Evropsku komisiju čine prekaljeni plaćenici u službi monster – korporacija iz poljoprivrednog sektora, tvrdi specijalni izvestilac UN Žan Zigler u svojoj najnovijoj knjizi o uzrocima gladi u nerazvijenom svetu. Brisel je zapravo neopisivo licemeran, tvrdi on. I dok se Evropa predstavlja kao zagovornica globalne pravde i razvoja – 87 zemalja iz Afrike, Kariba i Pacifika, od kojih su većina bivše evropske kolonije – jedva opstaju, zatrpane viškovima hrane iz razvijenog sveta koji uništavaju lokalne farmere
Francuski Seuil objavio je nedavno novu knjigu specijalnog izvestioca i potpredsednika savetničkog veća za ljudska prava pri UN, Žana Ziglera pod naslovom „Masovno uništenje: geopolitika gladi“. Ovaj sociolog i profesor na univerzitetu u Ženevi i na Sorboni, pisac brojnih knjiga o afričkim problemima, govori o svom iskustvu u ulozi specijalnog UN izvestioca u kampanji „Pravo na hranu“ od 2000. do 2008., i analizira razloge za broj žrtava gladi, koja svake godine ubija 36 miliona ljudi. Blog Europhrenia nedavno je sa njim objavio intervju, u kome Zigler teško optužuje briselsku birokratiju.
Zbog čega ljudi još uvek umiru od gladi?
Postoji pet osnovnih razloga: prvi i najvažniji je finansijsko špekulisanje poljoprivrednim berzanskim sirovinama (šećer, kukuruz, pirinač, brašno, ulje), što je zadnjih godina prouzrokovalo skok cena i praktično skoro u potpunosti onemogućilo agencije koje se time bave – kao što je to Svetski program za hranu UN (WFP) – da zadovolje potrebe neuhranjenog stanovništva. Imamo potom bio-goriva, čija je proizvodnja učinila da poljoprivredno zemljište i usevi budu preusmereni u pravcu različitom od proizvodnje hrane. Treće, tu je problem spoljnog duga koji se nadvio nad najsiromašnije zemlje i sprečava ih da ulože u opstanak sopstvene poljoprivrede. Zatim, tu je damping poljoprivrednih viškova – voća i živine iz Francuske, Grčke, Portugala i Nemačke – koje je rezultiralo da na tržištima kao što su Dakar ili Kotonou cene takve hrane budu upola ili za dve trećine niže od one koja se proizvodi na lokalnim tržištima, što uništava tamošnje poljoprivrednike. Konačno, tu je i monopolizacija zemljišta od strane investicionih fondova i velikih multinacionalnih kompanija, čime se lokalni farmeri primoravaju na uzgajanje proizvoda isključivo namenjenih zapadnim tržištima.
Da li je EU odgovorna?
Stoprocentna odgovornost leži u dampingovanju cena poljoprivrednih proizvoda, što Francuska aktivno podržava. Tokom pregovora Svetske trgovinske organizacije (WTO) u Hong Kongu 2005. godine, glavni sekretar WTO Paskal Lami predlaže postepeno ukidanje izvoznih subvencija tokom narednih pet godina, do 2010. Ovaj je predlog naišao na snažno protivljenje Francuske koja je govorila u korist daljeg održavanja izvoznih subvencija, naročito uzrokovanih političkim uticajem koje ima njihova poljoprivredna trgovinska komora. I tako se damping nastavio u Africi, nedovoljno naseljenom kontinentu iako ima izvanrednu klasu poljoprivrednika… ova klasa je, međutim, desetkovana, jer afrički poljoprivrednici ne uspevaju da prodaju svoje proizvode.
Da li je EU igrala aktivnu ulogu u rešavanju problema gladi?
Aktuelna Evropska komisija sačinjena je od izuzetno prekaljenih plaćenika u službi monster – korporacija koje su u biznisu poljoprivrednim proizvodima. Moć briselskih lobija je neverovatna. Mogli bi da okončaju svoj agro-damping koliko još sutra, samo ako bi to želeli.
