Home TekstoviB&F PlusIntervjui Dani Rodrik: Šta nije u redu (i šta jeste) u ekonomiji? (II)

Dani Rodrik: Šta nije u redu (i šta jeste) u ekonomiji? (II)

by bifadmin

Ako želite da budete uspešni, kao naučnik, imate jednu od dve staze. Ili  da novom tehnikom ili dokazom poduprete konvencionalnu mudrost, ili da izazivate konvencionalnu mudrost. Ovo poslednje je izazov visokog rizika, i sa visokom nagradom jer sve što se pretvorilo u uvreženu mudrost je skoro po definiciji pogrešno, ili bar, preterano. Ako se  dobro sprovede, izazivanje konvencionalne mudrosti je uspešna strategija koja se svakako isplati kaže u intervjuu jedan od najcenjenijih svetskih ekonomista Dani Rodrik, dugogodišnji profesor na Harvardu (profesor međunarodne političke ekonomije) i od nedavno  profesor društvenih nauka na Institutu za napredne studije u Prinstonu.

Najveći broj radova Rodrik je objavio u oblasti međunarodne ekonomije i globalizacije, ekonomskog rasta i razvoja i političke ekonomije. U ovom intervjuu govori o vrlinama i zabladama preovlađujućeg odnosa ekonomista ka slobodnom tržištu i državnom uplivu, prednostima i manama globalizacije i vrednosti konvencionalnih metoda dokazivanja ekonomskih postavki.

U mom slučaju, svaki komad konvencionalne mudrosti koji sam doveo u pitanje  već je postao karikatura onoga što nas ekonomija uči. Nisam radio ništa više nego podsećao svoje kolege na standardnu ekonomsku teoriju i praksu. Bilo je to kao guranje otvorenih vrata. Nisam osporavao ekonomiju, nego sociologiju profesije. Na primer, kada sam prvi put počeo da kritikujem Vašingtonski konsenzus, mislio sam da radim ono što je očigledno. Jednostavna pravila oko kojih se vrteo konsenzus nisu imala pandan u ozbiljnoj ekonomiji blagostanja. Niti je (Konsenzus) empirijski bio dobro podržan, imajući u vidu iskustva Istočne Azije sa neortodoksnim ekonomskim modelima.

Kada pažljivo ispitujete podržavaoce Konsenzusa, prvo dobijate neke vrlo parcijalne ekonomske argumente kao odgovor, a zatim kao poslednje sredstvo neko političko mahanje rukom (na primer, “moramo da prisilimo vladu da prestane da radi takve stvari, inače će rentijerstvo biti rasprostranjeno … “). Moj argument je bio da treba shvatamo ekonomiju (i političku ekonomiju) ozbiljnije nego jednostavnu primenu “jednostavnih pravila”. Ekonomija nas uči da mislimo u uslovnim terminima: različiti lekovi su potrebni različitim ograničenjima. Taj način razmišljanja nas prirodno dovodi do kontekstualnog pristupa u dizajniranju javnih politika, dijagnostičkog pristupa, a ne proste primene obrazaca.

Slično tome, kada sam ispitivao neke preterane tvrdnje o prednostima globalizacije jednostavno sam podsećao profesiju šta ekonomija uči. Uzmimo, na primer, odnos između dobitaka od trgovine i distributivnih implikacija trgovine. Do današnjeg dana, postoji tendencija u struci da preteruju kod prvog i umanjuje drugo. Ovo čini da globalizacija izgleda mnogo bolje: sve je neto dobit i veoma je malo distributivnih troškova. Ipak, pogledajte osnovne modele teorija trgovine i komparativne prednosti koje predajemo u učionici i videćete da su neto dobici i širina preraspodele direktno povezani u većini ovih modela. Što je veći neto dobitak, veća je i redistribucija.

FreeTrade

Uostalom, dobici u produktivne efikasnosti proizilaze iz strukturalnih promena, što je proces koji sam po sebi stvara dobitnike (rastuće sektore i faktore koji ona podstiče) i gubitnice (sektore koji se smanjuju i faktore koji rade u tom smeru). Besmisleno je tvrditi da su dobici su veliki, dok je efekat redistribucije mali – barem u kontekstu standardnih modela. Štaviše, kako trgovina postaje slobodnija, racio preraspodele u odnosu na neto dobitak raste. Konačno, pokušaj da se iskoristi nekoliko poslednjih dolara dobitka na efikasnosti dolazi po “cenu” značajne preraspodele prihoda. Opet, standardna ekonomija.

Naravno kad to kažete ne postajete omah popularni. Sećam se dobro kako sam primljen kad sam predstavio svoj prvi rad (sa Franciskom Rodrigezom) o emipirijskim rezultatima trgovinske politike i rasta. Literatura je bila puna ekstravagantnih tvrdnji o uticaju liberalizacije trgovine na ekonomski rast. Ono što smo pokazali u našem radu je da istraživanja do tada obavljena nisu mogla da podrže te tvrdnje. Ni teorijska ni empirijska literatura ne ukazuje da liberalizacija trgovine ima robustan, predvidljiv, i kvantitativno veliki uticaj na privredni rast. Mi smo jednostavno rekli ono što bilo dobro obučeni ekonomista trebalo da zna. Ipak, rad je bio veoma kontroverzan. Jedan od mojih kolega sa harvarda me je pitao: “Zašto to radiš?” To je bilo zapanjujuće pitanje. To je sugerislao da je znanje izvesne vrste opasno.

Godinama ranije, kada sam napisao svoju monografiju “Da li je globalizacija otišla predaleko?” bio sam iznenađen nekim od sličnih reakcija. Očekivao sam naravno da će mngi zagovornici globalizacije biti neprijateljski nastrojeni. Ali moji argumenti su bili, ili sam tako mislio, bili čvrsto zasnovani na ekonomskoj teoriji i rezonovanju. Istaknuti ekonomista mi je otpisao “daješ municiju varvarima.” Drugim rečima, trebalo je da autocenzurišem svoje nalaze da ne bih davao argumente protekcionistima! Pitanje koje mi je odmah sinulo je bilo zašto bi neko mislio da su varvari samo sa jedne strane ove debate. Da li je ekonomista koji mi je pisao bio nesvestan koliko su, na primer, multinacionalne firme otele argumente u korist slobodne trgovine da lobiraju za sprorazume o slobodnoj trgovini – na način na koji se otima intelektualna svojina – a koji nemaju veze sa slobodnom trgovinom? Zašto bi “varvari” na jednoj strani pitanja bili opasniji od “varvara” na drugoj strani?

Ali na kraju, nagrada za dovođenje u pitanje konvencionalne mudrosti koja je  otišla predaleko u tvrdom zaključivanju je došla jer se pokazalo da sam bio u pravu. Vašingtonski konsenzus je u suštini mrtav, zamenjen mnogo skromnom pristup koji prepoznaje značaj lokalnih prepreka. I mnogi od argumenata koje sam naveo kao o potencijalno opasnim kad je reč o prirodi koristi od trgovine i finansijske globalizacije su danas mnogo bliži intelektualnom mainstreamu nego što su bili u to vreme. Ne mislim da je ovo veliki uspeh. Ove promene su morale da se dogode, ja sam samo predvodio talas.

dani rodrik

Pretpostavljam da je to lekcija za mlade istraživače: prepoznati intelektualni konsenzus koji daleko prevazilazi ono što empirija i teorija mogu da podrže i polako ga razdrmati i obesnažiti. Ali to treba raditi ne odstupajući mnogo od prihvaćenih metoda ekonomije.

(T.J)

Pročitajte i ovo...