Home Posle 5 Besmrtni čovek, ljubav, vera i nada: Naučni pogled na dugovečnost (I)

Besmrtni čovek, ljubav, vera i nada: Naučni pogled na dugovečnost (I)

by bifadmin

Sve donedavno mogućnost dramatičnog produženja ljudskog života bila je u domenu spekulacija ili naučne fantastike. Ipak, ovde bi moglo doći do ključne prekretnice. Danas, naučnici sa najznačajnijih univerziteta i istraživačkih institucija govore o tretmanima koji bi trebalo da za još nekoliko decenija prošire prosečni raspon života  – ili čak i duže. Nijedna od ovih medicinskih perspektiva još uvek nije pretočena u realnost, ali, po prvi put u ljudskoj istoriji neki od stručnjaka veruju kako bi mogli biti na pragu nove paradigme starenja, onoj koja zamenjuje opšteprihvaćene granice ljudskog života, smenjujući dosadašnju granicu sa više otvorenih mogućnosti.

Jedan od njih je slavni pronalazač i futurista Rej Kurcvajl koji je na međunarodnom kongresu ‘Globalne budućnosti 2045’ u Njujorku prošlog vikenda rekao da veruje da će ljudi  do 2045. godine moći da “smeštaju” svoje umove u računare i postanu digitalno besmrtni, dok će krv, meso i žile – biološki delovi našeg tela biti zamenjeni mehaničkim, i to do 2100. godine.

prvi bionicki covek

Kurcvajl smatra da je to prirodna posledica napretka tehnologije, a njegova teorija naslanja se na ‘Murov zakon’, koji kaže da se računarska snaga u proseku udvostručava svake dve godine, što znači da će na primer računari do 2045. godine postati dovoljno moćni da mogu u potpunosti da simuliraju rad ljudskog mozga da bi ga potom u potpunosti nadmašili.

Ovo je u skladu sa mnogim drugim teorijama u oticaju koje kažu da će jaz među budućim ljudima stvarati na bazi toga koliko budu imali novca da kupe dodatke za proširenje intelektualnih sposobnosti mozga.

Pored teorije tehničke singularnosti, koja donosi i ‘digitalnu besmrtnost’, postoje i mnoga druga naučna istraživanja koja se bave mogućnostima za produženje ljudskog života.

Hobs: “Život je gadan, brutalan i kratak”

Iščekivanje smrti oduvek je fasciniralo, proganjalo i, na kraju, definisalo ljudska bića. Od samih početaka civilizacije, ljudi su razmišljali o svojoj smrtnost – i razmatrali mogućnost besmrtnosti. Zaista, mnogi od najstarijih i najpoznatijih artefakata čovečanstva, za temu imaju smrt i mogućnost njenog prevazilaženja: sumerski “Ep o Gilgamešu”, starozavetna Knjiga Postanja, do Homerove “Odiseje” –  funkcija smrtnosti i besmrtnosti pojavljivali su se kao istaknute teme.

Sve donedavno je, međutim, mogućnost dramatičnog produženja ljudskog života bila u domenu spekulacija ili naučne fantastike. Razumevanje naučnika, zašto ljudi stare – i kako zaustaviti proces starenja – do skora nije bilo dovoljno sofisticirano da bi podržalo bilo kakvu nadu da se život može produžiti mnogo više od svog uobičajenog veka. Ipak, ovde bi moglo doći do ključne prekretnice.

Danas, naučnici sa najznačajnijih univerziteta i istraživačkih institucija govore o tretmanima koji bi trebalo da za još nekoliko decenija prošire prosečni raspon života  – ili čak i duže. Nijedna od ovih medicinskih perspektiva još uvek nije pretočena u realnost, pa čak i najoptimističniji istraživači priznaju da se proboji na polju dugovečnosti pokazuju kao nepouzdani. Ali, po prvi put u ljudskoj istoriji neki od stručnjaka veruju kako bi mogli biti na pragu nove paradigme starenja, onoj koja zamenjuje opšteprihvaćene granice ljudskog života, smenjujući dosadašnju granicu sa više otvorenih mogućnosti.

