Home Posle 5 Anatomske zbirke: Rat za kosti

Anatomske zbirke: Rat za kosti

by bifadmin

Razvoj fizičke antropologije gotovo dva veka je pratila velika i organizovana pljačka ljudskih posmrtnih ostataka, najviše autohtonih stanovnika Australije, Afrike i Amerike,  a zapadne naučne institucije uglavnom i dalje odbijaju da pokojnike vrate kući. Čelnici Univerziteta u Kembridžu čak javno protestuju da bi repatrijacija posmrtnih ostataka na osnovu geografskog porekla ili kulturne pripadnosti bila diskriminacija i povreda ljudskih prava.

Uspon antropologije u 19. veku omogućio je uporedno proučavanje čovekove anatomije, za šta je bilo neophodno da se obezbede ljudski leševi, kosturi, kao i pojedini organi i delovi tkiva. U periodu od poznog 18. pa do prve polovine 20. veka u Zapadnoj Evropi i SAD prikupljen je ogroman broj anatomskih zbirki, a jednu od prvih velikih antropoloških „kolekcija“ oformio je tridesetih godina 19. veka profesor anatomije na Medicinskom koledžu Pensilvanije Samjuel Morton. On je za dvadesetak godina, uz pomoć velikog broja saradnika i „dobavljača“ za svoju zbirku prikupio preko hiljadu „jedinica“. Uporedo sa razvojem fizičke antropologije, vodila se i bitka za naučni prestiž, pa je već pred kraj 19. veka Anatomski odsek Univerziteta u Kembridžu raspolagao sa 1.402 lobanje, 13 kostura, 1.800 kostiju i 280 uzoraka mekih tkiva u špiritusu.

Pomenute naučne „jedinice“, koje potiču sa svih kontinenata, nisu u Evropu i SAD stigle „dobrovoljno“, uz pristanak pokojnika dok su bili živi ili njihovih najbližih srodnika kada su umrli. Posmrtni ostaci su pokradeni iz bolnica, mrtvačnica i  grobova. Bila je to velika i organizovana pljačka, koja je trajala gotovo dva veka. Žrtve su najčešće bili takozvani „primitivni narodi“ Australije, Afrike i američki Indijanci.

arheolozi2

Akademsko divljaštvo za neverovati

Kako je izgledalo prikupljanje anatomskih ostataka u naučne svrhe detaljno je opisala britanska naučnica Kresida Ford, u svojoj knjizi „Sakupljanje mrtvih“. Među mnoštvom primera „akademskog“ divljaštva, posebno se izdvaja slučaj Vilijama Lena, poznatog kao „poslednji tasmanijski Aboridžin“, koji je umro u Opštoj bolnici u glavnom gradu australijske Tasmanije, Hobartu, 5. marta 1869. godine. Na njegov leš potajno su pretendovala dva lakara iz bolnice: Vilijam Krauder, počasni medicinski službenik koji je nameravao da kostur pošalje Kraljevskom koledžu engleskih hirurga u Londonu, i Džordž Stokel, hirurg, koji je pokojnikove kosti namenio Kraljevskom društvu Tasmanije. Ceo slučaj detaljno je pratio i lokalni list „Hobart Mercury“.

Prema navodima novinara, Krauder i Stoker su se tog 5. marta popodne sreli na ulici i dogovorili da se u 7 uveče nađu kod Kraudera. Kad je Stokel došao u dogovoreno vreme, nije nikoga našao kod kuće, pa je požurio u bolnicu sumnjajući da je prevaren. Sumnje su se pokazale opravdanim. Krauder i njegov sin su u međuvremenu ušli u bolničku mrtvačnicu, uzeli Lenovu lobanju i zamenili je lobanjom lokalnog učitelja, čiji je leš takođe ležao u mrtvačnici. Stokel je o krađi obavestio sekretara Kraljevskog društva Tasmanije, koji je plašeći se da Krauder ne odnese i ostatak Lenovog kostura, zapovedio hirurgu da za njihove potrebe odseče šake i stopala, što je ovaj i učinio. Ono što je preostalo od Lenovog tela sahranjeno je 6. marta na crkvenom groblju, u prisustvu velike mase sveta.

Ali to nije kraj priče. Stokel je nakon sahrane sa svojim ljudima otkopao grob, iz kovčega izvadio telo, a u sanduku ostavio samo učiteljevu lobanju. Grob je posle krađe vraćen u prvobitno stanje. Ovog puta, Krauder je bio taj koji kasni. Kada je u ponovo raskopanom grobu našao samo učiteljevu lobanju, rešio je da se osveti suparniku. Grob je, sa lobanjom na površini, ostavio raskopan, a kovčeg otvoren. Tako je uzburkana javnost. Krauder je suspendovan sa dužnosti, ali je u listu „Hobart Mercury“ od 12. marta objavio članak sa simboličnim naslovom na latinskom: „Et Tu Brute“. U njemu je obelodanio sudbinu Lenovih posmrtnih ostataka, ukradenih iz groba. Prema Krauderovim tvrdnjama, Stokel je Lenov leš odneo u bolnicu, u jednu staru sobu koja je bila van upotrebe, i tu sa kostiju skinuo meka tkiva. Kada je Krauder, tek uz pomoć policije, uspeo da provali u sobu, u njoj je našao samo ostatke mekih tkiva, ali kostur je bio iščezao. Uprkos sudskoj istrazi, evdentnim dokazima o počinjenom zlodelu i pritiscima javnosti, Stokel je oslobođen bilo kakve krivice.