Brisel je takođe neopisivo licemeran: i dok se Evropa predstavlja kao zagovornica globalne pravde i razvoja, 87 zemalja ACP-a (afričke, karipske i pacifičke grupe država, od kojih su većina bivše evropske kolonije) jedva opstaju u uslovima koji su neprihvatljivo lošiji.
Činjenica je da smo ih obavezali na prihvatanje investicionih ponuda koje zahtevaju jednake uslove kako za lokalne kompanije tako i za zapadne multinacionalke, prekoračivši pri tom sve granice realnih mogućnosti.
Evropska komisija onda kaže tim zemljama: „Osporavate li našu politiku izvoznih i poljoprivrednih subvencija? U redu, mi ćemo onda razmotriti naše aktivnosti vezane za razvojnu pomoć koju vam dajemo.“ To je gore nego kolonijalizam: to je spoljni fašizam. To znači da ljudska prava zastaju na granicama Evrope, a izvan evropskih granica suočeni smo s jednim ljudožderskim poretkom koji održava nasilje i zakon džungle.
Koji su uzroci sadašnje krize u Evropi?
Kriza je nastala usled ogromnih dugova koji su akumulirani tokom dva uzastopna spasavanja banaka. Prvo u 2008 i sada u 2011, vlade su dokapitalizovale banke javnim novcem kojeg nemaju, pa su se tako obavezali na uzimanje novih kredita i smanjenje svojih budžeta. Sve to za posledicu ima manju kupovnu moć radnika i slabiji kvalitet usluga u socijalnom sektoru. A te iste države nisu u stanju da nametnu standarde upravljanja rizicima svojih banaka! Na tom polju ništa se nije promenilo od 2008.
Šta su rešenja?
Dve su stvari koje moraju biti učinjene: prvo, banke se moraju međusobno rastaviti, tako da postoji jasno razdvajanje između grane „ulaganja“ i grane „depozita“, uz zabranu da pojedine institucije budu uključene u oba sektora. Tada bi se banke morale nacionalizovati. To nije ideološki problem – napokon, De Gol je u posleratnim godinama nacionalizovao bankarstvo. Neverovatno je što su danas politički lideri Zapada nesposobni da, u ime javnog dobra, nametnu odluke i rešenja bankarskim oligarhijama.
Šta mislite o pokretu „ogorčenih“ ?
Blizu smo prigovoru s(a)vesti: u subotu (15. oktobar), „ogorčeni“ su širom sveta to pokazali. Istovremeno, teško je reći kuda sve ovo vodi. Revolucionarni procesi su tokom istorije uvek bili jedna velika misterija a mi nismo u mogućnosti da ih predvidimo. Kao što je španski pesnik Antonio Machado rekao, „Caminante no hay camino, se hace camino al andar“ – putnika ne čini put već hodanje. Kolektivna svest zna šta ne želi: ne želimo svetski poredak kojim vladaju ljudožderska pravila, u kome su ljudska bića direktno odgovorna za pokolj nad 36 miliona gladnih ljudi godišnje. I ne treba strahovati kako nećemo biti u mogućnosti da utičemo na tokove ovih događaja: demokratija i multilateralna diplomatija nisu nemoćne.
Ljudska prava, sloboda medija, mobilizacija ljudi, izbori, generalni štrajkovi… Posedujemo oružje koje možemo koristiti u borbi protiv mehanizama gladi. Tržišta su predmet vladavine prava: moguće je da potpuno, direktno i trenutno zabranimo špekulantstvo hranom. Imamo moć da nametnemo visoke poreze na uvozni bio-etanol. Evropski ministri poljoprivrede mogu da zahtevaju okončanje poljoprivrednog dampinga. A ministri finansija zemalja članica MMF-a mogu efikasno izglasati otpis kredita većini prezaduženih zemalja.
Preveo: M.L.