besmrtni covek

Tokom gotovo cele ljudske istorije, život je, da citiramo britanskog filozofa iz 17. veka Tomasa Hobsa, “gadan, brutalan i kratak”. Građanin Rimskog carstva, na primer, mogao je da očekuje da živi oko 25 godina. Do pre samo jednog stoleća, 1900. godine, prosečan Amerikanac doživeo bi u proseku samo 47 godina, u poređenju sa prosekom od 78,7 godina koliko njegov život traje danas. Jedan od razloga što je prosečni životni vek u prošlosti bio tako kratak je taj što je mnogo ljudi umiralo već u detinjstvu ili ranoj mladosti. Do pojave modernog javnog zdravstva i medicine početkom 19. veka, mnoga deca umirala bi pre no što navrše svoj peti rođendan . Međutim, oni koji bi preživeli sve infekcije, epidemije i oboljenja,  u odraslom dobu mogli su da očekuju da će doživeti preko 40, 50 ili čak 60 godina. Doživeti čak i duboku starost bilo je relativno retko, ali ni to nije bilo nečuveno. Na kraju krajeva, Biblija pominje ljude koji bi doživeli “sedamdeset ili osamdeset godina,” kao u psalmima (90:10.3) A istorija je puna poznatih ljudi koji su imali dug i produktivan život. Na primer, mnogi od osnivača američke republike – uključujući Tomasa Džefersona, Džona Adamsa, Bendžamina Frenklina i Džejmsa Medisona – živeli su najmanje 80 (Adams je umro u svojoj 90-toj).

Pa ipak, po današnjim standardima, većina odraslih imala je u prošlosti relativno kratke živote. Do pojave antibiotika, nebrojeno miliona ljudi je svake godine umiralo od onoga što se danas lako leči kao najobičnija infekcija. Fatalne posledice nerešenog pitanja kanalizacije su vrlo često bile uzrok širenju bolesti kao što su bubonska kuga, kolera i tifus, koji su neprekidno desetkovali populaciju, bez obzira na starost ili bogatstvo.

Danas, ljudi nastavljaju da žive sve duže. U stvari, prosečan životni vek se na svakih šest godina u SAD povećava za još jednu godinu. Prema podacima američkog Zavoda za statistiku iz 2010, skoro jedan od sedam Amerikanaca ima 65 godina ili je stariji. Do 2050,  kako Zavod procenjuje, taj broj porašće na više od jednog u pet Amerikanaca. Još jedan znak povećane dugovečnosti je sve veći broj ljudi koji dožive duboku starost. Između 1990. i 2009., broj stogodišnjaka u SAD se gotovo utrostručio, sa 38.300 na 104.099. Do sredine ovog veka, američki Zavod za statistiku predviđa da će više od 400.000 ljudi u SAD doživeti najmanje 100 godina.

Postepeno povećanje dugovečnosti u Sjedinjenim Američkim Državama i drugim zemljama već je dovelo do ‘lagane revolucije’ u skoro svim sektorima društva, od zdravstvene zaštite do stanovanja i zapošljavanja. Ali, ako se radikalno produženje života već pokrenulo iz carstva fantazije ka našoj stvarnosti, ta revolucija bi mogla još i da se značajno ubrza. Produženje ljudskog životnog veka iznad granica koje su dosad postavljali  neki naši najstariji preci-stogodišnjaci, pokrenuće mnoštvo novih društvenih, političkih, ekonomskih, ekoloških, moralnih i drugih pitanja. Današnje aktuelne ideje o životnoj dobi za brak i roditeljstvo mogle bi se promeniti, jer bismo, na primer, mogli ostati aktivni još nekoliko decenija. Pitanja održivosti životne sredine verovatno će se nametati kao ključna, ako broj onih koji svake godine umiru bude naglo pao. A problem podele između bogatih i siromašnih može se dalje još i produbiti, ako stariji ljudi u bogatim zemljama budu trošili velike sume novca da bi produživali svoje živote, dok će deca najsiromašnijih zemalja nastavljati da umiru od izlečivih bolesti.

