovane stručnjake, uključujući i novinare, socijalne radnike, profesore, lekare, pravnike, i „zabavljače“ (umetnike i pisce, između ostalih).
Takozvane „slobodne profesije“, posebno medicina i pravo ostale su uglavnom van okvira korporativnog okvira sve do sredine 20. veka. Većina lekara, mnoge sestre kao i većina advokata radili su u nezavisnoj (privatnoj) praksi.
Sektor univerziteta i socijalnih službi koji su bili radno intenzivni činio se preduzetnicima i korporacijama kao neinteresantan izvor profita.Tako su socijalni radnici bili prepušteni sebi, ostavljeni da sami vode svoje kancelarije.
Istorijski gledano, grupa PMC kadrova koja se najviše izdvajala bila je ona u „kreativnim“ profesijama, uključujući novinare i urednike, umetnike, muzičare i arhitekte – takođe zadržavajući značajnu autonomiju i krajem 20. veka. Iako su mnogi od njih bili zaposleni u profitnim korporacijama (npr. novine, izdavači knjiga, filmski studiji ili reklamne agencije), značajna ali veoma vidljiva manjina ostala je samozaposlena. U meri u kojoj je njihova profesionalna uloga bila da pomeraju granice masovne potrošačke kulture, često ih je čak i korporativni upravljački vrh prepoznavao i tolerisao njihove ekscentričnosti, barem u određenoj meri.
To je 60-tih godina prošlog veka bio osnov da klasa profesionalaca stekne takvo samopouzdanje da razvije kritičku i, čak, opozicionu ulogu. Ovim se objašnjava činjenica da su studenti, sa davanja podrške pokretu za građanska prava na američkom Jugu i aktivnosti protiv rata u Vijetnamu brzo prešli na kritiku koroprativne moći. Revolt se brzo poput požara širio i van univerzitetskih klupa. Do kraja šezdesetih godina su gotovo sve slobodne profesije imale svoje „radikalne klubove“ tj kokuse, zahtevajući da pristup struci i profesiji bude pristupačan i otvoren za one koji su tradicionalno isključeni (kao što su žene i manjine), a da etički standardi profesije u praksi zaista i potvrde svoju primenu. Tako je, primera radi, prvi „Dan planete Zemlje“ izveden još 1970, čime je otvoren novi front napada na korporativnu dominaciju i preimućstva.
Preveo: Milan Lukić