Ko se ne seća neponovljivog Žaka Tatija i njegovog dražesnog „Odmora gospodina Iloa“? Francusko umeće življenja podrazumeva možda pre svega veštinu uživanja u odmoru. Ove sedmice francuski list CI je upitao nekoliko stranih dopisnika: da li se Francuzi previše odmaraju? Francuzi se odmaraju u proseku 30 dana godišnje, za razliku od prosečnih 26 dana koliko imaju ostali Evropljani.
Rudolf Balmer, Tagescajtung (Berlin):
– Prva spontana reakcija: padam u iskušenje da se zalažem za pravo na lenjost, koje je još davno branio duhovni sin Karla Marksa, Pol Lafarž. Praznika i slobodnog vremena nikad dosta! Rad je i dalje, uglavnom, savremeni sinonim za prisilu, eksploataciju i potčinjavanje. Svi oni koji smatraju da Francuzi uživaju u previše odmora su ništa drugo do ljubomorni! Nakon što nas je tužna realnost zarobila, goneći nas da sebi postavljamo neka ozbiljna pitanja o (svima nama koji smo u) krizi, o deficitima (čitaj: manjkovima) u finansijskim izveštajima – o sve manje para koje zarađujemo – da li je razumno apelovati na više odmora i slobodnog vremena? Ipak, na kraju, uvek imamo pravo barem da sanjarimo. I to posebno u vreme odmora.
Ženg Ruolin, Uenhui Bao (Šangaj):
Da, apsolutno! Posebno u eri globalizacije. Trideset francuskih opuštajućih dana je više nego što uživaju drugi Evropljani (dvadeset šest dana), a da ne pominjemo radnike u zemljama u razvoju, koji, ako imate manje od dvadeset godina staža, često imaju manje od dve nedelje – kao kod nas u Kini. Kineski radnik-početnik ima pravo na pet dana odmora tokom svoje prve godine rada. Onda mora da radi deset godina da bi… uživao u deset dana odmora. Nije, ipak, na Francuskoj da menja pravila već je na ostalim zemljama da uhvate kopču i nadomeste svoje „zakašnjenje“ u ovoj oblasti. Jer, iako možda odmori nisu sinonim za sreću, sreća – posebno porodična sreća – ne bi bilo moguća bez praznika! Praznici i odmori, napredak čovečanstva, ali i napredak u pravima radnika.
Džon Ličfild, Independent (London):
Odmaraju li Francuzi previše? Da i ne. Da, jer je školska godina u Francuskoj prekratka pa se, samim tim, i njihovi odmori toliko otegnu da to onda već postaje smešno. Da, jer je Francuska jedina zemlja u Evropi u kojoj se ništa ozbiljno ne događa dok je “feragosto” – avgust, mesec relaksacije. Ne, jer, prema zvaničnim podacima, Francuzi ne uzimaju odmor češće nego npr Nemci ili Britanci. U stvari, Francuzi mogu biti iznenađujuće tvrdi prema samima sebi. Ove godine je nacionalni praznik 14. jul pao u nedelju, a u ponedeljak 15-tog nije bilo naknadnog neradnog dana. U Engleskoj se ovako nešto ne bi dogodilo. Ono što je osobenost Francuske jeste to da, iako Francuzi po zakonu imaju 35-časovnu radnu nedelju tj RTT (Réduction du temps de travail), fascinira količina mostova i vijadukta koje ova zemlja stvara. Nema baš puno onih koji, zapravo, uživaju u radnoj sedmici od samo 35 sati. Ostaje da se vidi koliko će još dugo, usled globalizacije, taj režim moći da traje. Tokom šesnaest godina koliko živim u Francuskoj, stekao sam simpatije za francuski način gledanja na stvari. * Francusko umeće življenja je jedan od razloga zašto toliko stranaca želi da svoj odmor provede u ovoj zemlji.
International Mail, Courrier International 2. avgust, 2013
(priredio: Milan Lukić)