kosti

Kasniji istraživači su pokušali da otkriju kakva je bila sudbina Lenovih posmrtnih ostataka. Stokel je od njegove kože napravio duvankesu, nos, uši i delove ruku uzeli su drugi naučnici, šake i stopala bili su izloženi u Kraljevskom društvu Tasmanije. Lobanja je bila u posedu Krauderovog sina, a kasnije se verovalo da je priključena „tasmanijskoj kolekciji“ odseka za anatomiju Univerziteta u Edinburgu. Ta „kolekcija“ je vraćena u Tasmaniju, mada su stručnjaci sa Univerziteta izrazili sumnju u autentičnost Lenove lobanje. Povratku su prethodile decenije mukotrpnih borbi i pregovora, koje su zajedno sa potomcima „primitivnioh naroda“ pokrenule nevladine organizacije, a od 1985. u problem repatrijacije posmrtnih ostataka domorodaca uključile su se i Ujedninjene nacije.

Kad kradljivci brinu o ljudskim pravima

S obzirom da su vlasnici anatomskih zbirki uglavnom naučne i stručne institucije ekonomski i vojno najrazvijenijih zemalja, gde ih podržavaju državne administracije i zakoni, na začetak procesa da se pokojnici (ili bolje rečeno ono što je od njih ostalo) vrate kući, presudno je uticao jedan drugi razlog. Reč je o promeni pravca naučnih istraživanja. Uporedna anatomija, najveći pokretač trke za domorodačkim skeletima, postala je deo istorije, budući da su evolucionističke teorije upravo zbog preteranog oslanjanja na anatomiju „primitivaca“ završile u ćorsokaku, a preobimne anatomske zbirke postale su teret mnogim institucijama.

Sve donedavno skupo plaćeni eksponati su kao „staro gvožđe“ premeštani u skladišta ili su ustupani muzejima. Primera radi, Anatomsko odeljenje Univerziteta u Edinburgu imalo je jednu od najcenjenijih takvih zbirki u svetu, ali je ona već odavno premeštena u podrum i zaboravljena. Zato i nije čudo što je ovaj Univerzitet (mada i on uz puno ustezanja) pozitivno odgovorio na zahtev australijskih domorodaca da im vrati kosti njihovih predaka. Prvi zakonski akt u kojem je domorodačko stanovništvo dobilo pravo posedovanja nad posmrtnim ostacima svojih predaka izglasan je u SAD 1990. godine.

Ostvareni rezultati ipak mogu biti varka. Započeti proces vraćanja anatomskih ostataka domorodaca ne znači da će on uspešno i u potpunosti biti doveden do kraja. Veliki broj pokojnika, odnosno njihovih delova, ostaće i dalje u zbirkama kao naučni materijal. Na primer, Univerzitet u Oksfordu i Kraljevski koledž engleskih hirurga u Londonu veći deo anatomskih jedinica iz svoje kolekcije ustupili su Britanskom muzeju. Ali, Britanski muzej, pre svega prirodnjački Muzej koji je u njegovom sastavu, odbija vraćanje ljudskih ostataka iz svojih kolekcija sa obrazloženjem da su to „naučni resursi“.

Još drastičniji primer je Univerzitet u Kembridžu, koji odbijanje repatrijacije posmrtnih ostataka obrazlaže ne samo naučnim potrebama već  i – povredom ljudskih prava! Čelnici Univerziteta pitaju zašto bi geografsko poreklo ili kulturna pripadnost bili osnov za repatrijaciju, i „ne ukazuje li to na diskriminaciju“? Dodatni razlog kojim sprečavaju repatrijaciju je propis da zahtev za preuzimanje anatomskih ostataka mogu da podnesu samo najbliži srodnici. Takav uslov izuzetno otežava proceduru, s obzirom na vreme smrti i probleme sa identifikacijom ostataka (identifikacioni podaci se često namerno gube i zaturaju).

Jedno od objašnjenja zašto naučne institucije odbijaju ili nevoljno vraćaju stare anatomske kolekcije je njihovo uverenje da one ponovo mogu postati aktuelne. Ovoga puta zahvaljujući molekularnoj biologiji i pručavanjima DNK, za koja se smatra da će izazvati najveću revoluciju u savremenoj nauci, ali i revolucionaran profit.

Zorica Žarković       bif 98/99

Pročitajte i ovo...