Razvoj fizičke antropologije gotovo dva veka je pratila velika i organizovana pljačka ljudskih posmrtnih ostataka, najviše autohtonih stanovnika Australije, Afrike i Amerike, a zapadne naučne institucije uglavnom i dalje odbijaju da pokojnike vrate kući. Čelnici Univerziteta u Kembridžu čak javno protestuju da bi repatrijacija posmrtnih ostataka na osnovu geografskog porekla ili kulturne pripadnosti bila diskriminacija i povreda ljudskih prava.
Uspon antropologije u 19. veku omogućio je uporedno proučavanje čovekove anatomije, za šta je bilo neophodno da se obezbede ljudski leševi, kosturi, kao i pojedini organi i delovi tkiva. U periodu od poznog 18. pa do prve polovine 20. veka u Zapadnoj Evropi i SAD prikupljen je ogroman broj anatomskih zbirki, a jednu od prvih velikih antropoloških „kolekcija“ oformio je tridesetih godina 19. veka profesor anatomije na Medicinskom koledžu Pensilvanije Samjuel Morton. On je za dvadesetak godina, uz pomoć velikog broja saradnika i „dobavljača“ za svoju zbirku prikupio preko hiljadu „jedinica“. Uporedo sa razvojem fizičke antropologije, vodila se i bitka za naučni prestiž, pa je već pred kraj 19. veka Anatomski odsek Univerziteta u Kembridžu raspolagao sa 1.402 lobanje, 13 kostura, 1.800 kostiju i 280 uzoraka mekih tkiva u špiritusu.
Pomenute naučne „jedinice“, koje potiču sa svih kontinenata, nisu u Evropu i SAD stigle „dobrovoljno“, uz pristanak pokojnika dok su bili živi ili njihovih najbližih srodnika kada su umrli. Posmrtni ostaci su pokradeni iz bolnica, mrtvačnica i grobova. Bila je to velika i organizovana pljačka, koja je trajala gotovo dva veka. Žrtve su najčešće bili takozvani „primitivni narodi“ Australije, Afrike i američki Indijanci.
Akademsko divljaštvo za neverovati
Kako je izgledalo prikupljanje anatomskih ostataka u naučne svrhe detaljno je opisala britanska naučnica Kresida Ford, u svojoj knjizi „Sakupljanje mrtvih“. Među mnoštvom primera „akademskog“ divljaštva, posebno se izdvaja slučaj Vilijama Lena, poznatog kao „poslednji tasmanijski Aboridžin“, koji je umro u Opštoj bolnici u glavnom gradu australijske Tasmanije, Hobartu, 5. marta 1869. godine. Na njegov leš potajno su pretendovala dva lakara iz bolnice: Vilijam Krauder, počasni medicinski službenik koji je nameravao da kostur pošalje Kraljevskom koledžu engleskih hirurga u Londonu, i Džordž Stokel, hirurg, koji je pokojnikove kosti namenio Kraljevskom društvu Tasmanije. Ceo slučaj detaljno je pratio i lokalni list „Hobart Mercury“.
Prema navodima novinara, Krauder i Stoker su se tog 5. marta popodne sreli na ulici i dogovorili da se u 7 uveče nađu kod Kraudera. Kad je Stokel došao u dogovoreno vreme, nije nikoga našao kod kuće, pa je požurio u bolnicu sumnjajući da je prevaren. Sumnje su se pokazale opravdanim. Krauder i njegov sin su u međuvremenu ušli u bolničku mrtvačnicu, uzeli Lenovu lobanju i zamenili je lobanjom lokalnog učitelja, čiji je leš takođe ležao u mrtvačnici. Stokel je o krađi obavestio sekretara Kraljevskog društva Tasmanije, koji je plašeći se da Krauder ne odnese i ostatak Lenovog kostura, zapovedio hirurgu da za njihove potrebe odseče šake i stopala, što je ovaj i učinio. Ono što je preostalo od Lenovog tela sahranjeno je 6. marta na crkvenom groblju, u prisustvu velike mase sveta.
Ali to nije kraj priče. Stokel je nakon sahrane sa svojim ljudima otkopao grob, iz kovčega izvadio telo, a u sanduku ostavio samo učiteljevu lobanju. Grob je posle krađe vraćen u prvobitno stanje. Ovog puta, Krauder je bio taj koji kasni. Kada je u ponovo raskopanom grobu našao samo učiteljevu lobanju, rešio je da se osveti suparniku. Grob je, sa lobanjom na površini, ostavio raskopan, a kovčeg otvoren. Tako je uzburkana javnost. Krauder je suspendovan sa dužnosti, ali je u listu „Hobart Mercury“ od 12. marta objavio članak sa simboličnim naslovom na latinskom: „Et Tu Brute“. U njemu je obelodanio sudbinu Lenovih posmrtnih ostataka, ukradenih iz groba. Prema Krauderovim tvrdnjama, Stokel je Lenov leš odneo u bolnicu, u jednu staru sobu koja je bila van upotrebe, i tu sa kostiju skinuo meka tkiva. Kada je Krauder, tek uz pomoć policije, uspeo da provali u sobu, u njoj je našao samo ostatke mekih tkiva, ali kostur je bio iščezao. Uprkos sudskoj istrazi, evdentnim dokazima o počinjenom zlodelu i pritiscima javnosti, Stokel je oslobođen bilo kakve krivice.