setnja zivota

Foto: Danicawaters.com

Verske organizacije, koje su tradicionalno igrale važnu ulogu u pomaganju ljudima da se suoče sa pitanjima okončanja života, moraće kad-tad da reaguju na značajne društvene promene koje će nam budućnost doneti. Međutim, pošto produženje životnog veka još uvek nije napravilo ključni prelaz od mašte ka stvarnosti, malo je zvaničnih ili čak kvazi-zvaničnih saveta koje crkve i verske grupe daju svojim vernicima. Ipak, religiozni ljudi, od pape emeritusa Benedikta XVI do teologa i profesora koji podučavaju verskim pitanjima, počeli su da razmišljaju o posledicama radikalnog produženja života. Konkretno, oni su počeli da se pitaju: da li je dramatično produženje života – i veštački održavan život – prihvatljiv u kontekstu religijskih tradicija.

Nova nauka

Sve donedavno, većina naučnika nije preduzimala neka ozbiljnija istraživanja dugovečnosti. Čak i danas, u mnogim delovima naučne zajednice, ovakva istraživanja smatraju se naučnom fantastikom predstavljenom u obliku nauke. Međutim, naučnici na nekim od najprestižnijih svetskih univerziteta i instituta za biomedicinska istraživanja traže načine kako bi ljudski život produžili i poboljšali njegov kvalitet. I dok neki od naučnika koji se bave ovim pitanjem samouvereno predviđaju da će njihov rad čak ukinuti proces starenja – ili će, barem dramatično produžiti ljudski vek – mnogi su tek oprezni optimisti, kada su u pitanju izgledi za ostvarivanje značajnog napretka u narednim decenijama.

Naučnici zapravo ne znaju tačno zašto ljudi stare i umiru. Premda shvataju mnoge od mehanizama koji dovode do raspada telesnog sistema i prestanka njegovog funkcionisanja, uzroci starenja su još uvek misterija. Jedna popularna teorija kaže da su ljudi u suštini programirani da umru nakon što više nisu potrebni za odgajanje dece koju su rađali i podizali. Prema ovoj teoriji, evolucija se pobrinula da ljudi budu jaki tokom plodnih godina, tako da su u tom periodu u stanju da izrode i iza sebe ostave potomstvo – ali, ova telesna snaga nestaje nakon što reproduktivno doba i roditeljstvo prođu

U poslednjih 200 godina, napredak u medicini, ishrani i javnom zdravstvu značajno je povećao naš životni vek. Ali, ta produženja su u velikoj meri postignuta tako što smo doprineli da više dece doživi zrelo doba i starost, a ne pomeranjem granica ljudskog starenja i preko poznatih nam limita, koji većina stručnjaka postavlja na oko 120 godina. (Najstarija osoba je, po dosadašnjim podacima i beleškama, Francuskinja Žana Kalman: doživela je 122.8 godina).

Danas, jedan broj kompanija nude različite tretmane, od ljudskog hormona rasta (HGH) do testosterona, koji imaju za cilj da pomognu ljudima da “vrate vreme unazad”. Ali, ovakvu vrstu “terapija” mejnstrim medicinska zajednica izbegava u širokom luku i, do sada, nisu bili naučno dokazane da se, u bilo kom smislu, njima produžava životni vek. Navodi se i da su neki tretmani, kao što je HGH, dugoročno štetni po zdravlje.

Većina gerontologa predviđa da će prosečan životni vek u razvijenom svetu i dalje rasti postepeno i polako. U SAD će, na primer, očekivani životni vek do 2050. iznositi 83, dok je danas 78 godina. Pored toga, broj ljudi čiji će životni vek preći granicu od 90, pa i 100 godina, nastaviće da rapidno raste. Nema sumnje, dakle, da će svet postati sve sivlji – biće nas više sedokosih.

 Pew ResearchReligion & Public Life ProjectDavid Masci, senior researcher at the Pew Research Center’s Religion & Public Life project

Preveo: Milan Lukić

Pročitajte i ovo...