Kasniji istraživači su pokušali da otkriju kakva je bila sudbina Lenovih posmrtnih ostataka. Stokel je od njegove kože napravio duvankesu, nos, uši i delove ruku uzeli su drugi naučnici, šake i stopala bili su izloženi u Kraljevskom društvu Tasmanije. Lobanja je bila u posedu Krauderovog sina, a kasnije se verovalo da je priključena „tasmanijskoj kolekciji“ odseka za anatomiju Univerziteta u Edinburgu. Ta „kolekcija“ je vraćena u Tasmaniju, mada su stručnjaci sa Univerziteta izrazili sumnju u autentičnost Lenove lobanje. Povratku su prethodile decenije mukotrpnih borbi i pregovora, koje su zajedno sa potomcima „primitivnioh naroda“ pokrenule nevladine organizacije, a od 1985. u problem repatrijacije posmrtnih ostataka domorodaca uključile su se i Ujedninjene nacije.
Kad kradljivci brinu o ljudskim pravima
S obzirom da su vlasnici anatomskih zbirki uglavnom naučne i stručne institucije ekonomski i vojno najrazvijenijih zemalja, gde ih podržavaju državne administracije i zakoni, na začetak procesa da se pokojnici (ili bolje rečeno ono što je od njih ostalo) vrate kući, presudno je uticao jedan drugi razlog. Reč je o promeni pravca naučnih istraživanja. Uporedna anatomija, najveći pokretač trke za domorodačkim skeletima, postala je deo istorije, budući da su evolucionističke teorije upravo zbog preteranog oslanjanja na anatomiju „primitivaca“ završile u ćorsokaku, a preobimne anatomske zbirke postale su teret mnogim institucijama.
Sve donedavno skupo plaćeni eksponati su kao „staro gvožđe“ premeštani u skladišta ili su ustupani muzejima. Primera radi, Anatomsko odeljenje Univerziteta u Edinburgu imalo je jednu od najcenjenijih takvih zbirki u svetu, ali je ona već odavno premeštena u podrum i zaboravljena. Zato i nije čudo što je ovaj Univerzitet (mada i on uz puno ustezanja) pozitivno odgovorio na zahtev australijskih domorodaca da im vrati kosti njihovih predaka. Prvi zakonski akt u kojem je domorodačko stanovništvo dobilo pravo posedovanja nad posmrtnim ostacima svojih predaka izglasan je u SAD 1990. godine.
Ostvareni rezultati ipak mogu biti varka. Započeti proces vraćanja anatomskih ostataka domorodaca ne znači da će on uspešno i u potpunosti biti doveden do kraja. Veliki broj pokojnika, odnosno njihovih delova, ostaće i dalje u zbirkama kao naučni materijal. Na primer, Univerzitet u Oksfordu i Kraljevski koledž engleskih hirurga u Londonu veći deo anatomskih jedinica iz svoje kolekcije ustupili su Britanskom muzeju. Ali, Britanski muzej, pre svega prirodnjački Muzej koji je u njegovom sastavu, odbija vraćanje ljudskih ostataka iz svojih kolekcija sa obrazloženjem da su to „naučni resursi“.
Još drastičniji primer je Univerzitet u Kembridžu, koji odbijanje repatrijacije posmrtnih ostataka obrazlaže ne samo naučnim potrebama već i – povredom ljudskih prava! Čelnici Univerziteta pitaju zašto bi geografsko poreklo ili kulturna pripadnost bili osnov za repatrijaciju, i „ne ukazuje li to na diskriminaciju“? Dodatni razlog kojim sprečavaju repatrijaciju je propis da zahtev za preuzimanje anatomskih ostataka mogu da podnesu samo najbliži srodnici. Takav uslov izuzetno otežava proceduru, s obzirom na vreme smrti i probleme sa identifikacijom ostataka (identifikacioni podaci se često namerno gube i zaturaju).
Jedno od objašnjenja zašto naučne institucije odbijaju ili nevoljno vraćaju stare anatomske kolekcije je njihovo uverenje da one ponovo mogu postati aktuelne. Ovoga puta zahvaljujući molekularnoj biologiji i pručavanjima DNK, za koja se smatra da će izazvati najveću revoluciju u savremenoj nauci, ali i revolucionaran profit.
Zorica Žarković bif 98/99